Sama izjaše iz šume. Pod hladnom martovskom kišom što sipi, sedamnaestogodišnja Marija, koja dolazi iz Francuske.
Godina je 1158, a svet pritiska umor poodmaklog posta. Uskoro će Uskrs, koji ove godine stiže ranije. Na poljima, seme se baškari u tamnoj, hladnoj zemlji, spremno da se probije na slobodniji vazduh. Ona prvi put vidi opatiju, bledu i usamljenu u toj vlažnoj dolini. Oblaci što se podižu iz okeana i pribijaju uz brda pod stalnim kišama. Gotovo cele godine sve je smaragdno i safirno, buja na vlazi, puno ovaca i zeba i daždevnjaka, tanane pečurke izbijaju iz plodne zemlje, ali sad, krajem zime, sve je sivo i puno senki.
Njena stara ratna kobila malodušno se vuče, a soko kraguljčić drhti u pletenom kavezu iza nje. Vetar utihne. Drveće prestaje da se komeša. Mariji se čini da je čitava okolina posmatra dok prolazi njome.
Visoka je, gorostasica od devojke, a laktovi i kolena joj odbojno štrče. Kišne kapi se sakupljaju pre nego što poteku u potočićima niz njen ogrtač od fokine kože, bojeći joj zelenu maramu u crno. Njeno grubo anžujsko lice nema ni trunku lepote, samo pronicljivost i još neprobuđenu strast. Mokro je od kiše, a ne od suza. Tek će plakati zato što su je bacili psima.
Dva dana ranije, na vratima Marijinih odaja pojavila se kraljica Elenor, sva u grudima i zlatnoj kosi, u plavoj haljini obrubljenoj samurovinom, s draguljima što su joj visili s ušiju i članaka, svetlucavim brojanicama i mirisnom vodicom dovoljno jakom da omami. Uvek je namerno opčinjavala kako bi razoružala. Iza nje su stajale njene dvorske dame, potiskujući osmehe. Među tim izdajicama bila je Marijina polusestra, krunsko kopile baš kao i ona, ishod očevih zabludelih strasti. Ali to stvorenje koje se tupavo smeškalo shvatilo je koliko je korisno da bude omiljena na dvoru te je izbegla Marijine pokušaje da se sprijatelje. Jednoga dana će postati velška princeza.
Marija se nespretno naklonila, a Elenor je gipko ušetala, trzajući nozdrvama.
Kraljica je rekla da ima vesti, o kakve divne vesti, kakvo olakšanje, upravo je dobila papsko odobrenje izuzeća, sirotom konju srce samo što nije puklo koliko je brzo galopirao da joj to isporuči. Zbog kraljice, koja se lično zalagala poslednjih nekoliko meseci, ta jadna, vanbračna Marija iz neke nedođije u Le Manu napokon je postavljena za časnu majku kraljevske opatije. Nije li to krasno. Konačno znaju šta da rade s tom čudnom polusestrom kruni. Sad će naposletku imati koristi od Marije.
Pogled kraljičinih očiju uokvirenih debelom olovkom načas se zaustavio na Mariji pa prešao na visok prozor što gleda na vrtove. Šaloni su bili otvoreni kako bi se Marija popela na prste i gledala ljude kako se šetaju napolju. Kad je došla do glasa, Marija je promuklo rekla kako je zahvalna kraljici što ju je udostojila pažnje, ali ne, ona ne može da bude kaluđerica, nedostojna je, uostalom, ona ni na koji način nije osetila da ju je bog pozvao.
To je istina, veroispovest u kojoj je vaspitana uvek joj je delovala pomalo budalasto iako je obilovala tajnama i obredima, jer zašto bi se bebe rađale grešne, zašto bi se molila nevidljivim silama, zašto bi bog bio u trojstvu, zašto bi ona – koja oseća kako joj sopstvena veličina greje krv – verovala da je niže biće jer je prva žena napravljena od rebra i pojela je voćku i zbog toga je isterana iz dokonog raja? To je besmisleno. Još dok je bila veoma mala, vera joj se nakrivila, a polako se sve više krivila dok nije poprimila osoben veličanstven oblik.
Međutim, sa sedamnaest godina, u tim gostinskim odajama u Vestminsteru, nije mogla biti ravna otmenoj kraljici, zaljubljenici u priče koja je, iako sitnog tela, upijala svu svetlost, sve misli iz Marijine glave, sav vazduh iz njenih pluća.
Elenor ju je samo pogledala a Marija se nije osetila tako beznačajno otkako je poslednji put videla Le Man, otkako su smrt, brak ili samostan odneli njenih šest amazonskih tetaka, otkako ju je majka uzela za ruku i spustila je na jaje što joj je raslo između grudi, široko se osmehujući ali suznih očiju, rekavši o dušo, oprosti mi, umirem; i to krupno, snažno telo brzo se pretvorilo u kostur sa smrdljivim zadahom, a onda bez daha, a Marija je utiskivala svu svoju snagu u ta rebra, sve svoje molitve, ali majčino srce ostalo je nepomično. Gorka patnja dvanaestogodišnje Marije na vetrovitom grobovlju povrh brda; potom dve godine osame pošto je majka zahtevala da njena smrt ostane tajna jer bi porodični vukovi Mariji oteli imanje čim bi saznali, ona je samo kopilanka nastala iz silovanja te nema prava ni na šta; dve samotne godine je Marija kamčila onoliko novčića iz zemlje koliko je mogla. A onda kopita na udaljenom mostu i bekstvo u Ruan pa preko kanala na dvor njene zakonite polusestre u Vestminsteru, gde su se svi zgražavali zbog Marije zato što je nezasita, zato što je prosta, zato što je nezgrapnog krupnog tela; tamo je zbog ličnih nedostataka izgubila većinu povlastica na koje joj je kraljevska krv davala pravo.
Lauren Groff, Matriksa, prijevod s engleskog Eli Gilić, Booka, 2022
Knjigu možete nabaviti na: Booka