Boopis
Moja mrtva prijateljica je nosila sat i trubački orkestar pod šakom. Njene oči su obavijene koprenom od paukova i kada ne plače ne može da vidi svetlost. U podzemlju je Sunce sive boje. I mrtvaci znaju da je sivilo svetlost. Njihova nerođena deca prave grudve od svojih prstiju da bi tako osakaćeni čekali argument vode i neosporivi dokaz kosmosa. U takvoj tišini, glasni zvukovi bubre ispod mrežnjače. Ispod sto dvadeset četiri dana mraka. To što vidiš grlom dok ćutiš je sahrana okeana. Okeana koji se rađa i krvari u tvom stomaku. Nisam završio sa podzemljem. Sa demonima i njihovim šakama koje se granaju u izdeformisana drveća. Sa lepotom koja se guši, koja gori pod demonovim noktima kao opomena, kao potvrda da je moja mrtva prijateljica pisala pesme. Moja mrtva prijateljica postaje nimfa dok Mesec stvara plimu u mom glinenom stomaku. Kad plačem, noću zveckaju školjke i sneg miriše na jod. Moja mrtva prijateljica ušiva sopstvene prste u stranice svog nikad dovršenog romana. Naši dlakavi preci preziru taj rep sirene koji se probija iz njenog sanduka. Moja mrtva prijateljica je minđušama ukrašavala stubove Atlantide. Pluća joj osećaju kiseonik pod tom podmuklom vodom, pod tom tamnoplavom maglom čiju utrobu skrivaju crni talasi. To sivilo, to bledo Sunce je beonjača našeg oka. Naše trepavice su poput ptica uzletale dok spavamo, dok žmurimo nad tihim snovima koje šalju valovi podzemlja. Na tim trepavicama vezane su strune što drže ćup. Sadržinu tog ćupa zna samo moja mrtva prijateljica. I njene nenaslikane slike koje je slikala zemljom da ukroti mrak. Niko ne zna kako su tog dana njene ruke mirisale na mleko i vanilu. Kako iza istine o smrti živi hram plave, bele, ljubičaste i zelene boje. Da taj hram navodnjavaju reke iz Mesopotamije. Da na vrhu tog hrama stoje kravlje oči i da iz tog pejzaža izviru sve vode snova.
