Ikarov pad
Trideset i pet godina
nema glasa o Milutinu.
Spustio se do reke
kratko posedeo na čamcu
popušio cigaretu
drugu ugasio na pola.
Istog dana
deda je našao ranac
i od sunca požutele novine.
Na rubu grafitnom olovkom
načinjene skice ptica
i dvaput podebljano pitanje
gde putujete?
Svake godine
deda kadi kuću
za krsnu slavu.
Stojimo mirno
i ponavljamo za njim
molitve Svetom Nikoli
za putnike,
nasukane
i izgubljene.
Kad god se prekrsti,
krišom pogleda u vrata.
Do kasno u noć,
vadi sitne kosti iz ribe.
Kad ptica iz časovnika
oglasi pun sat,
glasno uzdahne.
Mi se ne obaziremo na kosti,
ređamo ih u grlu.
Trideset i pet godina.
Začuđujuća sinteza svakodnevnih protivrečnosti
Neukaljan i spokojan
paralelno živim
između stakala
u babinoj vitrini.
Izložen pitanjima
njenih prijateljica
svakog dana učinim
nešto neverovatno.
Čin I, scena 1
Hamartija sina Julija
Publika gleda
napukli plafon.
Plave rukavice
probijaju zid.
DEČAK JE!
Erinije u horu
Ponavljaju
Tekst bajalice
Dragan mladoženja ratnik i zaštitnik.
Traži bradavice.
Pozornicom
se mleko razliva.
Scenu prekida
očev glas
DEČACI NE PLAČU!
Na scenu izlaze
tetke sa Kopaonika.
Jedna nosi makaze.
Iz zbirke Psi koji trče unazad (KRR, 2022)