Kuća se nalazila na samoj ivici spruda, dovoljno visoko da je talasi ne zahvate. Ali hučanje vode čulo se po celi dan, nekad tiše, nekad glasnije, i kada bi neko bacio pogled iznad baštenskog grudobrana, ugledao bi more sa svih strana, kako neprekidno nadire na stenovitu obalu, kao da ima neke neraščišćene račune s hridinama.
Njene noći nikada nisu bile savršene, ali preko leta uglavnom nije mogla oka sklopiti. Nije podnosila vrućinu. Muž, svekrva i služavke bili su uviđavni, pa bi je puštali da preko dana spava kad i koliko joj je volja, a kada bi nervozno, bez apetita tumarala po kući, sklanjali bi joj se s puta da joj ne smetaju. Za velikih omorina preko noći najčešće nije ni ostajala u sobi, izlazila bi u baštu i tamo se šetkala samo u potkošulji, sve dok je svekrva ili muž ne bi našli tako polugolu, pa je primorali da obuče haljinu, znajući da će se, čim vrelina mine, i ona smiriti i ponovo biti ona stara, pitoma i laka za saradnju.
Svoje nedeljne rituale zadržala je i u ovim okolnostima, i svekrva ju je zbog toga naročito volela, jer je znala koliku žrtvu za nju predstavlja oblačenje svečane nošnje ostrva koju je tradicija propisivala za žene kada idu u crkvu, i koliko se znoji u crnoj haljini ispod crne marame koja joj pokriva glavu, samo da bi njima udovoljila. Toliko su retko morali da se prilagođavaju Blanki da su joj, po dolasku leta, opraštali njene nespokojne noći i strpljivo čekali da opet dođe sebi. Kada bi primetili da je naročito uznemirena, ni oni sami ne bi odlazili na počinak, što i nije bila neka prevelika žrtva na ostrvu, gde su ljudi i inače legali i ustajali bez nekog ustaljenog reda i gde je život počinjao ranije, a od podneva pa sve do večeri praktično se zaustavljao. Muž i svekrva tada bi sedeli i razgovarali, starica bi grickala neke slatkiše, a muž bi pripremao neko piće za okrepljenje; sobarica bi skupljala razbacanu garderobu ispod ventilatora u Blankinoj sobi i nosila za njom papuče ako bi joj gospođa bosa istrčala u baštu, a zatim bi se i ona skrasila na najnižoj mermernoj stepenici, kraj nogu svojih gospodara, i sa zanimanjem posmatrala Blankino šetanje. Obožavala je Blanku, koja je s njom postupala bolje i humanije od bilo koga do tada u njenom životu, posmatrala ju je kako stoji ukraj bašte, kako gleda dole i oko sebe; katkad bi se pomolila za nju, toliko ju je sažaljevala. Blanka bi s vremena na vreme razgrnula svoju haljinu da bi joj zapah mora prodro do kože, i tada bi joj blesnule grudi. U takvim prilikama, muž bi viknuo na nju, na šta bi se ona ponovo uplašeno prekrila, hladila lice lepezom i teško disala. Njena porodica bila je pomalo uvređena što do te mere nije u stanju da se privikne na njihovu klimu; jezik je brzo naučila, govorila ga je besprekorno, gotovo elegantno, a prihvatila je i njihovu veru, što je ipak moralo biti teže za nju nego privići se na žegu. Ponekad bi je ugledali kako gazi po kamenom podu, prelazeći nesmetano iz prostorije u prostoriju koje nisu odvojene vratima, kako odlazi do kuhinje u kojoj se nalazio ogroman frižider, kako ga otvara i sručuje sebi u dlan šaku ledenih kocaka. Nikada ih nije stavljala u piće, samo se igrala ledom, iznosila ga u baštu, puštala kocke da joj klize niz vrat ili ih stavljala navrh glave.
Kada bi primećivali da je zadremala, odlazili bi do nje. Dremuckala bi iza baštenskog grudobrana, nikada nije sedala na klupu, već isključivo na zemlju, tamo bi joj glava klonula pod mirisnim šibljem, s tog mesta ju je trebalo vraćati. Svekrva ju je posmatrala s ljubavlju i zanimanjem, jer Blanku nisi mogao da ne voliš, toliko je bila poslušna i toliko suštinski različita od svakoga koga je poznavala, i zato ju je i poštovala više od otmenih devojaka sa ostrva. Blanka nije imala nikakvih pomodarskih zamisli o životu, kad bi joj rekli da im se ne dopada što često izlazi iz kuće, ostajala bi u stanu. Starica nikada među svojim zemljakinjama nije srela tako savršeno prefinjenu damu poput svoje snaje, koja nikakav smisleni posao pod milim bogom nije radila, a očevidno joj nekakav rad i nije nedostajao, i koja se toliko prirodno i neiskvareno rodila samo za poslušnost i vođenje ljubavi. Jedina stvar koja ju je brinula kod Blanke bilo je to što joj još nije podarila unučiće, ali se nadala da će je kad-tad ipak obradovati; uostalom, bračni par se tek nedavno bio uzeo. Trpeli su, dakle, svi Blankine čudnovate noći, a njen muž, mada je to smatrao velikom žrtvom, odrekao se čak i toga da preko leta redovno spava s njom. Kada ipak ne bi mogao da se suzdrži, on bi se nakon vođenja ljubavi opuštao, malaksavao, pa bi odmah i zaspivao, i nikada nije video i proživeo koliko se Blankin polusan tada namah pretvarao u tužno bdenje, i kako, umesto da se tada već istinski opusti, ona samo leži otvorenih očiju, a zatim izlazi u kupatilo i pušta vodu po sebi sve dok ne počne da cvokoće pod mlazom tuša. Blanka se zapravo dok su vodili ljubav, a njen muž pobožno prepuštao činu, usredsređivala na nešto drugo, razmišljala je o tome koliko su im tela neobično slepljena od znoja i koliko joj tad glasno šljapka koža. Nije osećala ništa sem da joj je vruće, koliko god da su joj nad glavom brujali ventilatori, koliko god tečnosti da je popila, samo joj je nepomičnost pomagala, totalna nepomičnost, i to ne u krevetu, već u bašti, šćućurenoj ispod grudobrana dok je hladi morski povetarac.
Preko dana je, naravno, sve bilo lakše. Danju je ili spavala posle mučne noći ili bi, ako joj se nije odlazilo na počinak, silazila do mora i plivala prema pučini. Nije mogla da se navikne na to da vrućina ni noću ne jenjava, pa su joj mučno probdevene noći vraćale slike koje isprva nije ni želela da vidi i koje je pokušavala da odagna sve dok nije shvatila da joj, što više pokušava da ih otera, one samo još upornije i mučnije iskrsavaju pred očima. Da nije bila tako ljupka i poslušna i da na ostrvu na kojem su se nekada rađali i živeli bogovi nisu već viđene tolike neobične stvari, možda bi joj bilo teže, ali njen muž bio joj je privržen, a sigurnu situaciju u kući u potpunosti je garantovala naklonost svekrve. Svekrva je Blanku volela možda i više od svog sina, što je spoljašnjeg posmatrača utoliko više moglo iznenaditi, jer jeste Blanka dopuštala da njome u svakom pogledu upravljaju drugi – poput poslušnog deteta oblačila se prema staričinim željama u haljine za crkvu, za posete ili za primanje gostiju, a uzela je i njihovu veru – no ipak je ostajala savršena strankinja među njima. Nisu marili za to, i takvu su je prihvatili. Blanka je prijatno podsećala na one žene dospele izdaleka, koje su jedine bile kadre da privuku pažnju staričinog sina, koga, na njegovu nesreću, sunarodnice nikada nisu privlačile. Ali starica je dobro znala da bi se one strankinje koje dolaze jahtama i drže svoje psiće pokraj sebe u kabini, bogatašice koje mnogo piju, samo smejale njihovim običajima i njoj, da bi joj protivrečile, da bi joj sina nahuškale protiv nje, tako da je prihvatila Blanku, koja je bila isto tako plavokosa i dugonoga kao i druge svetlokose žene koje dolaze izdaleka, no ona je bezdomna, siromašna i ponizna, pa je svako u njoj pronašao svoj deo sreće, i njen sin koji je dobio žuđenu egzotiku, ali i ona, koja je dobila snaju koja joj bespogovorno služi.
Kuću su im čuvale palme, lovor, mirta, stari oleandri, a patuljasto žbunje držali su u bačvama od majolike, kraj ulaznih stepenica, u otvorenom dnevnom boravku bez vrata i u unutrašnjem vrtu skrivenom u sredini kuće. Staricu je zabavljalo to što je Blankina porodica svojevremeno imala kolekciju kaktusa, što su se u njenoj domovini ljudi mučili s majušnim biljkama i što je Blankin muž urezao njeno ime u kaktus koji je izrastao kao omanje stablo kako bi i ovde imala svoju biljku, a smejali su se i tome što je Blankina familija zimi unosila oleandar u kuću da se ne bi smrzao. Blanka je često stajala pokraj svog kaktusa, i sama je urezivala reči u njegove debele, mesnate listove. Ni muž ni starica nisu razumeli tekst ispisan na stranom jeziku, mada su umeli da ga pročitaju, jer su poznavali latinična slova. Kada su je pitali šta je to napisala, odgovorila im je da su to imena. I to su cenili, radovali su se što je verna i što se seća, a kada se na ostrvu praznovao dan mrtvih, i Blanki su dali svežanj tanušnih, osvećenih sveća, kako bi i ona, shodno običajima na ostrvu, mogla da se pomoli na svom posebnom oltaru za pokojnike. Čudili su se tome koliko je sveća zapalila i pitali se koliko li je samo bližnjih izgubila i koliko vremena provodi pred svojim oltarom; i to se dopadalo svekrvi, pomišljala je da će se, jednog dana kad nje više ne bude, i nje same sa istim pijetetom sećati.
Magda Sabo, “Ulica Katalin”, s mađarskog preveo Marko Čudić, Štrik, 2021.
Knjigu možete nabaviti na: Štrik