Noć na samoj ivici jutra. Sklanja tanko žensko koleno sa stomaka i oprezno se izvija iz postelje. Odlazi do prozora. Gleda ka pustoj ulici. Oseća kako se u njemu gase poslednji plamičci požara.
Posle dužeg vremena okreće glavu nazad ka sobi: ulična svetiljka obasjava siluetu zgodne devojke na krevetu sa lisicama zaboravljenim na levoj ruci. Svetlost i mrak seku njeno lice koje kao da je zaspalo po sred filmskog plakata. Postaje mu toplo oko srca dok je gleda, ali to traje kratko. Ne može da nađe mobilni u polumraku. Ne pali svetlo. Tiho preskače čipkasti veš i uzima laptop sa stola. Odnosi ga u toalet. Beščujno zaključava. Tipkanje:
“Prošlo je, koliko, sedam godina od kad smo raskinuli?
Si i dalje sa onim klincem?
Nisam ti ništa pisao, pa ni o njoj. Zove se Mira i ne odobrava moje samosabotaže prerušene u uglancani, akademsko-odbranjivi, pop-referentni nihilizam koji si ti potajno obožavala, i mogu sasvim realistično da zamislim da imam decu s njom, i čini mi se da namerno klizim k tome, i srećan sam, mislim ako je sreća sekira kroz granje samotnjaštva i loših navika.
Pišem ti sada preventivno. Iz straha da ne sjebem stvar. Ne mogu da procenim koliko mi je tanak led pod nogama, pa sam mislio da bi možda bilo pametno da ti kažem, kao protivotrov gubljenju razuma, da te posle toliko vremena i dalje redovno sanjam. To je jedna od retkih stvari koje ti nikad nisam rekao. Bolje da ne znaš ukupan broj (ali evo, za sad, od početka godine — 13 puta).
Pokušavam da rešim stvar. Idem opet na terapiju, skoro godinu redovno meditiram, trčim, na to imam i dva(!) hobija, a probao sam i s pečurkama. Ne znam. Možda ovo jedenje govana pomogne.
Snovi su uglavnom debilni:
- svađamo se
- zajedno smo
- nekad raskidaš
- nekad raskidam (zamisli tu naučnu fantastiku)
- jebemo se ko pomahnitali po krovovima zgrada ili toaletima po čijim zidnim pločicama se sami od sebe ispisuju pohvalni i eksplicitni komentari na naše jebanje kao tekstualni prenos uživo
- ulećeš mi u usta i nozdrve ko mala dosadna vinska mušica
- moje lice je nežna pastorala kojom ti hodaš bosa i spokojna
- nekad te ignorišem dok me ignorišeš
- nekad se gledamo dok se smejemo dok jedemo
…ali u svakom jebenom snu, bez izuzetka, baš u svakom od njih, odvratno, bednički, poražavajuće jako, nedokučivo… te volim(?). Neprijatno glup glagol, znam. Jebiga.
Umesto da radim na ostvarenju realnijeg(?) sna o izmaštanoj zbirci, da pišem priče o radničkoj klasi, o konačnoj revoluciji, o životu kao čekanju smrti, o porodičnoj istoriji, o raspalim brakovima ili egzistencijalističkim nedaćama, apsurdnim paralelama i neočekivanim različitostima, ili, u krajnjoj liniji, o ritualu učestalog kuvanja čaja na poslu kao vrsti surogata za hvatanje vazduha da se ne bih udavio u dubinama besmisla, ne. Umesto svega toga ja te ili sanjam ili ti, evo, pišem o vlastitoj psihopatologiji jeftinim jezikom romantičara.
Ne znam.
Svet je kanalizacija sazdana od ironije i sarkazma, i ja bez poteškoća plutam u njemu. Zato mi ova neočekivana iskrenost deluje kao trenutak mentalne zaostalosti za tim istim svetom.
Ne bih smeo ovo da istipkam u našem skoro-pa-mrtvom vajber-kutku na kome redovno menjaš profilnu jer si jaka i odabiraš da nemaš nikakve društvene mreže pa tim čestim promenama profilnih slika valjda kompenzuješ vrstu nepostojanja. A možda bih i morao da ti ovo pošaljem.
Ne znam.
Taj kanal komunikacije, taj planski, minimalni prežitak nam služi za (neredovno) čestitanje rođendana i da svake prestupne godine napipamo kada smo sami pa nekako eto na par sati kao igrom slučaja uživo rastrgnemo jedno drugo. Kao pre dve zime kad te je oženjeni ostavio a kad sam ja završio sa najdužom šemom, a pre one dvomesečne veze sa sotonom lično.
To veče kad smo se poslednji put progutali je padao prvi ozbiljniji sneg poprskan smradom zapaljenih kontejnera. Pahulje su bile velike i tužne ko perje belih golubova, na živo očerupanih. Bio je duboki minus, ali smo strateški držali odškrinut prozor iznad kreveta da se ne bi spržili od strasti. Kao da smo bili na noć pušteni iz zatvora za izbezumljene.
Znaš šta, valjda sam uz svo silno naprezanje i nadljudsku snagu volje uspeo da te proteram iz svesti ali izgleda da zapaljenje mozga u snovima ne želi da prestane. Malopređašni, 13. san: šetam s Mirom pored reke, kobajagi 25. Maj, nailazimo na tebe, ti vodaš buljuk pasa ko da si prekarijat sa Beverli Hilsa, stajemo da popričamo, požar u meni se rasplamsava, razmenjujemo nebitne reči, požar divlja, plamen se probija kroz sve pore i telesne otvore, nastavljamo svojim putem, budim se, požar jenjava. Grlim komiranu Miru dok se ne ugasi(m), ustajem i sve ti ovo pišem.
Ako ću skroz na skroz iskreno: ima nekih okidača koji mi te vrate i na javi. Žene koje rade špagu kao dobar dan. Mjuzikli, jebali te mjuzikli. Neurotične devojke za koje si spreman da daš život jer samo kad si s njima osećaš da život postoji, a koje tankim, princezastim prstima haotično i bez stajanja uvrću pramenove kose dok grozničavo i sa oduševljenjem pričaju o horoskopu kao da nisu završile psihologiju sa prosekom 9.8. Kliše drečavo crvenog ruža na opušku. Još jedan kliše — životno-ugrožavajuća količina jeftinog ženskog parfema u gradskom prevozu koja štipa oči. Oči ko dva velika kestena koja bih dečački da tutnem u džep u koji ću onda svako malo da guram prste da bi ih dodirnuo i potvrdio da su još uvek tu kao da to nije kestenje već odgovori na sva pitanja.
Čini mi se da mi je dosta. Možda je i za mene i moje dobro došlo vreme da postanem racionalna pička. Nemoj više da mi dolaziš u snove. Nigde. Budi mi zauvek najbolje.
R”
Neće poslati. Zna da neće. To je napisao sebi, za sebe.
Delete all
Undo
Delete all
Undo
Send
(…)
Delete this message for everyone in this conversation.
“Srećan rođendan sa zakašnjenjem od 3 i kusur meseca. Želim ti da ispadneš muško pa da ti meni čestitaš na vreme, da mi daš razlog da ja tebe onda častim uživo. :ljubičasto_srce: ”
To je njena davna, poslednja poruka. Zaklapa laptop i vraća se u krevet. Ne zna šta će do kraja dana da uradi. Navija za to da nekim čudom prespava skroz do onog tamo jutra. Danas joj je rođendan.
Priča je nastala na radionica kreativnog pisanja Vladimira Arsenića i Srđana Srdića