PESMA O BIROBIDŽANU
Ujutru, u podne, uveče, gospodo Rot, na sat pre jela:
nije to, razume se prah mladosti, ni sećanje u prahu, ni duševni
salicil, ali razvejaće po neku senku kao kad prosuto brašno
rasvetli budžak u špajzu. Ali uvek je, znamo, više budžaka
nego ostava, više uglova nego središta, čovek jednom upamti,
stoput zaboravi. Budite strpljivi. Vi putujete u belom
vagonu, spavaćoj kapsuli, voz staje tri puta dnevno: ujutru,
u podne, uveče, u sedam, jedanaest i šest, uzima belo gorivo.
(Na satu gledajte kraću kazaljku, ona vodi, duža razvodnjava).
Iza prefarbanih prozora promiču jednake planine, svaka roni
jednake lavine, u svakoj lebdi Jurij Gagarin.
Ne, nije to memoril ni bilobil ni umobil ni umovan, već
revolucionarni japanski preparat u eksperimentalnoj fazi.
Na mapi sveta iscrtan je njegov trijumfalni put: u Taonanu
testirano je dejstvo ekstrakta na Ebinghaustovu „krivulju
zaborava” i njeno negativno ubrzanje; u Namaganu je ispitan
u Postmanovom eksperimentu mehaničkog učenja besmislenih
slogova; u južnom Afganistanu, na terenu, korišćen u
proučavanju frustracija izazvanih rešavanjem problema u
eksperimentalnim uslovima; u Isfahanu je primenjen pri
usmeravanju motivacije kod ljudi i pacova; u Jerevanu je
praćen njegov učinak u Blodžetovom lavirintu sa šest staza;
u Lenjinakanu je proveravan u svetlu Kenonove teorije
staračke gladi; u Srbobranu je analiziran njegov učinak
na agnoziju, afaziju, apraksiju; u Novom Sadu
(na Balkanu) proveravan u Klajtman/Krajslerovom testu
uslovljenog osećaja mučnine, a jednako uspešno testiran je
u Kanu, Isfahanu, Ruanu, Oranu, Abidžanu, Teutanu,
Vatikanu, Teheranu, San Sebastijanu i na Jukatanu.
Svaka kapsula praška je Nojeva barka
biserna čaura koju orkan baca iz okeana u okean, iz Tihog
u Bučni, iz Vedrog u Ledeni, dok je na četrdeset prvi dan
ne izbaci na Monblan ili Markham, arktički Ararat ili je,
još verovatnije, struja ne vrati u Japansko more i ne baci
u neki močvarni Birobidžan, bure zaborava.
I
Po jednom marginalnom potomku, ovako glasi Geneza porodice Rotšild:
Kad Bog stvori čoveka, nazva ga Majer Amšel Rotšild. Ovaj požive sedamdeset godina i rodi pet sinova koje razasla u pet evropskih centara. Londonski sin Natan, zvani zlatan, finansijski pobednik bitke kod Vaterloa, rodi Lajonela, finansijera Sueckog kanala i britanskog parlamentarca; Lajonel požive sedamdeset godina i rodi Natanijela, prvog lorda među Rotšildima i inim Jevrejima, i Valtera, slavnog zoologa. Francuski sin Majera Amšela, Džejms, britanski bankar u Parizu, požive blizu sedamdeset šest godina i rodi u svemu jevrejstvu znanog barona Edmonda, osnivača fonda za otkup palestinske zemlje, filantropa i vrsnog kolekcionara koji je puno novca i žara uložio u sve jevrejsko što će po palestinskoj zemlji da raste i gazi. I preostala tri sina Majera Amšela, napuljski, frankfurtski i bečki, ljudi visokog konta i visokih načela: industrijalci, konstruktori, bankari, dobrotvori, izrodiše sve dostojne, vredne i bogate sinove i kćeri kojima, medutim, u zao čas, provališe dveri, poharaše kuće, rasturiše kosti…
Za našu priču najvažniji je Edmond, rečeni sakupljač umetnina, ljubitelj umetnosti i ljudi kome su se prvi kolonisti u Palestini, oko 1880. obratili sa molbom da ih novčano pomogne. Odazvao se i, malo po malo, preuzeo brigu za sva jevrejska naselja, šaljući novac, poljoprivredne stručnjake i činovnike sa zadatkom da Jevreje ponovo privedu gajenju žita, loze, povrća, živine i stoke. Kupio im je, od Arapa i Turaka, 125.000 akri zemlje i podigao naselja po Samariji i Galileji. Umro je 1934. u dubokoj starosti. Zahvalni sunarodnici preneli su, dvadeset godina kasnije, njegove kosti u Izrael.
Plemeniti baron prihvatio se, dakle, da Jevrejima kupi dom, otkupi davno izgubljenu zemlju biblijskih otaca. To nije bilo nimalo jednostavno, jer se turski sultan odlučno protivio jevrejskom naseljavanju Palestine. Tursko običajno pravo išlo je, međutim, kolonistima na ruku: kad čovek podigne sebi četiri zida i tri mladice, nikakva ga državna sila otud pomeriti ne može, ćak ni ako je zemlju kupio suprotno zakonu. Tako svaka nova leja paradajza, svaki red luka postaju po bedem domovine.
Ozbiljne su raspre i podele buktale među Jevrejima na razmeđu dva veka. Emancipovani, imućni Jevreji sa Zapada bili su mišljenja da domovinu treba potražiti, dobiti ili kupiti, ma gde se našla: u Ugandi, pod britanskim protektoratom; u Argentini po Hiršovom planu; u bivšem kraljevstvu Hova na Madagaskaru; u jugozapadnoj Australiji poviše Esperansa, u Amazoniji ili u Palestini, ako sultan ipak potpiše Povelju. Jevreji sa Istoka, naprotiv, stalne žrtve pogroma, pljačkani i ubijani, tražili su Palestinu koja im po istorijskom pravu pripada i nisu bili spremni na kompromis. Zapadni cionizam taktički im se pridružuje. Asimilacionisti na obe strane tvrde, međutim, da će iseljavanje u Palestinu pogubno oslabiti jevrejstvo u dijaspori, a jevrejsko pitanje neće rešiti, Hasidi u Poljskoj prosto kidišu na cionizam, a reformisti sebe i ne smatraju pripadnicima posebne nacije, već verske zajednice. Najzad, prezrevši sve skupa, i svilene rotšildovske zemljokupce i cionističke opsenare, jednako kao i buržonacionaliste i kosmopolitoasimilacioniste, jevrejski sindikalisti u Rusiji zagovaraju kulturnu autonomiju unutar buduće Sveruske socijalističke federacije, vide svoj novi dom pod novorođenom sovjetskom zvezdom.
Baron de Rotšild ostao je veran konceptu kupovnog stvaranja povesti, ali su ove različite ideje o jevrejskom pitanju morale u njemu probuditi želju da svoju brigu i novac usmeri u različitim pravcima. Pa kao što svaki pravi kolekcionar i dobrotvor, plaćajući jednu obavezu već traži drugu, mora da je tako i Rotšild, kupujući kuću za siromašne rođake u Palestini već merkao neki krov nad glavom i za komšijsku sirotinju, a onda i treći, možda četvrti, male rezervne domovine za saplemenike u rasejanju, svaki pod nekim drugim nebom, sve različite a jednako skrovite, što dalje od svetskih trgova i svetih lomača. Jer pravo je da narod vekovima rasut, bez domovine, najzad dobije najmanje dve. Ugrožen u jednoj, potražiće spas u drugoj, isteran iz druge, skloniće se u treću. I razmišljajući tako, Baron je na karti sveta već tražio pogodna mesta: močvarne delte neprivlačne za druge, visoravni okružene prirodnim preprekama, ostrva strmih obala s podvodnim sprudovima nadomak luke, područja džungle u kojima se država pomera, nadire ili uzmiče, zajedno sa rastinjem i drvosečama. S guščjim perom u ruci, sanjarski a usredsređeno, pratio je na mapi morske, zemaljske i vazdušne struje koje grade, ruše i menjaju svet. Razmišljao je o sili kojoj se potčinjavaju Golfska i Labradorska struja, pitao se šta upravlja planetarnim vetrovima, seobom jegulja i ptica, kretanjem naroda, jezika i novca. Umočio je pero u mastilo, otro suvišnu kap o kristalno grlo mastionice i spustio zašiljen vrh na istočnu obalu Levantskog mora. Dozvolio je, kao odsutno, da druga kap padne na bezdrvnu hartiju i upije se u priobalnu plavet kraj drevne Jafe, da bi iznenada, gestom umetnika koji nakon dugog oklevanja povlači prvi potez, krenuo za svojom maštom, na zapad, afričkom obalom, zapeo o Gibraltarsku stenu, zastao kraj reke Gvadalkivir, produžio naviše put Pirineja, pa lučno, sredinom evropskog kontinenta, i upravo kada se spustio do Crnog mora, ili ne; do podnožja Kavkaza i kada je trebalo da preko Male Azije zatvori dijaspornu elipsu kao što Zemlja zatvara svoju putanju oko Sunca, baš u tom trenutku Baron de Rotšild načini hirovit, baronski, ili naprosto umetnički preokret i preletevši tmastu, neprozirnu Aziju, zabode pero izvan svake orbite, u samo dno Istočnog Sibira.
Svaki čovek koji žvrlja po geografskoj karti oseća se kao Kolumbo, kao pustolov, vizionar i duhovni vlasnik jednog novog sveta, a baron Edmond je bio i jedno i drugo i treće. Bog i Istorija razmestili su njegove saplemenike po širem pojasu Sredozemnog i Crnog mora, nagnali ih u više navrata na put preko Atlantika, u dve Amerike. Sada će drhtava kap Edmondovog mastila preneti semitsko seme i na sam kraj sveta i tamo podići nov rasadnik, ali bezbedan, daće Bog, koliko je to moguće, rasadnik iz kojeg će, ojačan surovim okruženjem sibirskih rasa, poteći obnovljen, ojačan, nov jevrejski naraštaj. To mesto na severoistoku Azije u koje se zabola Baronova mastiljava strela, bilo je izvan puteva i struja kojima se dotad kretalo i stradalo jevrejstvo, izvan njegovih želja i strahovanja. Baron je kroz guste trepavice na mesnatim kapcima zurio u dotad nevidene tanušne rečice Biru i Bidžan koje su potekle iz njegovog pera i klizile prema Amuru. To mesto bilo je beskrajno daleko od Sionske gore kojoj se njegov duh vraćao sa zahvalnošću kao na visinsko odmorište, od unutrašnjih pejzaža kojima je primerio sve eksponate svoje umetničke kolekcije, daleko od modrih maslinjaka, kedra, mediteranskog bora, urme, narandže – prva jevrejska močvara posle Potopa. Jedna domovina biće blisko-, druga dalekoistočna; jedna istorijska, druga paraistorijska; ako se pokaže nenastanjivom, za nešto će poslužiti: da se iznajmi, zameni, proda, ili kao privremeno konačište, beskonačište u slučaju nužde.
Baron je dakle primetio da se još jedna kap njegovog mastila razlila po mapi sveta. Mrlja, kasnije nazvana Rotšildovom, postala je predmet naučne znatiželje, jevrejski znalci pročitali su u njoj narednih decenija važne nagoveštaje. Istina, na jednoj aukciji u Londonu 1953, na kojoj su ponuđeni neki manje poznati primerci iz Baronove kolekcije i nešto njegove lične dokumentacije, jedan vrlo stari gospodin s licem mumije, izrazio je svoje nedoumice u pogledu porekla kobaltnoplave mrlje na atlasu, ustvrdivši da Baron de Rotšild, uprkos modernom pogledu na svet, nije koristio plavo mastilo, tu tehnološku novotariju na bazi anilinskih boja, već crno, posebno za njega spravljeno od mešavine gvozdenih jedinjenja i uglja, kakvim su se služili drevni Semiti, ili pak, ređe, nekom čudesnom tečnošću od ugljenisane jelove smole, vinskog kvasca i gumi-arabike, po receptu Egipćana. Takvim je mastilom morao pisati Mojsije u mladosti, rekao je prijatelj kuće Rotšild, možda je baš njime ispisao koncept Zakona koji će u ključnom času, u Božje ime, urezati u glinene ploče.
Biografi ovog istaknutog člana porodice Rotšild nigde izričito ne pominju njegovu istočnosibirsku tačku i eventualne planove u vezi sa njom, ali činjenice ukazuju da se već za Baronova života, u prvim decenijama ovog veka, prišlo njegovoj realizaciji. Istina, u Istočnom Sibiru, za razliku od Palestine, ne radi Baronov novac, nego sovjetska vlast. Planeri revolucionarnih promena, tokom konspirativnog naukovanja u Evropi, mora da su ušli u trag Baronovoj zamisli, ukrstili je sa idejama Lava Trockog po tom pitanju i ubrzo nakon proglašenja nove državne zajednice krenuli u izučavanje mogućnosti jevrejske kolonizacije Poamurlja. Izveštaj o prvoj ekspediciji, istina nije baš ohrabrujući: priznaje se da je teren na dotičnom području nepogodan za život, neophodni zamašni pripremni radovi, ali se ne odustaje od plana da već 1929. ka Birobidžanu krene prvi jevrejski konvoj.
Ostareli Baron nema više uticaja ne svet realnosti, ali imaju sovjetski i drugi propagatori. Njihov zov među Jevrejima u Sovjetskoj Rusiji nije odjeknuo kako se želelo, ali je u Poljskoj, Rumuniji, Velikoj Britaniji i Sjedinjenim državama birobidžanska ideja stekla mnoge pobornike. Sakuplja se novac za kolonizaciju, kontingenti poljoprivrednih mašina iz čitavog sveta stižu u Moskvu da bi odatle nastavili na Istok. Uz mašine otpremaju se i ljudi: po programu Sovjetske vlade, u Autonomnu jevrejsku oblast Birobidžan trebalo je da se 1932. doveze osamnaest hiljada Jevreja, sledeće godine trideset jedna hiljada, ali je u te dve godine stigla samo jedan petina, a i to što je došlo, mahom se razbežalo, kako su pisale jedne zapadne novine.
Jevrejska štampa pratila je birobidžanski pohod izdaleka, pozivajući se na iskaze malobrojnih svedoka. Teritorija predviđena za naseljavanje Jevreja, izveštavali su oni, jeste grozna kaljuga s nezdravom klimom, kratkim sparnim letima i dugim, kišovitim zimama, što je čak i ukrajinske seljake, prethodnike Jevreja u ovom eksperimentu, nagnalo da se vrate onamo odakle su dovedeni. Ali vlast ne odustaje. Kalinjin 1934. potpisuje Ukaz o osnivanju Autonomne jevrejske teritorije i saopštava da će već 1937. onde živeti 150.000 Jevreja. Film iz tog vremena U traganju za srećom prikazuje radost doseljenika, novih Birobidžanaca. Film je pokolebao čak i jedan broj ruskih Jevreja i nagnao ih da uprkos svakojakom gorkom iskustvu krenu put novoobećane zemlje.
O njihovoj sudbini, međutim, nema izveštaja. Ponegde se u štampi, pred rat, još pominje Birobidžan, ali Birobidžanci ne. U moskovskim Izvestijama, juna 1939. povodom popisa stanovništva navodi se da na toj teritoriji živi preko sto hiljada ljudi, ali po jednoj reportaži objavljenoj na Zapadu, od toga ni trideset hiljada nisu Jevreji. Pred nemačkom invazijom na stotine hiljada Jevreja beže na istok, u Uzbekistan, Kazahstan, Tadžikistan, no jedva nekolicina produžava za Birobidžan. Neće onamo krenuti ni posle rata, iako su njihovi domovi u Rusiji, Ukrajini, Belorusiji, Poljskoj spaljeni a srodnici pobijeni. Potom, zajedno sa drugim rečima i ljudima prestaje u javnosti da se pominje Birobidžan. Doduše, Kalinjin 1945. jednom njujorškom novinaru izjavljuje da će sovjetska vlast, u skladu sa ustavom, pretvoriti Autonomnu teritoriju u jevrejsku republiku čim u njoj bude sto hiljada Jevreja. Na pitanje novinara zar ih još nema toliko, predsednik Prezidijuma Vrhovnog sovjeta odgovara da nedostaje još malo. Novinar, razume se, zna da u Birobidžanu u tom času ima najviše deset hiljada, čak dvadeset hiljada manje nego pred rat. Toliko ih je pomrlo ili se razbežalo. Narednih godina Autonomna jevrejska teritorija postaje zona etnički neutralne, standardne deportacije, veliki konclogor po viziji Lavrentija Pavloviča Berije. Posle Staljinove smrti i likvidacije Berije, Maljenkov opet poteže ideju judeizacije Birobidžana. Istina, jidiš Birobidžaner štern, već je ugašen, o školama nema podataka, nacionalni sastav stanovništva ne saopštava se. Moskovska Pravda početkom 1954. navodi da će u skorašnjim izborima A.J.T. birati pet deputata, a Birobidžanskaja zvezda vedro najavljuje dolazak novih Jevreja iz Ukrajine, Rusije, Belorusije…
(Dostupni priručnici ne rasvetljavaju tajnu. Enciklopedija Leksikografskog zavoda FNRJ iz 1955. navodi samo da je Birobidžan grad sa 38.000 stanovnika na Transibirskoj pruzi i da živi od prerade drveta, mesa i proizvodnje opeke. Jevrejska enciklopedija iz 1955/56. procenjuje jevrejsku populaciju na 100.000 duša, što čini polovinu stanovništva na Teritoriji. Jidiš, svojevremeno priznat kao zvanični jezik potisnut je ruskim, jidiš pozorište na ovom jeziku je zatvoreno. Od 64 državne farme 18 je jevrejskih. Sovjetska enciklopedija iz 1970, precizira da je grad Birobidžan, osnovan 1928. na mestu polustanice Tihonkaja, centar istoimene oblasti Habrovskog kraja RSFSR, da ima 56.000 stanovnika, pogone za proizvodnju trikotaže, konfekcije i obuće, dva teatra, jedan ruski i jedan jevrejski i dva oblasna lista: Birobidžaner štern, koji izlazi na jidišu tri puta nedeljno u 12.000 primeraka, i Birobidžanskaja zvezda na ruskom, pet puta nedeljno u 19.000. Enciklopedija Britanika iz 1987. raspolaže podatkom da u gradu Birobidžanu živi 75.000 ljudi, a na čitavoj teritoriji 200.000. Oblast je, kaže se, pretežno ravničarska, močvarna, prošarana močvarnim šumama i pašnjacima koji su sada mahom uzorani. Na severu i severozapadu dolinu zatvaraju planine Bureja Range i Kingan, obrasle šumama omorike, bora, jele, ariša. Zime su suve i vrlo oštre, leta topla i vlažna. Stanovništvo živi uglavnom uz Transibirsku prugu i reku Amur. Gaji pšenicu, raž, zob, soju, suncokret, povrće, u Amuru lovi ribu, najviše lososa. Uz građu, obuću i tekstil, proizvodi traktorske prikolice.)
Veza novosadske porodice Rot sa Birobidžanom mitske je prirode kao što beše i Baronova. Takva je, uostalom i uzajamna veza Rotovih i Rotšildovih, oličena u zajedničkom prvom slogu prezimena. U godinama između dva svetska rata, kada su se i sami nekako situirali, Rotovi su počeli da prate putanje i poduhvate Rotšildovih sa nekom familijarnom popustljivošću i blagonaklonošću: moć Rotšildovih krila se svakako u drugom slogu njihovog prezimena, u „šildu”, cimeru, crvenom, svakako, koji je krasio porodičnu kuću u Frankfurtu na Majni još pre četiri veka, dok Novosađani ne pamte sličnu nekretninu, što znači da su jednosložnu boju svog prezimena morali da pronose kroz vreme jedino u žilama, ostavljajući trošne crvene tragove po kaldrmi i prašini. Prazninu u genealogiji Rotovi su popunjavali pričom o bavarskom gradu Rotenburgu koji je, tvrdilo se, dobio ime po jevrejskoj krvi ovde prolivenoj od vremena zloglasnog Rindflajšovog masakra i kasnijih pogroma u vremenima kuge. Jedan daleki predak Rotovih uspeo je navodno da umakne rulji i da bi sakrio svoje poreklo i zameo trag, uzeo nemačko prezime po gradu koji mu je oduzeo sve, i s tim kusim slogom o ramenu otisnuo se u široki torbarski svet. U tom jednosložnom svetu Rotovi i Rotšildovi mogli su biti braća: svi Jevreji izašli su iz jedne torbe. Slučaj je hteo da još jedan član šire familije, američki cionistički lider Moris Rotenberg bude uključen u priču o Birobidžanu. Preko njegovih se članaka jedan američki Rot, stric Leopold, susreo, dvadesetih godina, sa idejama legitimnog cionizma, a potom i birobidžanizma koji je kao jeres, kao lažni socijalistički mesijanizam u to vreme bio zahvatio neke krugove američkog i evropskog jevrejstva. Tako je imaginarno putovanje Rotovih u Birobidžan započelo preko Amerike.
Leopold Rot je bio čovek nemirna srca, visokih ali promenljivih ideala, jakih planova i slabe realizacije koji je, promenivši mnoštvo adresa i poslova, rešenje svih svojih problema konačno našao u ideji da obećana zemlja ne mora obavezno biti u Palestini, pa ni u blistavom Menhetenu, već može da bude na nekom trećem mestu, podjednako udaljena i od prošlosti i od sadašnjosti i jednako dostupna uspešnima i onima koji to nisu, ovima pogotovo. Kao jevrejski poluproleter u Americi bio je zaokupljen koliko preživljavanjem, toliko i socijalističkim idejama, posebno pitanjem odumiranja države. Država nije večna, pisao je svom bratu u Novi Sad s kojim se nije video otkako se kao nesvršeni gimnazijalac otisnuo u Ameriku. Društvo budućnosti iskoristiće kapitalistički aparat da bi njime dokrajčilo sve što je staro i istrošeno, vlast će se preneti na narod, a država naprosto iščeznuti. To se iz tvoje bakalnice možda još ne vidi, ali sa vrha ovog đavolskog Empajera jasno je da budućnost ne priznaje granice. Birobidžan o kojem sam ti već pisao nikada neće biti država o kakvoj sanjaju cionisti, već žarište jevrejske revolucije koja će izmeniti svet. Planiram da, ćim mi poslovi krenu, dam pozamašan novčani prilog za Birobidžan, a posle da krenem i sam, iako se Barbara tome protivi. Voleo bih da to bude na proleće, čujem da se jedna grupa već priprema na put. Sasvim sam siguran da cionisti greše. Jevreji ne treba da sanjaju o povratku, već o tome kako da idu dalje. U svakom slučaju obavestiću te o stanju stvari i svojim daljim pripremama. Možda će ti moje sledeće pismo stići sa pečatom Birobidžana. Kako Valika i deca? Mnogo pozdrava svima, grli te tvoj Leo. Došlo je proleće, pa leto, a Leopold se nije javljao ni iz Nju Džersija gde je živeo poslednje dve godine, ni iz Birobidžana. Na Emilova zabrinuta pisma nije se odazivala ni Barbara, Leova žena ili nedajbože udovica, ukoliko je nesrećnik zaglavio na putu za izabranu zemlju, niti stanodavci, ako je Barbara sa decom krenula za njim, niti su se pisma vraćala kako bi trebalo da bude ako su se kojim slučajem stanodavci, neki Jevreji iz Minska, uputili u Birobidžan ili ako je zgrada naprosto srušena što je u Americi, zemlji bez temelja, čest slučaj. Tri godine protekle su u zloslutnoj tišini, bez i jednog glasa sa bilo kojeg kontinenta i to je bilo dovoljno da na novosadskoj grani porodice Rot sazri predstava jedne otrovne jabuke sorte „birobidžan” koja ubija lamprdala i fantaste, gladne svega što visi u vazduhu. Kada se najzad, pred kraj Velike krize, Leopold javio sa nove adrese u jednom novom gradu u jednoj novoj američkoj državi i ukratko referisao o svom novom poslu i prinovi u porodici, birobidžanski plik se rasprsnuo i oslobodio znatnu količinu potiskivanog straha, jeda, humora i grozničave nade. Birobidžan je postao grozničava metafora, prodro u izreke, uzrečice, šaljive i gorke, u psovke i usklike, pouke deci i vetropirima, azijatsko ime, izgovarano s mađarskim naglaskom odomaćilo se kao pas lutalica kod gazde koga je sam odabrao. Trgovac Emil Rot rekao bi svom sinu: kupiću ti auto kad opljačkam banku u Birobidžanu. Najstarijoj kćeri: udaćeš se kada te zaprosi guverner Birobidžana. Žutu šestokraku zvezdu nazvao je birobidžanskom, a pred deportaciju, 1944. pozdravio se sa svojim prijateljem Savom Jakšićem rečima: pa, vidimo se u Birobidžanu. Posle iznenadne smrti američkog rođaka od koga je sve počelo, Birobidžan kao njegova zaostavština podeljen je članovima porodice, a potom ostao u rečniku još dve generacije. Emilov sin Stevan, zubar od glave do pete, čvrst kao plomba, otporan na svaku sentimentalnost, nije odoleo da pred kraj prve bračne noći, ganut, ne došapne svojoj izabranici o mesecu koji zalazi i suncu koje se rađa u dalekom Birobidžanu. Za njegovu mladu suprugu Olgu ovaj egzotični geografski pojam ostao je zadugo ovaploćenje Stevanovog prvog i nažalost poslednjeg lirskog nastupa. Nastojala je da zračkom te osećajnosti osvetli svoj brak. Nije prihvatala objašnjenje da je Birobidžan samo jedna močvara naseljena sa malo ljudi i mnogo komaraca. Verovala je da se, kao u svakoj uverljivoj priči, iza privida močvarnih isparenja i plesnivih baraka, krije svetli, kameni čuvar ljubavi, birobidžanski Tadž Mahal.
Može se reći da je Olga, iako rođena Kraus, bila jedini pravi nastavljač birobidžanske žice porodice Rot. Svoj prvi mladalački nemir usmerila je prema Palestini i, učlanivši se u Hašomer haciar, pripremala se da nakon velike mature krene onamo sa grupom vršnjaka, ali veridba sa Stevanom Rotom odgodila je ovaj plan za neki drugi čas. Po povratku iz logora zarekla se da će ostatak života provesti u svojoj kuhinji i trpezariji, ali već na prvi zov Izraela bila je spremna da i kuhinju i trepezariju spakuje u sanduk i krene na put. Prošle su prva, druga, treća alija, svi koji su nameravali otišli su, najzad je Stevan izjavio da ne misli da ovde ostavi svoju zubarsku burgiju da bi tamo budakom tucao kamen i da on definitivno nikuda ne ide, ali je ubrzo potom, u jesen 1952. pokupio svoje stvari i otišao sa svojom asistentkinjom, zauvek. Time je podvučena crta ispod Olginih gubitaka: gotovo svi njeni najdraži bili su mrtvi, njeno srce opustošeno. Da smo otišli nekud, makar i u crni Birobidžan! kriknula je kada joj je Stevan saopštio da on ovde nema više šta da traži. Da smo otišli makar i u crni Birobidžan, cvilila je još dugo bauljajući po sobi s povezom preko migrenoznog čela, a njen četrnaestogodišnji sin Nenad stajao je na vratima sobe kao čuvar izlaza prema Birobidžanu i pazio da njegova mati kojim slučajem ne prođe. U crni Birobidžan, u crni Birobidžan, tulila je tako još danima, a njen sin bi svaki put pretrnuo od neke nezdrave strasti koja se kroz naslage spavaćica, šlafroka i damastnih poveza oko glave probijala iz tamnih dubina njene nesreće.
Nenad Rot je porodično imanje zvano Birobidžan blagovremeno smestio na prerije Divljeg zapada i nastanio ga Komančima, Šošonima i Birobidžancima. Bezmerna stada goveda pasla su oštru, žilavu travu, čopori konja leteli obodom visoravni i zamicali za horizont. Četrdeset godina kasnije, jedne večeri, oni su u trku provalili u život Nenada Rota, sada sredovečnog advokata iz Novog Sada. Predosećaj opasnosti, sveopšte nesreće, pokrenuo je i razobličio dečačke sanjarije. Iz dalekog Birobidžana vejala je planetarna jeza i ledila kičmu. Birobidžanski galop odzvanjao je u kostima.
Neki vidovi birobidžanskog sindroma pojavili su se gotovo istovremeno i kod Nenadove kćeri iz prvog braka Dine Rot, a posebno oštro i bolno kod njenog muža Miloša Bojića. Oni će preneti boljku na svoju decu ako ih izrode i svi njihovi potomci i potomci potomaka imaće svoj Birobidžan, to trajno žarište i pribežište koje se krije od sveta, pominje samo omaškom i u snu. Teško je predvideti šta će u budućnosti značiti Birobidžan, ali u vremenima velikih potresa kada se svetovi obrušavaju u prošlost, ništa drugo i ne postoji. Evropski centri London, Pariz, Napulj, Frankfurt, Beč još su samo telegrafske agencije, informacioni punktovi: svi putevi vode u Birobidžan. Tokom milenijuma centar sveta selio se iz mesta u mesto: Ur, Memfis, Vavilon, Jerusalim, Atina, Aleksandrija, Rim, Carigrad, Meka, Moskva, Berlin, Njujork, Tokio: u času kada počinje ova priča, središte svetskog levka, globalnog zaborava, jeste Birobidžan. Na beogradskom aerodromu svi letovi su otkazani. Monitor u pristanišnom holu izbacio je jedne noći odredište koje ne postoji u memoriji nijednog sistema: Birobidžan. Kroz elektronsko žmirkanje usamljene reči, jedan metalni glas sa razglasa pozvao je putnike na izlaz B2.
Bezbroj Birobidžana! Beznadežno! rekao je Miloš Bojić, okrenuo se i izašao iz aerodromske zgrade.
(Beograd, Stubovi kulture, 1997)
Judita Šalgo (1941 –1996), pesnikinja, pripovedačica, prevoditeljka, esejistkinja.
Rođena je u Novom Sadu kao Judita Manhajm. Roditelji, Jevreji, odvedeni su u logore (otac u mađarskom gradu Baja, prebačen u Rusiju na Istočni front, gde je ubijen 1942; majka 1943. u logor Bergen-Belzen), a Judita je preživela zahvaljujući komšinici Mađarici koja ju je za to vreme čuvala. Po završetku rata majka se vraća u Novi Sad i preudaje, te Judita dobija očuhovo prezime Šalgo.
Diplomirala je 1966. na Filološkom Fakultetu u Beogradu, na katedri za Opštu književnost. Živela je u Novom Sadu, gde je bila urednica Tribine mladih (jednog od centara tadašnje eksperimentalne umetničke scene), a kasnije urednica Matice srpske (najstarije i jedne od najznačajnijih kulturnih i naučnih institucija). Sa obe pozicije smenjena je najverovatnije iz političkih razloga, pošto nije odgovarala tadašnjim socijalističkim, a nakon raspada države, nacionalističkim vlastima Jugoslavije i Srbije.
Dela: zbirke pesama Obalom (1962), 67 minuta naglas (1980), Život na stolu (1986), roman Trag kočenja (1987), zbirka priča Da li postoji život (1995), romani Put u Birobidžan i Kraj puta objavljeni su posthumno (1997 i 2004). U poeziji i romanu Trag kočenja najviše je uticaja neoavangardne poetike, dok je Put u Birobidžan postmodernistički roman i smatra se njenim najboljim delom.
Put u Birobidžan objavljen je posthumno, iz rukopisne zaostavštine. Bez obzira na nedovršenost, roman se danas posmatra kao celovit. Čim je izašao, relevantni kritičari bili su složni u oceni da je to roman visokog kvaliteta. “Put u Birobidžan za mene, što se srpske literature tiče, ima isti smisao kao Zamak Franca Kafke za evropsku i svetsku literaturu” (V. Pavković). “Štaviše, rekao bih da je u pitanju jedan od najboljih romana u srpskoj književnosti s kraja ovog veka” (D. Ilić).
Roman čine poglavlja među kojima izostaje snažnija fabularna veza: mitski Birobidžan i sa njim povezani motiv lutanja i potrage Jevreja za domovinom čine narativno i semantičko čvorište romana. Birobidžan (Jevrejska autonomna oblast na istoku Rusije) u Juditinom romanu istovremeno je utopijsko i distopijsko mesto. Nema sumnje da je odabran što zbog svog gotovo komičnog imena ali i zbog nenaseljivosti tog prostora, nepodesnosti tla, neuspele i neostvarene ideje. Iako su svi likovi Jevreji, potraga nije kolektivna: ona je individualna, unutrašnja; mit o domovini za svakog od njih podrazumeva nešto drugo, pa roman postaje priča o traganju za sobom, svojim identitetom, mestom nade, mestom za sve marginalizovane i obespravljenje, mestom slobode i spasenja. Kombinovanjem činjenica, istorijskih podataka i ličnosti sa fikcijom i elementima fantastike, te pripovedanjem koje je istovremeno ironično i parodijsko, ali i melanholično i lirsko, plete se priča oko potrage za smislom u fragmentarno doživljenom svetu, potraga lična koliko i opšta.
Priredila Ljubica Šljukić
