JUTRO SLAVI VLASTITI PRAZNIK
jutro slavi vlastiti praznik
sunce nerazumljivo
i uporno treperi
oči ga doživljavaju poput
laserskog uboda
pošle smo na groblje
majku grize savest
već sedam meseci nije otišla
dok puni staru plastičnu
flašu vodom s grobljanske česme
ponavlja: „najjadniji je onaj
koji je umro. najjadniji je onaj
koga više nema.“
baka, koja je bila hemičar
i govorila da lekovi kojima je
istekao rok ne mogu naškoditi
već da im je samo dejstvo
smanjeno, sasvim sigurno
bi se složila
možda su to čak
i bile njene reči
u poređenju sa bakinom
uravnoteženom ljubavlju
moje srce je laboratorijski tehničar
sa tremorom u rukama
šetam parkom i šutiram
krupne, masne kestenove
svaki udarac lansira
stotinu novih
malih uznemirenosti
podzemnog sveta
da, kao mala sam isto
šutirala kestenove
ali danas sam u crkvi
tražila fresku apostola
s njegovim imenom
ne znam zašto
možda u pokušaju da se molim
nekom nejasnom bogu
koji i nije bog
čudne paralele
i slučajnosti opterećuju
biću bolje, kažu,
možda za tri godine
ili koliko je već potrebno
da virus napusti organizam
I (iz Grčkog ciklusa)
Dozvoli da te isproveravam kao
vrata i prozore pred odlazak na dug put
Pod prstima hladna memorija tela otkriva
da si nekad brinuo o sebi
U tebi nema ni traga one
veličanstvene kulture i civilizacije
Ali sviđa mi se kad ponosno govoriš u ime naroda:
to je valjda jedino što je ostalo
nepromenljivo poput pušača koji predano
mota duvan svaki dan u isto vreme
TELEVIZIJA
Naročit osećaj sigurnosti i zaštićenosti mi pruža
kada noću u majčinoj sobi ostane uključen televizor
Inače se žalim da me i najmanji šum probudi
Ali sa televizijskim žamorom nešto je drugačije
Uspavljuju me razgovori forenzičara u laboratoriji
Koji oka ne sklapaju nad komplikovanim slučajem
Ili glasni uzdasi tenisera tokom meča
Gde se ne može proceniti da li im se dah otima
u orgazmičnom zanosu ili usled primanja metka
Posebno kad se spiker uzbudi i sa velikom
samokontrolom u glasu pravda
taj promašeni bekhend
ili duplu servis grešku
Osetim kako se u mene san uvlači
Kao puzavica pod tlo od daski
I ubrzo
Što je svet na televiziji uznemireniji
To sam spokojnija
GRAD
Čim sam izašla napolje
Svetlost je u meni izazvala vrtoglavicu.
Oblaci se nadvili nada mnom
Kao nepoželjna majka.
Krenem da kupim buketić cveća od
uličnih starica učaurenih na zimi
(žao mi)
I pretekne me neko
(još jedna propuštena prilika)
Na autobuskoj stanici stoji žena
s prebačenom lasicom preko ramena
Sive nožice lasica uvučenih su kandži
Kao da im je telo nedavno napustio strašan grč
Neki čovek sedi ispred crkve
I priča sam sa sobom
Zidovi pamte da bi on što pre
Mogao da zaboravi
Treba uveče
Sprati ovaj grad s lica
LETNJI RASPORED NAMEŠTAJA
Prvi put sam u životu gledala u bandere baš u trenutku
kad je uključeno ulično osvetljenje:
Neko bi to protumačio kao znak odozgo
Pod otežalom krošnjom duda razbacani crveni tragovi
Kao da se desilo stravično ubistvo
Letnje tkanine se njišu oko gojaznih tela starih gospođa
Ljudi za sobom bacaju pikavce grubo kao da se
otresaju neke velike nesreće
I ja sa terase: sve posmatram
Pustila sam tugu da se izluftira:
Letnji raspored nameštaja u sobi i veliki prozori
Dozvoljavaju to
TERMOVIZIJA
Ređaju se strahovi kao knjige na polici
Uprkos tome što pokušavam da ih sahranim
poput ukrućenog mačijeg tela negde izvan grada
Vide moj toplotni odraz
I drže me na nišanu
SIMBIOZA
Dan je porozan i promenljiv kao san,
Dan je ponedeljak.
Nemam više želju da otvaram prozore:
ionako smo zgasli veliku Svetlost.
Opor miris vrućine i benzina koji
isparava iz ulica
podseća na kandže podneva u koje smo ulazili
nakon dana zatočenosti,
razapeti poput slepih miševa, uvek
doživljavajući temperaturni i emotivni šok:
kao novorođenčad.
Svejedno – dopustila sam ti da se
nastaniš u mojoj kičmi,
iako mi (stručna lica) savetuju da ne smem
stvarati simbiozu ni sa kim:
Nije normalno, a ni zdravo, kažu.
Dan je porozan i promenljiv kao san,
Dan je ponedeljak i vuče se kao ranjeni vuk.
ZAPIS O SRAMOTI
Nije oštra i definisana poput
registarskih tablica
Sramota je spori mlaz tople vode
Daska izbledela od sunca
Pucanj koji prekida molitvu
Sramota je uočljiva poput žiga
na čelu prerano ostarele urođenice
Smrtonosni insekt upetljan u kosu
Slabo slano more
Sramota je nepoznato i glomazno telo
koje preskačemo na ulici
Sramota me je da pred tobom priznam
nešto što pomislim svaki put:
ja bih da u meni kucaju dva srca
KUTIJA
Od avgusta sam zaključana
U maloj kutiji
Iako se svaki put kad
Izađem iz doma
Umnožim na nekoliko strana
Kako da zaustavim
Sećanja-crteže koji
Ne prestaju da se roje?
Nekad si bio
Crna pustinja
I gibali smo se
U neparnom ritmu
(naša ambidekstralna ljubav)
Tišina je vrvela od aplauza
Jutarnjih duhova i ptica
Koji su jedini imali uvid u nas:
Bravo!
Lepi ste tako sklupčani
I nastavljeni jedno u drugome
Kao skulptura od mermera.
Ne svetli više svetionik
Vid je ispresecan
Rešetkama kose
Podižem pogled ka nebu
I moja duša se rascvetava
Kao stari kišobran
MUKE
U ovom trenutku na drugom kraju grada
Neko udiše hladan vazduh crnim plućima
Gledaš me očima lovca
A ja izmičem
u vlastitoj običnosti
Puna sam saučešća
Zbunjena
Kao da izgovaram prve reči
Svet mi je najpotrebniji onda kada
tvrdoglavo zaćuti