Marijana Čanak: Klara i Klarisa (odlomak iz romana u nastajanju)

Klarine lutke

Klari se opet slošilo. Slabih je živaca. Dok smo bili deca, zamišljali smo strune razvučene od temena do peta unutar ljudskih tela, kad god bi neko od starijih spomenuo živce.

– Izgubljene živce niko ti ne može vratiti!

– Ništa nije vredno mojih živaca!

– Kad živci odu, tu spasa nema!

– Čuvaj živce!

Zamišljali smo kako su tela iznutra nalik harfi ili gitari ili nekom drugom žičanom instrumentu. Tela kao zvučne skulpture. Zamišljali smo strune kako pucaju, a onda iznutra probadaju telo umesto da stvaraju muziku. Kad smo nemirni i zločesti, strune se u našim roditeljima zategnu do opasne granice, kao da će se iz njih otrovne strele ispaljivati, a ne milozvuk.

– Živce ćete mi pojesti!

Zamišljali smo jedno drugo kao termite koji izjedaju drvene delove muzičkih instrumenata, pa bezglavo mile po neupotrebljivim i protraćenim strunama. Zamišljali smo kako uništavamo melodiju pre nego što uopšte može nastati.

– Beži mi s očiju, kratkih sam živaca!

Patuljasta gitara unutar našeg oca. Ofucana prašnjava harfa u majke. Krezubi oboje, a blistavih osmeha. Klara i ja bili smo svet za sebe. Klara i Klaus. Klaus i Klara. Živcožderi. Umilna dečica. Termiti.

Klarine lutke s unutrašnje strane tela imale su samo jednu žicu razvučenu između ušiju, a na njoj nanizana dva plastična oka. Nije zamišljeno da lutke imaju živce, pa se lutke ne bune kad ih tlačiš. Klara nije volela lutke. Šišala ih je do glave, kvarila im odeću, svakoj bi prebojila lice, tabane i šake indigo flomasterom, otvarala im šuplja tela. Hranila ih je peskom, pa ih učila da plivaju. Batine je dobijala zbog svake nastradale lutke, plakala je što mati više voli plastične nego prave bebe, zaklinjala se da neće više nikad, a onda bi sve ponovila. Mati je Klarine nove lutke neotpakovane slagala visoko na vitrini: – Nijednu više nećeš dobiti dok se ne naučiš pameti! Uništiš sve čega se dohvatiš! Nemam više živaca da s tobom bitke vodim! Klara se razbolela, pa je mati popustila. Dala joj je najraskošniju i najveću lutku. – Dobra moja devojčice – mati je miluje po vrelom obrazu, ređa joj kolutove krompira po čelu i tabanima, prsa joj maže gušćijom mašću, pokriva ih novinskim listom, pa joj preko glave navlači čistu spavaćicu.

Zavideo sam Klari na toj veštini da se razboli kad god nešto nije po njenom. Samo zanemoća, sruči se na postelju, vrućica prokulja iznutra, a onda krene sitan i podmukao kašalj. Klarina mala osveta za svako ne koje bi doživela. – Ne? Dobro, onda ću umreti, pa ćete plakati za zločestom Klarom jer je bila dobra! – činilo mi se kako iskašljava te pretnje. Pokušao sam u par navrata da uradim isto što i ona, ali nijednom mi nije uspelo: – Klaus, ne pretvaraj se! Na silu kašlješ, magarčino, nije ti ništa! Nemoj sad da te izlupam, pa će odmah prestati sve što te nije bolelo! Klara se sažalila na mene, pa mi je dala onu svoju novu raskošnu lutku: – To je sad tvoja devojka! – rekla je svečano. – Možeš da je poljubiš ispod pupka. Bila je to jedina lutka koju nije uništila, samo joj je docrtala pupak.

Kako smo odrastali, nastavila je da me zavodi tom lutkom. – Vidi kakva su joj ustašca – kaže, pa zapalaca svojim zašiljenim jezikom, kao da njime hoće da otvori lutkina zapečaćene usne. – Ona neće nikome reći, šta god da joj uradiš – mamila je – a znam šta bi joj radio! Njihala je lutkinim bokovima, zadizala joj haljinu, pokazivala mi butine: – Vidi kako je zanosna i gipka! Polegla bi lutku pred mene, podigla joj nogu u vis, pa bi najdužim prstom klizila od pete do stražnjice, onda palcem preko međunožja do nacrtanog pupka: – Dođi, Klaus! Onda bi hitro okrenula lutku potrbuške i postavljala je na sve četiri, sa izdignutom zadnjicom. – Uradi joj to, znam da želiš, ja ću vam čuvati stražu! – govorila je uzmičući prema vratima. Dok stojim ukrućen i nepomičan pred gologuzom lutkom, Klara prasne u smeh: – Kakav si ti to muškarac! Jednom je otišla korak dalje i dok mi je šaputala kako njena lutka želi da je milujem, gurnula mi je jezik u uho. Drugi put me uhvatila za međunožje i držala dok se iz mene sva vrelina sveta nije sručila u njen dlan. Gledala me je prodornim očima i zakikotala se kao da zna nešto što nikada neću dokučiti. Izjurio sam iz sobe kao oparen i sudario se sa užurbanom majkom. Pljusnula me je preko lica: – Živaca me košta to tvoje bezglavo jurcanje!

Počeo sam da sanjam kako mi gola Klara sedi na licu i budio sam se obliven znojem i sluzavom tečnošću koja ostavlja tvrd sedefasti trag oko pupka. Izjutra bih se ribao dok ne zaboli, a san se vraćao iz noći u noć. Gola Klara na mom licu; gola Klara gde god se okrenem. Užasavam se njenog tela i obožavam ga. – Klin se klinom izbija! – ponavljao sam u sebi kao mantru očajnika. – Silvija, Darja, Edita, Brigita, Agata – nabrajao sam besomučno imena mladih žena koje poznajem, imena sramežljivih žena, propisnih i pravovaljanih, žena tuđe krvi, makar kakvih žena, nadajući se da će unutar mene neko od tih imena zavibrirati jače od Klarinog kikota. Zamišljao sam obnažena tela i branio se od Klarinog lica koje se poput maske navlačilo na svaku ženu koju bih u mislima zamilovao. Zlokobna Klara i prekrasna Klara, žuđena, najzanosnija od svih, pogana i pokvarena, lutkasta, osiona i pusta; čaratanica, a ne sestra! – Darja, Silvija, Agata, Brigita, Edit… Edit, Edit, Edit – ona je sve što Klara nije!

Ponekad bi nas obilazila gospođica Edit. Njena kuća puna je drvenih glava na koje bi ona nasađivala ručno izrađene bele šešire. Prefinjena gospođica Edit obično je dolazila naveče noseći najsvežiji od svojih šešira kao što bi neka manje otmena komšinica donosila sveže ispečene štrudle. Mirisala je zanosno, kretnje su joj bile čudnovato sitne, a najviše su me intrigirale njene ruke za koje je mati govorila da su zlatne, jer i najbedniju krpu mogu da preinače u venčani šeširić. Zamišljam je kako čistim i neporočnim rukama kroji jednokratne male krune za besprekorne neveste. Na Klarinoj bi se glavi takav šeširić raspao u prah i pepeo! Draga gospođica Edit nije tako mislila, osmehivala se Klari, milovala joj uvojke, laskala njenoj lepoti i izmišljala joj vrline. – Da te sakrije od zlobnika i da te pokaže onome ko će te usrećiti – govorila je kao da baja probadajući šeširić iglom dok mu pridodaje floralne ukrase i perle. Pre nego što je dobila venčani šeširić za sebe, Klara je od gospođice Edit izmamila šeširić za lutku. Iste večeri privezala ga je lutki za glavu, oprala joj je pupak i opremila je u belo. Onda me je pozvala: – Klaus, trebaš mi časkom – rekla je mirno i zatražila da ponesem lopatu. Izašli smo u noć, vazduh je bio topao, mesec tanak kao zakrivljena igla. Klara je grabila kroz mrak kao da ima oči sove, tumarao sam za njom poslušno i bez pitanja. Zaustavila se kad smo naišli na žbun divlje ruže: – Tu kopaj! – naredila mi je kao da savršeno dobro zna šta radi. Iskopao sam malu raku u koju je položila lutku u belom. – Poslednji poljubac? – upitala je gledajući me kroz mrak. – Nema veze – dadala je brzo, kao da odustaje od mene, jer joj nikada nisam ni bio od naročite koristi, pa je uzela grumen zemlje i bacila ga lutki u lice. – Nedostajaćeš mi – izustila je tiho i rukama nagurala zemlju u rupu. Nisam znao da li misli na lutku ili na mene ili na našu tajnu igru utroje. Nedugo nakon tog malog noćnog pokopa, Klara je otišla od kuće. Zauvek otišla.

Fotografija: Antal Szilárd