STRANE
Od kada pišete i kako ste počeli pisati?
SLAPŠAK
Počela sam pisati oko petnaeste godine, depresivnu poeziju, kako i priliči pubertetu. Kao student počela sam pisati filmsku i književnu kritiku, onda sam ozbiljno pala u političku satiru (ozbiljno=časopis su uhitili u štampariji, meni su uzeli pasoš na nekoliko godina i nisam mogla ni pomisliti na univerzitetski posao); od 1971. do 1983. pisala sam isključivo akademske tekstove (istorijska lingvistika i teorija/istorija književnosti) i književne kritike, 1983. sam počela objavljivati političko-kulturne komentare: ispostavilo se da je esej – antropološki esej – postao moj glavni žanr. Iste godine sam napisala i pustolovni roman za jednog čitaoca, učenika i prijatelja (jedno poglavlje nedeljno), koji je objavljen u biblioteci Plava ptica, Leon i Leonina (http://pescanik.net/leon-i-leonina/, slobodan pristup), tada pod pseudonimom, valjda da ne bih kvarila svoju akademsku karijeru… Sve do 2013. pisala sam uglavnom studije i eseje, povremeno kritiku. Za vreme rata, 1993-4. sam napisala roman, ali nije bilo šanse da ga neko objavi: u njemu je i parodija na pisanje Dobrice Ćosića. Zbog negativnih kritika dela Dobrice Ćosića su me, uostalom, 1996. izbacili iz Udruženja književnika Srbije… Sada će taj roman izaći. Negde 2010. počela sam da pišem drame, trenutno pišem i jedan libreto. Za novu godinu 2014. su me izbacili sa posla, pošto su prodali školu (ISH, Ljubljanski postdiplomski fakultet za humanistiku) gde sam bila dekanka i intenzivno predavala. Morala sam se penzionisati. Pisanje romana je postalo vrlo važna terapija: taj roman još čeka izdavača. Mogla bih reći da je moje pisanje počinjalo nekoliko puta, poslednji put pre tri godine. “Beletristika” i akademsko pisanje su se od tada pomirili, pišem podjednako jedno i drugo. Neki od mojih radova – prevodi, drame i priče – mogu se naći na portalu kulturnog centra “Danilo Kiš” u Ljubljani (www.dkis.si).
STRANE
Kako izgleda vaš proces pisanja?
SLAPŠAK
Relativno jednostavno, jer sam invalid: sedim i pišem. A onda dolazi čitanje napisanog, po stotinu puta: od mene je dosta teško istrgnuti rukopis, premda poštujem rokove, kada ih imam. Muzika je važna – barokna, Bah, Mocart; za pauze – rebetska muzika, džez, da dobijem ponovo želju za pisanjem. Mačje prisustvo je isto toliko važno. Imala sam često punu kuću, i ponekad čarobne trenutke potpune izolacije i posvećenosti, pa se ne sećam neke velike razlike u pisanju. Verovatno bi bilo bolje imati Mac mlađi od dvanaest godina sa besplatnim programima koji se ne raspadaju tri puta dnevno, uredno plaćene račune i pokoji dan u nekoj banji, električna invalidska kolica i slično: bar znam da to sa pisanjem nikad neću dobiti. Za moje pisanje su inače neophodni rečnici i tekstovi, i neki od njih nisu na internetu. I za svaki rukopis, neophodni su dugi sati/dani, kad izgleda da ne radim ništa, i kad se meni čini da razmišljam. Kako međutim imam redovne obaveze pisanja kolumni, ima dana kad jednostavno moram da pišem, premda bih se najradije sklupčala sa mačkom i gledala stare (jako stare) filmove. Treba imati na umu da sam u ozbiljnim godinama, i da je za mene vreme dragoceno…
STRANE
Dajete li u vašem radu prednost formi ili sadržaju?
SLAPŠAK
Volim da verujem da sam se formi naučila proučavajući književnost. Sadržaj je, dakle, prvi, a onda kada napišem prvu verziju celine, posvetim se popravljanju onoga što nisam dobro naučila. Ako pod “formom” podrazumevate stilistiku odnosno staru (antičku) retoriku, onda se u tom području osećam udobno – to je jedna od mojih tema predavanja i istraživanja. Ako opet mislite pre svega žanr, onda je to nešto što me toliko zanima, da rado prelazim u parodiju žanra.
STRANE
Da li autor bira temu ili tema autora?
SLAPŠAK
Autor bira temu, ovo drugo je mistifikacja.
STRANE
Kako gledate na odnos proze i poezije, i da li jednu od te dvije forme smatrate zahtjevnijom?
SLAPŠAK
Za mene je proza posao odnosno profesija, a poezija drugi jezik. Poeziju pišem rukom, u posebnu svesku, i ne mislim da objavljujem – sem možda na facebooku… pišem na SCB jezicima, na novogrčkom, francuskom, engleskom i slovenačkom, kako mi dođe. Poetika koja mi odgovara je nešto blizu Kavafijevoj poeziji. Ne pravim veliku razliku između pisanja poezije i prevođenja poezije na drugi jezik.
STRANE
Koliko je za vas generalno važna poezija i kako vidite poziciju poezije u savremenom društvu?
SLAPŠAK
Desilo se čudo: upravo zahvaljujući internetu, poezija je važnija nego ikad. Kada pišem prozu, ne mogu bez umetanja poezije – ako je strana, prevedem ju. Moje poštovanje i uvažavanje poezije potiče iz studija antičkih književnosti: sada je to vraćeno u život kulture uopšte. Čini mi se da nema poezije koja nije angažovana, jer se pogled današnjeg čoveka raširio kao nikada ranije, i jedino poezija može da pomogne da se i produbi, pre nego što se možda na kraju sasvim rasprši. I upravo zato što se poezija uzdigla pomoću interneta, mogla bi biti spasonosno sredstvo za zaustavljanje internetske površnosti i zaglupljivanja.
STRANE
Koliko je za autora važna književna tradicija kojoj pripada?
SLAPŠAK
Šta je književna tradicija? Ono najdosadnije u nacionalnoj književnosti? Ne, hvala. Moja tradicija je svetska književnost, jer pripadam ljudskom rodu, i u njoj, naravno, ono najveće sredstvo za učenje – antičke književnosti.
STRANE
Mislite li na vaše čitaoce dok pišete?
SLAPŠAK
Naravno, uglavnom ih i poznajem…Iskreno sam iznenađena kad se pojavi neko ko me čita a koga ne poznajem; ne mogu da zamislim kako bi izgledalo kad bi me čitalo mnogo ljudi. Ali dok pišem, uvek imam na umu nekoga za koga mislim da bi reagovao na to što pišem. I uvek uspem da uhvatim po jednu žrtvu koja prva čita moje rukopise, dok još nastaju. Najčešće je to moj muž.
STRANE
Kako stoje stvari sa književnim prevođenjem u regiji?
SLAPŠAK
Veoma dobro, posebno otkako je zapošljavanje tako teško ostvariti. Nekada je prevođenje bilo elitna niša, gde su prevladavale žene – no nije bilo ambicioznijeg pisca koji nije želeo da se njegovo ime pojavi i na nekom prevodu. Iznad toga su još genijalni pisci-prevodioci, kakvi su bili Stanislav Vinaver, Anica Savić Rebac i Danilo Kiš. Danas, kad jedan deo književnosti ponegde postaje industrija, ima neobično mnogo loših prevoda, uključujući i filmske i televizijske podnaslove. Službe iz snova, kao što su bile ICTY u Hagu ili evropska birokratija progutali su mnogo talentovanih prevodilaca. Ukratko, u regiji nije kriza prevodilačkog posla, jer ga ima, već kriza kriterijuma – i prevođenja samoga, kao ozbiljnog, pipavog, odgovornog posla, ne jurnjave kroz tekstove da bi se preživelo. Sama sanjam o tome da ne moram da mislim na preživljavanje, i da na miru, za oko tri godine, prevedem sve sačuvane antičke dramske tekstove, prvo sa grčkog, a onda, ako doživim još dve godine, i sa latinskog.
STRANE
Kako gledate na žensko pismo, žensku književnost u regiji?
SLAPŠAK
Čitam, i uglavnom se veselim. Jedan deo pismenih i ambicioznih završio je u komercijali, koja nužno zahteva neka odricanja – recimo od pameti, feminizma i političnosti, odnosno građanske svesti. No nije nužno da njihova literatura isto tako deluje na čitateljke… sa druge strane, priliv mladih književnica koje suvereno osvajaju region i ruše međuregionalne granice je impresivan. Ne smem da navodim imena, ali mi se čini da sve teme, od onih najosetljivijih, ratnih, do nekih najnovijih, grabe sa mnogo više odlučnosti, etičke i estetičke, nego muški autori, naročito oni “slavni”: junaci su se potrošili, podelili međusobno sve nagrade, osvojili sve institucije, međusobno se ispomirivali a da nisu ni taknuli pitanje odgovornosti. Krajnje je vreme bilo da progovori drugi. I još uvek, od Dubravke Ugrešić pa do mlade lezbijske pesnikinje kao lake mete, muška književna elita ili sama pušta otrovne strele, ili nonšalantno gleda kako to rade male nakaze u državnim aparatima, bez reči i reakcije.
STRANE
Šta je, ili šta bi trebala biti, angažovana književnost?
SLAPŠAK
Ima jako mnogo angažovane književnosti posle jugoslovenskih ratova, a za razliku od prethodnog perioda, ona se veoma lako prepoznaje: koliko je nacionalističkog đubreta, proznog i poetskog, proizvedeno u tome periodu! Bilo bi zato bolje da pred “angažovanu” stavimo neki pridev: recimo, socijalna, ili antifašistička, ili feministička. Postoji obilje prihvatljivih usmerenja, angažman je sada jasnije opredeljen, još samo neka je pisanje dobro.
STRANE
Vjerujete li u nadahnuće?
SLAPŠAK
Ne verujem, ali mi se dešava. Inspirišu me pre svega prostori, mesta, sećanja koja nastaju pred mojim očima, zbog neke sasvim arbitrarne asocijacije. Kada imam jezgro, inspirisano prostorom, sledi mnogo čitanja uz mnogo muzike, a zatim pisanje.
STRANE
Ko su vam uzori?
SLAPŠAK
Jedan od mojih prvih velikih poslova bio je rad na rečniku književnih termina; moj posao je i danas koliko istraživački, toliko i enciklopedijski. Moji uzori se dakle broje na hiljade… Intimno, knjige koje uzimam kad mi treba trenutno bekstvo, i koje su mi stalno u glavi, dakle i njihovi autori, jesu – A.A. Miln (autor Vini Pua), Fransoa Rable u Vinaverovom prevodu, Vinaverove Pantologija i Alajbegova slama, Homerova Ilijada i Odiseja, Aristofanove komedije, sve tri sestre Bronte, Konstantin Kavafi, Branko Ćopić, Lukijan, Kikeron (pisma), Šekspir, Čarls Dikens.
STRANE
Šta trenutno čitate?
SLAPŠAK
Trenutno imam na čitanju, u kulama oko sebe, nekih dvadeset knjiga, nešto za prikazivanje, nešto iz ličnog zanimanja. Čitam brzo, jer sam sama to naučila kad sam bila mala i kad mi nije bilo dosta proždiranja knjiga. Dakle, od onoga što trenutno vidim – 1000 strana engleske studije o Svetom Rimskom carstvu, roman Siniše Boljanovića Progledavanje, drugi deo epa Borisa Novaka, tri romana iz ovogodišnje finalne selekcije za nagradu Kresnik (i ne onaj koji je nagradu dobio), putopisi Dušana Šarotara, priče Ivana Antića (Membrane, membrane), na ekranu Mac-a Lov na ježeve Saše Ilića… nemojte od mene tražiti da rušim te kule, da bih navela još naslova… kad dođu na red!
Fotografija: Iztok Dimc
