Luka Tripković (Valjevo, 1989.) akademski je slikar i pisac. Nakon romaneskne uspješnice Osmeh pod gorom maslinovom (2016.) koja je bila u užem izboru za NIN-ovu nagradu te je konkurirala za nagradu Meša Selimović, izdavačka kuća BOOKA objavila je njegov drugi roman naslova Crna knjiga kojim se nametnuo kao jedan od uzbudljivijih glasova suvremene regionalne književnosti.
STRANE
Crna knjiga započinje kao krimić, lijepa mlada žena nađena je utopljena u Dunavu, članovi posade broda zapanjeni su njezinom ljepotom više nego što su šokirani njezinom smrću. Na tom mjestu u tekstu izravno se referirate na Twin Peaks, a ta scena donekle podsjeća na Jergovićev roman Srda pjeva u sumrak, na Duhove u kojem tijelo mrtve djevojčice Srde Kapurove osim što izaziva mušku fascinaciju služi kao početna točka iz koje se pripovijeda priča o našoj prošlosti i budućnosti. Za Crnu knjigu je to Elena. Što ona simbolizira?
LUKA TRIPKOVIĆ
Elena je višeznačan simbol. Površinski, ona je poput one obnažene slobode na barikadama Ežena Delakroaa, ili poput žrtvi nasilja u bordelu u dirljivom dramskom tekstu Žana Ženea koji nosi naslov Balkon. Ta brutalna, eksplicitna metafora muškog iživljavanja nad ženskim telom je prosta aproprijacija društvenih okolnosti u kojima se danas žene, uprkos otporima i hrabrim pokušajima za jednačenjem, i dalje nalaze. Kao što ste primetili, prisutna je klasična fascinacija lepim ženskim telom, a – za razliku od posade koja je Elenu srela samo u tom izdanju – čitaoci će moći da spoznaju da je njena istinska lepota zapravo ona unutrašnja, ona koja je tako brutalno ubijena i svedena sam na skladnu estetičku ljušturu iz pomenute scene sa početka romana.
STRANE
Teško je odrediti žanr Crne knjige, koliko Vam je uopće važno definirati ga u tom smislu, s kakvom ste idejom započeli pisati? U suvremenoj regionalnoj književnosti nema mnogo distopijskih romana i s te je strane vrlo značajan. Upravo je u Hrvatskoj i Srbiji objavljen novi roman Josipa Mlakića O zlatu, ljudima i psima čija je radnja smještena u Bosnu i Hercegovinu 2084. godine. I njegova su predviđana podjednako crna kao i Vaša. Kakva je Srbija iz bliske budućnosti?
LUKA TRIPKOVIĆ
Smisleno sam poželeo da napišem roman-amalgam kako bih dočarao piktoreskno ludilo svakodnevnice. Odrastao sam, recimo, na genijalnim romanima Gorana Tribusona, ali žanrovska krimi priča, čak i kada bih uspeo da uradim nešto što bi bilo kvalitetno kao Tribusonova dela, naprosto ne bi bila dovoljna da se obuhvate svi uzroci korodiranja jednog društva, te sam stoga prsitupio kolažiranju žanrova, nečemu što koristim kada pravim skice za slike i što je ustaljeni postmodernitički princip jer mi se disperzivnost koju mogu da dobijem učiinila najprikladnijom za ostvarenje zamisli.
Ono što me žalosti je to da je srpska realnost već deaktuelizovala distopijski mizanscen koji sam izmaštao za potrebe Crne knjige. Vašim čitaocima će dovoljno bizarno zazvučati informacija da su, dok je roman još uvek postojao samo u rukopisu, neke od mojih kreacija suvereno izlazile iz okvira teksta i prelivale se u realnost. Ne znam koliko su Vaši čitaoci upućeni sa tužnim vestima iz Beograda, ali ja sam došao na ideju da bi baš specifično suludo bilo kada bi se Savski most premestio tako da povezuje Beograd i Veliko ratno ostrvo, na kom niče veliki koruptivni investitorski grad, da bi samo par meseci kasnije vlasti najavile kako će isti taj most premestiti u park (!) pored Muzeja savremene umetnosti. Priznaćete da je moje ludilo naivno u odnosu na ono koje me je zapahnulo u starnosti. Takvih primera je bilo nekoliko, pa sam onda svoja „proročanstva“ beležio u vidu Facebook statusa, kako moja distopija ne bi izgubila smisao pred pritiscima još crnje realnosti. Jedino što se još nije desilo je osnivanje muzeja Slobodana Miloševića u njegovoj porodičnoj kući u Požarevcu pod pokroviteljstvom Evropske Unije, i eto, neka se svaka moja slutnja hiperboliše u javnosti, samo da ova pomenuta ludost ostane u domenu fikcije. Srbija jeste glavna geografska odrednica romana, ali se bojim da će čitav kontinent biti uvučen u grotlo deideologizovanih sukoba oko plena, u kojima ćemo mi, građani, biti nekakve statističke pogreške, pijuni koje vredi žrtvovati za blagostanje onih u čijim rukama se nalaze naše pojedinačne sudbine.
STRANE
U romanu se mnogo bavite prošlosti i identitetom i time je on strukturalno i tematski kompleksan. Na čemu počiva naša sadašnjost? Hoćemo li ikada priznati zločine, krivnju i krenuti prema nekoj svjetlijoj budućnosti?
LUKA TRIPKOVIĆ
Moj stav je da je zločina toliko bilo da nema tog suda koji će moći da nas izmiri. Ako ja, koji sa tim stvarima nemam nikakve veze, ako niko iz moje porodice ili njihovih prijatelja nikad nije podržavao taj zločinački režim nego trpeo posledice zbog sukoba sa njim, ako svi mi osećamo duboku grižu savesti zbog nečega za šta objektivno nismo odgovorni i ako nas izjeda tuđa sramota, onda je razmera tih zločina zastrašujuća. A ja sam neko ko čvrsto veruje u individulnost svake krivice. Tako da naša sadašnjost počiva na otvorenim ranama koje previjamo, ali kroz gazu svako malo procuri nekakav smrdljivi gnoj. A da bi se tako duboke i opasne rane zacelile, potrebno je da prođe mnogo, mnogo vremena. Ono što mi, kojima su mržnja, nekakve teritorijalne pretenzije i nacionalističko busanje u grudi potpuno strani, možemo da učinimo jeste da sarađujemo, družimo se i bodrimo jedni druge u profesionalnom smislu, svesni da većina stanovništva na ovim prostorima i dalje oseća strašne traume bezumlja koje nam se desilo. Nemam pametan, i nemam konačan odgovor, sem da poželim da Pandora ponovo otvori svoju kutiju i konačno pusti nadu napolje.
STRANE
Tko su (anti)junaci i (anti)junakinje Crne knjige?
LUKA TRIPKOVIĆ
Oni su predstavnici društvenih elita. Novinar, investitor, političarka i mladi IT stručnjak. I svako od njih je korumpiran, ucenjen i podao. Ono što je meni bila namera je da probam da demistifikujem njihovo zlo, da proniknem u motive ljudi da postanu beskrupulozni i destruktivni. Stoga sam posegnuo i za žanrom porodične sage, stvorio razgranate i isprepletane rodoslove likova, kako bih kroz istoriju jedne države, svih njenih kompleksnosti, protivurečja i nedovršenosti pronašao razloge za disfunkcionalnost i tragizam pomenutih porodica i pokušao da pronađem vrelo zla koje vremenom metastazira. Nikada nisam voleo to mitsko zlo, poput Darta Vejdera, koje je samo sebi svrha; želeo sam da ga dekonstruišem, da učinim da se čitaoci poistovete sa tim huljama, da, na posredan način, poput Šekspirovog Jaga, probijem taj četvrti zid i da one koji utonu u roman učinim saučesnicima. Jer to je prava opasnost zla, da nas zavede, omađija i ubedi u svoje nakane, da ih banalizuje i profanizuje, da nas ubedi da mu se ne suprotstavimo i da samo radimo svoj posao.
STRANE
Rečenica koja se neprestano ponavlja u romanu jeste Sve je u jeziku. Što to znači? Što je u jeziku? Tko su klasici srpske književnosti i kako danas gledate na njih?
LUKA TRIPKOVIĆ
Zadivljujuće je kada analizirate srpski jezik, pa, recimo, shvatite da se ustav na svim svetskim jezicima zapravo izgovara konstitucija. To je nešto što opisuje od čega je jedno društvo sazdano. Ustav, sa druge strane, predstavlja branu toj bujičnoj nakani autoritarizma da nas poplavi i podavi. I stoga mislim da je jezik protkan mnogim tajnama. On je osnovni vid komunikacije, i kroz broj sinonima za određene pojmove mi možemo mnogo da saznamo o podneblju na kom se taj jezik govori. Ono što je meni bilo fascinantno je da u engleskom, do nasilnog uvođenja francuskog jezika među plemstvo, nije postojala reč za zahvalno i lepo, i otuda beautiful i graceful, od beau i grace. Svetislav Basara ima po mom mišljenju strašno važnu tezu da je Vukovom reformom, prihvatanjem tog jezika „nižih slojeva“, iz srpskog jezika eliminisan čitav niz pojmova koji omogućava artikulaciju apstraktnih pojmova. Ako mi ne verujete, pitajte prevodioce, recimo, Martina Hajdegera, da Vam ispričaju sa kojim se sve poteškoćama suočavaju. Evo i jednog primera iz svakodevnice: bivši predsednik Srbije, kome se svašta može i treba zamerati (a vrlo verovatno mu za neke stvari i suditi), našao se na meti kritika i izrugivan je za jedinu stvar koju zapravo nije skrivio – to što se stanovnicima nekog sela obratio sa „poštovani građani“. Vi onda shvatite da smo mi pojam citoyen poisotvetili sa gradskim stanovništvom. I da kada kažemo da je potrebna građanska svest, zapravo ekskluzivno favorizujemo neki izmaštani elitni sloj društva koji treba da reformiše ovu nesrećnu državu. A citoyen, taj kog refren Marseljeze poziva na oružje, dok krv ne proključa, da se bori za svoja prava i da stane na put teroru, taj može i mora biti svako ko se odluči da brani svoje dostojanstvo i odluči da nema tog postotka slobode koji je spreman da deligira nekom moćniku. I tu vidimo tragično iščašenje jezika, njegovu impotentnost da komunicira velike ideje, i po mom skromnom sudu jedan od glavnih uzroka za to što smo ovde gde smo.
Kada je o klasicima reč, moram reći da je to naizgled jednostavno pitanje na koje ja nemam izravan odgovor – običaj je da se na pomen velikana književnosti razbuktaju rasprave o njihovoj nacionalnoj određenosti, da se u pomoć pozovu nekakvi citati, iskazi u ličnim kartama ili krštenice. Ja mislim da je jezik veći od toga, da nadilazi teritorije. I moram da kažem da, iako poštujem i podržavama odliku nacija da se, između ostalog, definišu i jezikom, da sam čitajući jedan od prvih romana u životu, 20.000 milja pod morem, razumeo kako se vazduh može reći i zrak, sve dok mi kasnije nije bilo sugerisano da zrak može biti ona svetlosna traka koju ispaljuje, recimo, laser u Ratovima zvezda, a da je vazduh, pa… vazduh. Tako da, koliko god razumeo potrebu da se jezik naziva srpskim, hrvatskim, bošnjačkim ili crnogorskim, da se to određenje posmatra kao konstitutivni element svih pomenutih nacija, ne mogu protiv sebe i potrebe da koristim sve te reči, na isti onaj način na koji prisvajam i sinonime iz nešto daljih nam jezika kao što su, na primer, znakovitost i signifikantnost. I to je moja privilegija, jer nisam ni lingvista ni političar, a one koji imaju ambiciju to da budu upozoravam da se okanu te vrste svojatanja jer negiranje nečijeg jezika, prvenstveno sa političkog aspekta, može dovesti do ugrožavanja života. Da ne digresiram više, budući da nisam filolog i da nemam obavezu da stavljam ovog ili onog autora u nekakav nacionalni okvir, reći ću da sam kao klinac sa jednakim uzbuđenjem čitao i Matavulja, i Dimu, i Ćopića i Tribusona, i Tolkina ili Stivensona ili Zana Greja i tako dalje, i tako dalje, često ni ne razmišljajući i ne pitajući se ko su ti ljudi i kojoj književnosti pripadaju; ja sam se, nekako, potpuno sebično, odlučio da pripadaju meni.
STRANE
Virtualna stvarnost. Što ona predstavlja u Crnoj knjizi?
LUKA TRIPKOVIĆ
Ona predstavlja nešto čemu se ubrzano približavamo. Vi danas imate žive rasprave u Sjedinjenim državama o tome da li je potrebno pronaći čoveka kome će se poveriti nadgledanje razvoja veštačke inteligencije, budući da je njen napredak eksponencijalan i da postoji realna mogućnost da kroz deceniju ili dve stvar ode predaleko. Virtuelna relanost u mom svetu jeste uporište prekarijata, svet kontruisan tako da zameni ovaj stvari, da zombifikuje subjekte u realnosti tako što će im kroz ostvaranjee virtuelnih fantazija ubiti ambiciju i svaku vezu sa realnošću. To je samo hiperbola našeg buljenja u mobilne telefone, poistovećivanja sa junacima video igrica (znam nešto o tome, budući da već dvadeset ljudskih godina uspešno živim i kao menadžer-legenda Mančester Junajteda). Ona, takođe, predstavlja i dno pandorine kutije, taj ograđeni, hermetični prostor u kom se krije slepa nada – te tako neki hrabri ljudi, opijeni idelima, na čelu sa pomenutom Elenom, pokušavaju da putem virtuelnog sveta napakoste gigantskoj korporaciji koja ga je stvorila.
STRANE
Suvremena književnost. Što čitate?
LUKA TRIPKOVIĆ
Trenutno čitam više stvari, polako, budući da pišem doktorat pa mi to okupira većinu vremena. Na polici su mi trenutno Sinovi, kćeri Ivane Bodrožić, Merso, kontra-istraga Kamela Dauda, Ispod majice Marije Ratković, Svetkovina Magdalene Blažević i Ljubavna pesma Srđana Srdića. Napravio sam užasnu grešku što sam pokušao simultano sve to da čitam, i mislim da ću morati da napravim nekakav raspored. I da, voleo bih da preporučim jedan od romana koji sam nedavno pročitao i koji me je potpuno razneo – Isceliti žive, Majlis de Karenga, u fantastičnom prevodu Tamare Valčić-Bulić, koja je sumanuti interpunkcijski ritam rečenica na francuskom koje traju i po čitavu stranu uspela da ukroti na zadivljujuć način.
