STRANE
Od kada pišete i kako ste počeli pisati?
ŽIVORAD NEDELJKOVIĆ
Počeo sam da pišem vrlo rano, u trećem razredu osnovne škole, to je onaj bukvalni početak, nisam siguran da li je i pravi, da li se uopšte može odrediti kad je bio pravi početak. Uglavnom, tada me je poezija, ona za decu, dakako, obuzela, ako je to prava reč i odredila moj životni put, neka bude i patetično posezanje za ovom sintagmom. U stvari, odredilo ga je nešto drugo, nešto što me je privuklo poeziji i trajno vezalo za nju. Možda i nije od posebne važnosti imenovati to nešto, neprikosnoveno. Podsticaj za pisanje prvih pesmica došao je iz lektire, kako i biva, a kad sam razumeo da je pisanje pesmica i lepo i lako, da uživam pišući, povratka više nije bilo. Gotovo da ničeg važnog više nije bilo na onom putu. Ali su nadolazila saznanja da nije uvek lako pisati, naprotiv. Možda je paradoksalno, ali teškoće koje iskrsavaju u nedokučivom procesu pisanja i nastajanja poezije, svakog pravog pesnika još više vežu za samu njenu srž. Lepota davanja sopstvenog bića pesmi koja nastaje i uzvraća biću katkad nezamislivim darovima, kao i zadovoljstvo zbog mogućnosti da pišem, nikada ne nestaju.
STRANE
Kako izgleda vaš proces pisanja?
ŽIVORAD NEDELJKOVIĆ
Ima više formi tog procesa. Najčeće, ideju za pesmu i potom samu pesmu dugo nosim u sebi, sve dok se potpuno ne završi uobličenje. Onda je relativno lako zapisati pesmu. Naravno, slede popravljanja, dorade, jer se na hartiji odjednom kao pod punim svetlom vide i sitni nedostaci. U tom i takvom lepom okapanju nad napisanim, a sve da bi se dospelo do besprekornosti teksta, ponekad od prve verzije ostane samo trag, ali je on posut zlatnim prahom. Dešava se, u drugom slučaju, recimo tako, da zapišem pesmu, a da, naizgled, nikakve zamisli o njoj nije bilo. Desi se da ta verzija bude i prva i završna, sva u besprekornosti za kojom uvek tragamo. Ponekad pravim sinopsise za pesmu, razrađujem detalje, sržna uporišta, rešavam nedoumice, zapisujem male eseje o mogućnostima i jezičkim slojevima ka kojima pesma može da krene. Takvi sinopsisi često godinama čekaju da budu prevedeni u pesmu, a i u tom čekanju je draž. Proces pisanja se ne iscrpljuje u pomenutim oblicima, ima ih još, recimo da su svi jednako važni, tri navedena oblika se češće nameću od ostalih.
STRANE
Dajete li u vašem radu prednost formi ili sadržaju.
ŽIVORAD NEDELJKOVIĆ
Da pokušam slikovito da odgovorim. Ako bismo kakvog ljubitelja i poznavaoca vina pitali da li bi uzeo najbolje vino u neprikladnoj, nezgrapnoj boci, ili loše vino u izvanredno dizajniranoj flaši, znamo šta bi izabrao. Dakle, prednost dajem, da nastavim asocijativno i na izvestan način enološki, osunčanim padinama, izdašnom tlu i sledstveno tome, slatkim zrnima grožđa. Dakako, potom i odgovarajućim sudovima u kojima vino zri i dobija punoću. O važnosti buradi nije potrebno trošiti reči, ni o važnosti drveta od koga nastaju. Ako su i sunce i tlo i vinova loza sadržaj, bez sumnje da i forma ima ogroman uticaj na kvalitet vina, jer ona je zapravo oličava postupak spravljanja vina, ona ga i čuva, čini boljim ako je dobra, to jest, ako su, u slučaju vina i njegovih istina, hrastovi od kojih će nastati burad izrasli na izdašnom tlu i imali dovoljno svetlosti za rast i proces fotosinteze. Analogije i asocijacije sežu daleko i mnogo mogu, toliko da bismo na kraju mogli da izvedemo zaključak o podjednakoj važnosti sadržaja i forme. Neka tako i bude. Pogotovu što vino pravi, istovremeno ga skladišteći u sinhronizovanom ujedinjenom naporu jedan isti dar.
STRANE
Da li autor bira temu ili tema autora?
ŽIVORAD NEDELJKOVIĆ
I onda kad izgleda da je tema došla niotkuda, da ona bira, taj njen pohod, nazovimo tako njenu iznenadnu objavu, ne bi bio moguć da nema koga da pohodi, šta da prisvoji, čemu da se nametne. Nameće se našem sadržaju, onome što imamo u sebi, što nam je dato ili smo ga stvorili i stvaramo. O izboru se, dakle, pita naš sadržaj.
STRANE
Kako gledate na odnos proze i poezije, i da li jednu od te dvije forme smatrate zahtjevnijom?
ŽIVORAD NEDELJKOVIĆ
Moguće je na ovo pitanje odgovoriti na više načina, osvetliti ga iz različitih uglova, upošljavajući osnovne odlike proze i poezije koje su odavno u dobroj meri zajedničke, a u teoriji odavno situirane i obrazložene. Zahtevi koje ove forme postavljaju pred autora su svakako međusobno drugačiji, a oni pre svega svedoče o zahtevima koje autor postavlja sebi. Utoliko, čini mi se da nije uputno porediti zahtevnost, radije bih akcenat stavio na autorsku samosvest i napor da autor u uspostavljenim okvirima ostvari u jeziku najviše što može, saobrazno svom daru.
STRANE
Koliko je za vas generalno važna poezija i kako vidite poziciju poezije u savremenom društvu?
ŽIVORAD NEDELJKOVIĆ
Poezija je najviši domet jednog jezika, ona neprestano otkriva i ustoličava njegove moći, iznalazi najviše mogućnosti. Njen napor je trajan i nemerljiv, ako se saglasimo da je jezik najvrednije što svaki narod ima. Utoliko je čudnija njena nezavidna pozicija u našim stvarnostima, uveliko virtuelnim i autističnim. Možda i nema mesta čuđenju jer prava poezija je uvek sušta istina, istekla iz sjaja bića, a u tom sjaju nema zraka koji obmanjuju ili pak narušavaju suštinu. A savremeni je čovek sav u prividima, hrli za negacijama svog bića. Odasvud mu se nude bolna potiranja i palijativi kad bol prevlada. Sve da ne bi saznao koliko je i za šta sve uskraćen, da se ne bi zapitao zašto je uskraćen, da ne bi poznao one koji uskraćuju, a imaju sve. Poezija, međutim, ne odustaje, da nije tako, ne bi se održala, i ne bismo imali kome da kažemo hvala za održanje najboljeg u nama.
STRANE
Koliko je za autora važna književna tradicija kojoj pripada?
ŽIVORAD NEDELJKOVIĆ
Poezija i književnost uopšte, istražuju, rekosmo, moći jezika, što znači da autori nastavljaju tamo gde je neko zastao, počinju gde je drugi počeo, uče od prethodnika, deo su neprekidne niti koja se pruža kroz istoriju jezika, kroz njegove uspone i pregnuća. Ogromna je važnost tradicije, jer je ona živa, onoliko koliko je jezik živ. A on živi, inače ne bismo mogli da kažemo ni ovo jednostavno, a veličanstveno živi. Ni: živi smo. A živi smo zato što tradicija pruža mogućnost da samerimo svoje moći, što ih jača. Zamislimo da je oko nas pustinja, da nikakvu svest ni o čemu nemamo, tako ni o drugom koje postoji: ne bismo ni znali da smo živi.
STRANE
Mislite li na vaše čitaoce dok pišete?
ŽIVORAD NEDELJKOVIĆ
Ranije sam mislio na nekoliko onih koje poznajem, pomišljao šta bi oni rekli na neka od mojih rešenja i nedoumica, sada najčešće pomišljam na to šta bi pojedina pesma mogla da promeni u njihovom razumevanju sveta i sebe u njemu, poverujem ponekad da bi koji stih mogao da ojača i učvrsti njihova uverenja. Mnogo puta sam se uverio da tako i biva, poezija uspeva da ponešto promeni u oholosti i osornosti bića, uspeva da podstakne nesigurne i lomne da izađu na kraj sa svojim unutrašnjim zlostavljanjima, da ih obodri da se suprotstave atacima nelepe jave, njenim avetima.
STRANE
Kako stoje stvari sa književnim prevođenjem u regiji?
ŽIVORAD NEDELJKOVIĆ
Nemam dovoljno informacija, a verovatno bi do mene došla neka lepa vest o proboju nečije poezije u druge jezike, da takvih vesti ima. U našoj regiji ima izvrsnih pesnika, ovde nastaje poezija koja zaslužuje prevođenje na svetske jezike i svu potporu koja je neophodna. Ovde se vraćamo na pomenutu poziciju poezije u društvima koja jedva da mare za kulturu i umetnost. Kultura i umetnost mogu o jednom društvu koje drži do sebe i svojih vrednosti posvedočiti bolje i značajnije nego što to izgleda onima koji vladaju i koji u biti i odlučuju o tretmanu i poziciji istinskog stvaralaštva i stvaralaca. A nemaju svest o pogubnosti svog delovanja ili pak nedelovanja. Još je gore ako je imaju, a pogubnost im je verna sluškinja.
STRANE
Kako gledate na žensko pismo, žensku književnost u regiji?
ŽIVORAD NEDELJKOVIĆ
Nisam pristalica razdvajanja književnog stvaralaštva. Mnogo je razloga i mislim da nije potrebno da ih navodim. Književnost se može svrstavati u dobru i manje dobru, u lošu ili manje lošu, u pravu i trivijalnu i tako dalje i sasvim je nebitno kog je pola autor.
STRANE
Šta je, ili šta bi trebala biti, angažovana književnost?
ŽIVORAD NEDELJKOVIĆ
Verujem da je svaka prava književnost angažovana. Ima li većeg i dubljeg angažmana, ako u njoj nalazimo utehu, ako blaži našu patnju, ako usvajajući je zaboravljamo barem nakratko na svoju nesreću, ako nas miri sa svetom i hrabri naše plašljivo srce, ako je zamena za istinsku punoću ili nam istinsku punoću daruje ne tražeći ništa zauzvrat, ako jača naše pouzdanje u sopstvene moći, ako nam donosi zapitanosti i radosti, ako razgrće tmurne oblake nad našim postojanjem i propušta blistavi zrak, ako… Bezbroj je detalja u našim životima koji su obuhvaćeni sa po jednim ako, a ako sagledamo zbir zaista nezamenljivih dejstava književnosti, razumećemo da nema važnije oblasti duha, uza sve uvažavanje i poštovanje drugih predela uma i duše.
STRANE
Vjerujete li u nadahnuće?
ŽIVORAD NEDELJKOVIĆ
Rekosmo da pesma ponekad bane, stigne niotkud; valjda je ta neobjašnjivost, to tajanstvo, ta silna kratkotrajnost pravo nadahnuće. Verujem u njega, ogromna je radost kad naizgled ni iz čega nastaje nešto za mene neporecivo, neiskazivo važno, nešto što me iznova snaži i podstiče da otkrivam i poznam ono što posedujem, a i ne znam da je moje, dok ne zaiskri dokaz koga što pre, što brže treba prevesti u vidljivost, u jezik.
STRANE
Ko su vam uzori?
ŽIVORAD NEDELJKOVIĆ
Govoreći o tradiciji, pomenuh i nit koja se pruža od početaka jezika sve do danas, tako da se račva i do mene. Neprekinuta, ova nit je živa, u njoj ima jezičkih dosega koji su mi važniji ili još pre bliskiji od drugih, a oni su mogli biti ostvareni samo na osnovi dovoljno čvrstoj, jasnoj, opipljivoj, ili bar naslućenoj, oni su kamenčić u mozaiku. Znam da ovakvo pitanje traži konkretan odgovor, ali mi je zaista teško da odgovorim drugačije, sem ovako: učio sam od mnogih pesnika, i kad nisam znao da učim, u svakom smislu uzornih, učim i danas kad moj sadržaj nije kao nekada željan izazova i traganja u neizvesnostima. Srećan sam što se imalo i ima od koga učiti.
STRANE
Šta trenutno čitate?
ŽIVORAD NEDELJKOVIĆ
Čitam savremenu poeziju, zanimljive knjige pesnika mlađe generacija, takođe i knjige mojih vršnjaka. Stalno se vraćam poeziji naših i stranih klasika. Pročitao sam i nekoliko romana iz prošlogodišnje produkcije. Čitam pesničke rukopise koje dobijam kao urednik pesničkih knjiga. Trenutno čitam izvrstan rukopis Milana Garića, pesnika iz Doboja, i po ko zna koji put eseje Jovana Hristića.
