Prvo što je Miloš Reljin pomislio bilo je da je trebalo da isključi telefon. Pogotovo kad je primetio da poziv dolazi iz daleka.
Nije odmah mogao da se seti ko je Tor Ulven kada je čuo da je na vezi. Prošlo je nekoliko meseci od kada su ih u Beogradu upoznali. Izmenili su na tom Sajmu knjiga nekoliko kurtoaznih rečenica, previše se ljudi motalo oko njih, stalno su ih prekidali, ustajao sajamski vazduh je uspavljivao Miloša i samo je mislio kako da što pre krene kući. Ulven mu je tada dao vizit-kartu, Miloš njemu svoj broj telefona, obećali su da će ostati u kontaktu, ali nisu se do toga jutra čuli. Miloša su zamarali esnafski susreti, izbegavao je književne promocije, čak i sopstvenih knjiga. Pa i te dve-tri nagrade što ih je dobio, dodelili su mu u odsustvu. Sve dok ta prokleta nagrada UPS-a nije njegov život izvrnula naopačke.
Norvežanin se izvinjavao ”jer zove u nevreme”, ali ”računao je na to je Miloš ranoranilac i da ga neće probuditi iz sna”.
”Bio sam nestrpljiv da ti i zvanično saopštim…”, glas mu je zazvučao službeno, ” Udruženje norveških pisaca me je ovlastilo”, zastao je za trenutak, da izazove napetost ili, možda da uvuče dim cigarete, ”da te pozovem da budeš naš počasni gost”.
”Poslaćemo ti avio-kartu, obezbediti hotelski smeštaj i dnevnice, službenog prevodioca i susret sa izdavačem kojeg sam zainteresovao za tvoju nagrađenu knjigu”, pozivao se Ulven na Milošev poslednji, i jedini, roman i tu nagradu UPS-a.
Miloš je, zatečen, slušao. Sem nekoliko puta mucavog yes, valjda nije izustio nijednu drugu reč.
”Ono što se od tebe, za uzvrat, očekuje, jeste da pred našim članovima pročitaš svoju priču. Ona mora da zadovolji dva uslova: da nije objavljena i da se radnja odvija u Norveškoj. Sve ostalo vreme možeš provesti kako god hoćeš. Možeš se…”, predložio mu je Ulven, ”družiti sa norveškim kolegama-piscima, iskoristiti priliku da pogledaš kolekciju Munkovih dela ili”, tu već nije mogao da sakrije ponos, ”možeš uživati u šetnji norveškom prirodom”.
Zbunjen, nesnađen, valjda što mora da odgovara na engleskom, i to još telefonom, Miloš je klimao glavom što Ulven, naravno, nije mogao da vidi. Ali, promucao je O.K. što je zazvučalo kao dogovor. Tako je bilo rešeno da mu se Ulven sutradan, sa konkretnim detaljima javi mejlom, a da se Miloš natenane pripremi za put.
Ni sam ne zna kako se desilo da je već sledećeg jutra seo za kompjuter i počeo da piše o Njoj. Obično je pažljivo merio svaku reč i nije olako davao obećanja. Pisao je staromodno i dugo. Škrabao, prekucavao, lakše brisao nego pisao. Taman se slegla prašina nakon te nagrade, njegove knjige nisu čitali ni kod kuće i znao je da neće zainteresovati nikog van Srbije.
Zato nije postojalo nikakvo logično objašnjenje što je prihvatio Ulvenov poziv. I to baš on koji je bežao od obaveza, loše je govorio engleski, slabo se snalazio u internet komunikaciji. Bio je čovek analognog veka. Nije imao fejsbuk nalog, retko je koristio imejl adresu, jedva se oprostio od stare pisaće mašine i počeo da kuca na računaru. Nije ga privlačila Norveška, plašio se letenja, izbegavao je nastupe i javna čitanja i najbolje se osećao u kući.
Nije Miloš Reljin bio nikakav samozaljubljiv tip ili mizantrop (bar nije mislio da
jeste), ali već dugo ni od koga nije ništa očekivao, niti su se drugi mogli osloniti na njega. Zato su, vremenom, u njegovom životu prijatelji postajali poznanici, a neprijatelji prestajali da se njime bave.
Talentovan, ali nepokretan i apatičan, bio je pravi Oblomov. Pre se od njega očekivalo da potpuno prestane da piše, nego da dobije tu nagradu, koja je za sve, a najviše za njega samog, bila ekces.
Ubrzo su u dnevnoj štampi osvanuli naslovi koji su slavili ”najnečitanijeg srpskog romanopisca” koji je dospeo na vrh bestseler top-liste, ”poslednjeg urbanog Mohikanca” i ”krunu neobičnog spisateljskog života”.
A Miloš nije bio romanopisac već pesnik, u srcu i duši, koji je negde čuo da ”poezija dolazi iz raja, a proza iz pakla” i zato napisao jedan, jedini roman posle kojeg je izgubio čitaoce koji su mu bili odani dok je plutao po margini, a stekao nove koji su kupili, ali ne i pročitali tu njegovu knjigu.
Na insistiranje izdavača je gostovao na prvom kanalu državne televizije, dao nekoliko intervjua za domaće novine, čak i za popularni nedeljnik, na čijoj se naslovnoj strani osvanula njegova fotografija iz mladosti. U njemu je odgovorio na asocijacije od slova A pa do Z i ”podelio” sa čitaocima recept za šne-nokle mada nije umeo da kuva.
Izdavač ga je ugovorom obavezao da prisustvuje zvaničnoj dodeli nagrade UPS-a. U banket sali prestižnog prestoničkog hotela, pred dotadašnjim laureatima i političkom elitom, predsednik žirija je pročitao obrazloženje, pomenuo je: ”visoki estetski domet”, ”delotvoran pripovedački postupak” i” minimalistički stil neophodan savremenom srpskom romanu”.
No, u sali ga nije slušao ama baš niko. Nije ni Miloš koji je upravo tada smišljao šta će da kaže. Po protokolu se zahvalio svim članovima žirija, ali je dodao: ” Moram priznati da najpre nisam razumeo zašto ste glasali za mene, ali sam kasnije shvatio da ste imali iskrene namere jer nagrade zapravo uništavaju pisce, a ja ću nakon ove, sasvim sigurno, prestati da pišem.”
Stideo se jer je nagradu, za koju je javno govorio da bi bilo najbolje da je ukinu, primio zbog novca i lične sujete za koju je mislio da je nema.
Na sreću, nakon par nedelja je interesovanje za njega splasnulo i mogao je da potone u rutinu. Ni ranije nije bio ambiciozan, a pogotovo to nije nameravao da postane kada je dobio i više no što je smatrao da mu treba.
I baš kada se vratio u kolotečinu, ponovo je postupio suprotno navikama. Nije odugovlačio kao po običaju, nije tražio izgovore već je seo za računar i počeo da piše o ženi na koju ne bi obratio pažnju, čak i da je imao priliku da je sretne.
Rekao je sebi da će Lenu izbaciti iz glave čim završi priču.
Međutim, epilog mu nije doneo samoću.
Lena se upetljala u njegov život. I kako su meseci prolazili i približavalo se vreme njegovog polaska za Oslo, sve je više prostora otimala za sebe tako da mu se tog podneva učinilo da se ukrcala za njegov let. Da je zauzela sedište koje je kraj njega ostalo prazno i sa njim krenula na put.
Kako je uopšte odlučio da piše o njoj?
Nije razumeo žene i trudio se da ne misli na njih. Nakon razvoda se sam sebi zarekao da se neće vezivati, zaboravljao je lica onih s kojima bi ponekad proveo noć. Čak ni sa ćerkom, koju su iskopali novinari nakon te nagrade UPS-a, nije imao nikakav kontakt.
Tih dana su objavili i da je on stvorio novi talas i ”Nepodobne”.
To sa novim talasom je bila glupost, a za ”Nepodobne” je bila ”kriva” Jelena. Koju već godinama sreće samo u snovima.
Eterična, melanholična i plava.
Devojka, kakva samo u pesmama živi.
Sa njom je odrastao. Delio tajne, prvi popušeni džoint, prve ploče: Velvet Andergraund, Bouvija i Dorse.
Kada je Jelena krenula u muzičku školu, on je počeo da piše pesme. Krišom, sve dok nije otkrila njegovu tajnu. Ona ga je i naterala da upiše književnost. Iako nije dao nijedan ispit, počeo je da objavljuje za studentske novine. Koristio je pseudonim Tomas, jer je na njega uticao Berhard, a i da bi se sakrio od oca. Njemu u inat, koji se kleo u Ruse, čitao je Nemce, Getea i Tomasa Mana.
Jelena je volela Sever. Griga i Munka.
Dok bi mu o njima pričala, samo se pretvarao da je sluša. Uglavnom je piljio u nju, blažen jer sedi u njenoj blizini.
”Bolest, ludilo i smrt su crni anđeli koji su sleteli na moju kolevku i prate me kroz čitav život”, pisalo je nad njenim pisaćim stolom, no, Miloš se nije zapitao, šta joj te reči zapravo znače.
Da mu se Jelena sviđa, znali su svi. Sem, valjda, jedino njega, koji je iz straha da bi je mogao izgubiti, tajnu skrivao od sebe samog.
Jelena je stvorila ”Nepodobne”. Ona je svirala klavijature i komponovala muziku. Gitaru su svirali Marko i Lemi, koji je bio i pevač, Borko je udarao bubnjeve, a Miloš, mada muzički inferioran i smeten, bio je zadužen za reči i prateći vokal.
Raspali su se te iste godine. Ali je njihov prvi i jedini album, koji su snimili za jedan jedini dan, u Sarajevu dobio nagradu UKOJ-a. Tako se stvorio mit o bendu koji je snimio samo jednu ploču i survao se u prošlost.
Sa drugom grupom su imali više sreće. Izdali su jedan album, pa drugi, potpisali ugovor sa BPP-om i činilo se da ih čeka slava. Milošu su objavili prvu, pa drugu pesničku zbirku. Sve je teklo kako se činilo da treba.
A onda su Jelenu pronašli mrtvu.
To zašto se ubila je ostala tajna. Jednostavno ju je majka, jednoga jutra, zatekla kako visi na mestu gde je visio luster. Onaj koji je njen otac doneo sa službenog puta u Moskvu.
Ni danas Miloš sebi ne može da oprosti kako nije primetio da je nešto muči. Kako je mogao biti toliko opsednut sam sobom?
Nakon njene smrti je prekinuo sa muzikom. Više nikada nije napisao nijednu pesmu.
Umrtvio se u dokolici.
Oženio se, osećajući obavezu prema ženi koju nije voleo i koja nije volela njega.
Zaposlio se, pa odustao.
Razveo se čim se dete rodilo.
Sve više se povlačio u sebe i sve ređe napuštao stan.
”Ma, Miloš je jedini od nas iskreni pesnik”, tapšali su ga bivši prijatelji s fakulteta, uhlebljene državne poete; ponekad s pijetetom, češće sa podsmehom. Iza njegovih leđa su pričali da je luzer, neradnik koji je iz vlastitog mediokritetstva pobegao u lažnu skromnost, lenština koja je od nepokretnosti napravila životni credo.
S vremena na vreme bi napisao poneku priču. Stekao je neke čitaoce, dodelili su mu i par beznačajnih nagrada, ali je živeo u ilegali sve dok nije napisao taj roman za koji je dobio nagradu UPS-a.
Čim se, nakon medijske pompe, vratio u žabokrečinu, iz nje više nije nameravao da se vadi.
Postao je lenj da piše.
Poverovao je da je to kraj i da je bolje da se izgubi iz književnosti kao što je nestao iz muzike.
U takvom ga je stanju i zatekao Ulvenov poziv.
Zašto se onda tog jutra javio kada je video nepoznat broj? Kako se desilo da pristane na put kad mu se nigde nije išlo? I zašto je pisao o Norveškoj, koja ga nije zanimala i koju nikada nije poželeo da vidi?
Da sebi nije zabranio da se seća, znao bi da je Lenu stvorio zbog Jelene. Koju je sretao samo u snovima kojih nije smeo da se seća.
Nikome se nije javio kada je tog jutra krenuo put Norveške, niti je iko primeto da je napustio stan.
Let je nekako preživeo zahvaljujući konzervama piva koje je iskamčio od stjuardese.
”Ulvenov” vozač ga je sačekao na aerodromu i odvezao u hotel. Bilo bi prirodno da je legao da se odmori. Ali, uprkos neprospavanoj noći i umoru od leta, nije ni dotakao krevet, nije čak ni cipele izuo. Spustio je ruksak na pod, ispljuskao lice hladnom vodom iz česme, sišao na recepciju, zamolio za dupli espreso i mapu grada i krenuo u − Munkov muzej, iako to nije planirao da uradi.
Relativno lako je pronašao zgradu. Sačekao ga je dugačak red pred ulazom. I unutra je bilo mnogo ljudi, ali mu to, ovoga puta, nije smetalo. Godilo mu je što niko na njega u toj gužvi ne obraća pažnju.
Posmatrao je, smeten, od puta i od onog što vidi, ljude u crnom, aveti s tamnim podočnjacima, upalih očiju.
Turobne melanholične senke. Usamljenost, nesreću i bol. Bolest i smrt.
Zastajao je pa se kretao. Išao dalje pa se vraćao. Isrpljen i malaksao, zagledan u vlastiti bezdan.
A kada se pročitao: ”Bolest, ludilo i smrt su crni anđeli koji su sleteli na moju kolevku i prate me čitavog života”, stvorila se Jelena.
Sa njom je došao i tup bol u temenu. Širio se od temena do obrva, pa potom do slepoočnica i spuštao do srca.
Negde je pročitao da srce ne može da boli. Ali, njega je bolelo.
A sa tom boli ga je plavila i nekakva tuga za lepotom i srećom, sjedinjena sa svom ljudskom bedom i konačnošću.
Ona mu je ponovo otvorila dušu. Pokazala koliko je tvrd i hladan.
Zgrabila ga je za vrat i počela da ga guši, ne dozvoljavajući mu da utekne.
Shvatio je da neće završiti svoj život dobrotom. Da nije milosrdan. Da ne dozvoljava sebi da u drugom pronađe izlaz.
Bio je kivan na ceo svet i na samog sebe. A kukavica da to nekome kaže.
Tako besan, starac prerano, i dalje je čeznuo za Njom.
Još uvek mladom. I mrtvom.
Kako bi izgledao njegov život da je priznao da je voli? Da li bi danas bili zajedno? I jedno drugog kažnjavali dosadom i prevarom?
Bio je gadan sam sebi što je bezosećajan prema tih par prijatelja što mu je ostalo, kćeri, ljudima koji su voleli ono što je pisao.
Stideo se takvog sebe i tog svog života.
Nije bio ni slobodan ni čedan, već krivac bez namere da se te krivice oslobodi.
I zato zaista više nije bilo smisla da piše.
”Da li je ovo moždani udar? Kako izgleda infarkt? Koga da zovem? Ma, gde sam, za ime Boga, zapisao Ulvenov broj?” paničio je dok ga je sve više stezalo oko srca.
Slučajni prolaznik bi mogao pomisliti da je Miloš pijan.
Teturao se i trudio da sačuva pribranost, pogled mu je bio mutan i bio je bled u licu.
Ne seća se kako se vratio u sobu. Da li mu je neko pomogao da uđe u taksi i kako se uopšte setio imena hotela? Kako je ušao u lift i popeo se do svoje sobe, otključao vrata i legao u krevet?
Ne zna ni koliko je tačno spavao. Desetak minuta ili nekoliko sati.
Bio je u bunilu i nije se setio da pogleda na sat.
Konačno je izuo cipele, svukao sa sebe košulju, džemper i pantalone, donji veš.
Pokušao je da zaspi, ali mu san nije dolazio na oči.
Jedva je dočekao jutro koje mu nije odnelo umor.
Morao je da se istušira. Gledao je da izdrži što hladnije mlazove vode da dođe sebi.
Na noćnom stočiću je bila kesica instant kafe, kuvalo za vodu, šoljice. Samo je istresao kondenzovani prah na jezik i nekako ga progutao, gutajući sa tim prahom i knedle vazduha.
Natočio je vodu iz česme, njome isprao usta i grlo, stresao gorčinu i ponovo počeo da se oblači.
Sišao je na recepciju i zamolio za koverat. Vratio se u sobu i premišljao šta će da napiše. Stavio je otprilike onoliko novca koliko je pretpostavio da košta avionska karta od Beograda i prenoćište u tom preskupom hotelu u Oslu.
Bilo je to, za njega, previše para, ali, morao je da se vrati kući. Žurio je da se sklupča u brlogu iz kojeg je izbacio uspomene, koji je zatrpao knjigama koje neće stići da pročita.
Možda je mogao da napiše i koju reč izvinjenja, ali mu to nikada nije išlo od ruke. Nije znao šta bi rekao i nije imalo smisla da se pravda.
Samo je na koverti, koju je recepcionar obećao da će proslediti još istog dana, napisao:
”Tur Ulven, Udruženje norveških prevodilaca i pisaca
0258 Oslo”
Na poleđini je dodao: ”Miloš, Beograd”.
Predao je ključ od sobe i zaputio se na stanicu.
Verovatno bi bilo pametnije, a svakako komfornije i brže, čak možda i jeftinije, da je krenuo na aerodrom, ali on ne bi bio on da je postupao po razumu.
Do Geteborga je stigao vozom, nakon nešto više od četiri sata.
Muvao se po stanici pokušavajući da se snađe kada je začuo da neko priča srpski. Ili je to bio bosanski, hrvatski, to već nije ni bilo bitno.
Odmah se tu stvorilo još par “naših”, nazvali su nekoga telefonom i našli mu jedno prazno mesto. Autobus je kretao za nekoliko sati, ali nije ga bilo briga.
Nije osećao ni umor, ni glad ni žeđ. Samo je želeo da zaboravi Munka i Sever i Tura Ulvena kojeg je ostavio na cedilu.
Tih nešto manje od 2.000 kilometara, autobus je trebalo da pređe za oko 24 sata. Međutim, vožnja trajala pet sati duže. Tačno toliko su ih držali na mađarskoj granici sa Srbijom. U pregrejanom autobusu u kojem su se svi osećali kao kod kuće jer su cirkali rakiju i treštao je turbo-folk.
Miloš je tupo posmatrao šta rade. Nije reagovao na njihovu prostačku prisnost, ni kada su zagušili ve-ce šolju, nije obraćao pažnju na njihove prostačke šale i nesnosnu buku.
Gadio ih se, ali su mu bili jasni. Poznavao je taj svet. Kraj njih je živeo. Zajedno sa odvratnošću koju je u njihovom prisustvu osećao, tako različitom od ogromne tuge koja ga je snašla u Oslu.
A kada je tog tmurnog jutra, koje se zbog kiše ni po čemu nije razlikovalo od prethodne, jednako tmurne i kišne večeri, autobus ulazio u Beograd, i kada su se njegovi ”saputnici” budili iz sna, Miloš se počeo gubiti u mutnim slikama koje mu nisu dozvolile da se snađe.
U njima nije bilo grada u kojem je rođen. Onog koji će kasnije izgubiti svoje čestito lice. Nije bilo jutra u kojem su Jelenu zatekli mrtvu; trenutka u kojem je prvi put izgubio hrabrost, shvatio da je jadan i nesrećan.
Posmatrao je prostor oko sebe i u sebi, gubeći se u nedoumici, kao da nije postojala prošlost i ne postoji budućnost. Ništa sem tog dugog, predugog mutnog jutra ispresecanog svetlosnim fleševima.
U njemu nije postojao Oslo.
Ni Jelena da ga pohodi u njegovoj mašti.
Nije postojao ni poziv iz daleka koji ga je probudio u rano jutro.
Nije postojao ni on.
Nije bilo NIČEGA.
