PENIS, JAJA I CIGARETE
„Da li da ubacim nešto lascivno? Gde? I kako?” stalno je razmišljala o toj budućoj knjizi.
„Što ne bi bila provokativnija? Nema veze što pišeš stručan tekst. Ma, ko još danas, bez valjanog razloga, čita bilo šta duže od tvita i posta”, pola u zbilji, pola u šali, napisala joj je Sanda, dok su četovale preko Voc apa.
Opaska joj je zazvučala glupo.
Mada, Sanda nikako nije bila površna i u neku ruku je bila u pravu. I sama je dopuštala da umesto nje misli android dok je ranije čitala knjige.
Dobovala je prstima po pisaćem stolu, što je umela da čini kada je nervozna.
Odlučila je da je posluša.
„Dovoljno je da citiram Trejsi Emin. Da pomenem njenu Crnu spermu i Ružičastu vaginu?” promrmljala je, a da nije pronašla rešenje.
Tada joj je palo na pamet da napiše nešto o Sari Lukas. Koja je u Veneciji izložila „penis, jaja i Maradonu”, a cigarete zabila u čmar svojih prijateljica.
Naslov nije smislila Jul. Ali jeste neko u Gardijanu, a njoj se dopalo.
Sara Lukas je, stvarno, zabola cigarete u anus i vagine svojih prijateljica.
Samo što su te prijateljice-muze bile − od gipsa.
Uradila je to u Britanskom paviljonu koji je, te godine, na Bijenalu, bio okrečen u žuto kako bi ličio na puding.
I − ejakulaciju.
Gipsani odlivci tela njenih prijateljica, u tom su pudingu glumili puslice. Dijego Maradona je bio sladoled na štapiću. Jedino što argentinski fudbaler, kojeg je postavila na ulazu u Paviljon, uopšte nije ličio na sebe.
Niti na „božansku iskru”, kako ga je nazvala.
Žuta figura u joga-položaju, nalik pauku, više je podsećala na penis u erekciji nego na čoveka.
„Zašto Vaše skulpture nemaju ni glave ni ruke, a cigarete su im zabodene u anus i vaginu? postavila joj je pitanje, na zvaničnoj konferenciji za štampu, jedna od novinarki.
„E, pa te cigarete su tamo upravo zbog – vas”, odbrusila joj je Britanka.
Izložbu je pratila knjiga-katalog u kojoj su uz fotografije publikovani i autobiografski zapisi.
Jul je jedva dočekala da pročita šta Sara Lukas ima da kaže.
„Hm, sperma i komfor”, ipak se razočarala.
„Kako je moguće da neko, ko je spreman da zabije cigarete u čmar svojih prijateljica, piše o kamper cipelama, džemperu od kardigana i kožnom kaputu Žan Pol Gotijea?” jednostavno joj nije bilo jasno.
„Zašto bi ikoga interesovalo kako Sara Lukas reaguje ako je u prvom razredu voza ne sačeka slobodno mesto, koji je njen omiljeni recept za pečeni ovčiji but ili to što hleb poručuje baš u Leo’s Bakery & Deli? Kakve to, za boga miloga, ima veze sa njenim delom?” iznerviralo ju je.
Ali, imalo je.
Jer, sve je zapravo u vezi.
Samo što je za Jul svet i dalje funkcionisao kao crn.
Ili kao beo.
Bez previše nijansi.
PIŠEM ZATO ŠTO SAM ŽENA
Slikam zato jer sam žena. (To je moja logična potreba.) Ako je slikarstvo žensko i ako je ludilo ženska
bolest, onda su sve slikarke lude, a svi slikari žene.
Marlen Dima
Na putu za Norvešku, Jul je sletela na Shipol.
Iskoristila je pauzu od nekoliko sati do leta za Oslo da bi videla Kristinu. Holanđanku sa ogromnim talentom za muziku, ali i da od svog života napravi
pakao.
Kristina je izdržavala sopstvenu i usvojenu ćerku, kao i kuću u provinciji na šta je odlazio sav novac koji bi uspela da zaradi.
Obrazovana i darovita, bila je ranjiva i topla, što su drugi, često, umeli da iskoriste.
Pošto nije volela skajp niti da piše imejlove, Jul se sa njom retko čula, još ređe viđala. No, uprkos tome, Kristina je bila prijateljica na koju se mogla osloniti u nevolji. Zato je vredelo pomučiti se i sa aerodroma otići do centra grada.
Dogovor je bio da je Kristina sačeka u Stedelijku.
U njemu je izlagala Marlen Dima.
O njoj Jul nije znala šta da misli. Njene slike i crteže nije mogla opisati kao lepe. Oni to nisu ni bili. Ali, ni ona nije, u umetnosti, za lepotom tragala. Pogotovo ne
za nečim što se obično doživljava lepim.
Do tog dana nije ni pomišljala da se Dimom bavi. Nekako je spram nje bila ravnodušna, nije osećala nikakve vibracije, ni divljenje, ni gađenje.
Zato nije ona, već je Kristina predložila da pogledaju tu izložbu na kojoj je bilo svega previše: terorista i njihovih žrtava, ubica i samoubica, leševa, striprizeta, nagih bremenitih žena, homoseksualaca, travestita; bilo je i muških genitalija, erekcije, vulvi, masturbacije, bezimenih likova, kao i onih sa naslovnica dnevne štampe; tu su se zatekli Oskar Vajld, Nurejev, Pedro Almodovar, Osama bin Laden, Lejdi Di, Ejmi Vajnhaus, Endi Vorhol, Naomi Kembel, sama Marlen Dima, pa njena majka i njena naga petogodišnja kćerka, s plavim trbuhom i jednom plavom šakom, a drugom crvenom.
U jednom trenutku se Jul od toga mnoštva zavrtelo u glavi.
Kristinin ispitujući pogled je nije ispuštao iz vida, bila je iscrpljena od leta i neprospavane noći, nervozna zbog puta za koji nije bila sigurna kako će teći.
Zateturala se, i na trenutak, oslonila na vrata.
„Šta ti je?” Kristina je primetila da joj nije dobro.
„Ništa, samo sam umorna od puta.”
„Da zastanemo malo?” predložila je pružajući joj flašicu s vodom, „stvarno izgledaš loše. Evo, sedi na ovu stolicu.”
„Hoćeš da ćutimo, da se odmoriš?” nije prestajala da se brine.
„Samo da predahnem, biće mi bolje. Hajde, pričaj mi ti o Marlen Dima, a ja ću da slušam”, Jul se sručila na stolicu.
Kristina je započela priču, Jul nije ni pokušavala da je prati.
Registrovala je samo, naizgled, besmislene fragmente: kako Marlen Dima ne vozi bicikl, ne ume da pliva, ne ide na godišnji odmor, ne odlazi u teretanu.
Bila je previše umorna da primeti da iz Kristine ne izlaze budalaštine već da progovara revolt. Smetnula je s uma koliko je izluđuje njena porodica i znanci; njihova strast za novcem i statusom.
Kristina je likovala što Dima nema fensi hobi, ličnog psihijatra, računovođu, automobil, privatnog zubara. Što uživa da se izležava, što nijednu knjigu ne pročita od početka do kraja. Što decenije imigrantskog života u Holandiji, iz nje nisu izbrisale Afriku.
„Ovaj dolazak u muzej je potpuni promašaj”, bubnjalo je Jul u glavi dok je nameštala osmeh kako bi Kristina poverovala da je sluša.
Ali, odnekud joj se učinilo da oseća svež vazduh i da lakše diše.
Vazduh je, zaista, počeo da struji jer se neki mehanizam zaglavio na ulaznim vratima i ona su tako otvorena ostala da stoje.
Jul je ponovo smogla snage da podigne pogled.
Na Dimine radove i − rukom islikane reči.
Pisalo je: „Moja umetnost živi između pornografske želje da sve otkrijem i erotske težnje da sakrijem ono o čemu je zapravo reč”.
I: „Slikam svoju nesigurnost i strah jer moja majka puni 81. godinu. Slikam sopstveni strah od toga da ću se rasprsnuti u paramparčad jer šta je umetnost − ako ne priprema za smrt.”
„O, Bože. Kako to nisam mogla da primetim?” krv joj je jurnula u glavu.
„Hajdemo još jedan krug”, predložila je osećajući da joj se vraća snaga.
No, ostalo je još samo toliko vremena da protrče po muzeju i da je Kristina odbaci na aerodrom.
Nije znala da li je drhtanje u njenom telu izazvao umor, sećanje na Kristinin prodorni pogled ili je u pitanju bila bolno-uznemiravajuća sadržina crteža i slika?
Možda je samo bila uzbuđena zbog puta?
Ali, sve vreme se, na tom letu iz Amsterdama za Oslo, nešto meškoljilo u njenoj utrobi.
Nakon Stedejlika će se Jul veseliti „susretu” sa Marlen Dima.
Iako njeni radovi ni tada u nju neće unositi radost.
A holandska epizoda će završiti u njenoj knjizi.
U kojoj, naravno, neće biti ni reči o Kristini, letovima, umoru.
Jul će pisati o figuraciji, neokonceptualizmu, kako je na Marlen Dimu uticalo apstraktno slikarstvo, Georg Rihter i Viljem de Kuning.
Ali, će sve vreme misliti na Kristinu i na Stedelijk.
“Skrik”, Artprint media, Novi Sad, 2020.
