Dok su naši tlačitelji pucali u vazduh
Sa petnaest godina, verovao sam da je homofobija isključivo kad se ćelavi lik u navijačkom duksu prodere „pedere u blendere” i ode da rastura gej paradu. Svaki iole blaži oblik ponašanja bio mi je prihvatljiv. Govorio sam „dobra je to ekipa, neće me mrzeti i osuđivati dok postojim među svoja četiri zida”. Nisam razmišljao kako heteroseksualci prave žurke gde jedni drugima jezikom oblizuju krajnike, nisam razmišljao kako je on prošle subote prosuo vinjak po njenom grudnjaku nasred plesnog podijuma i lizao ga dok su svi buljili i fotografisali. Kako ju je jebao na Adi Ciganliji i terao me da gledam, iako nisam želeo i kako me je zapitkivao „bi voleo da i tebe ovako karam, pederu?”. Nisam pisao pesme o strahu što i dan-danas osećam oko zgloba za koji me je držao pod vodom da ne bih otplivao. Kupio sam mu poklon za rođendan i rekao „nadam se da će ti se svideti”. Naslutio sam da mu se neće svideti. Isto kao što sam naslutio da ću jednog dana pisati pesme o svojim tlačiteljima. Ono što ipak nisam mogao da predvidim jeste da ću upoznati dečka koji je diplomirao psihologiju, književnost i filozofiju. Sreli smo se nedelju dana uoči gej parade. On je držao tribinu o diskriminaciji homoseksualaca i zgađeno je govorio o mnogo perfidnijim oblicima mržnje. Primeri koje je navodio nisu sadržali imenice „peder” i „blender”. Bili su zakamuflirani, uvijeni u licemerne izjave „bilo bi divno da zbrinemo svu siročad, ali deci ipak treba majčinska i očinska figura”. Sedeo sam u prvom redu. Izgledao je kao da smo braća blizanci. Samo što je on dvadesetak centimetara viši, krupniji i kosa mu je kraća. Pričao sam mu o klizanju i tome kako sam trapav, i o tome kako obožavam da pevam, ali sam antitalenat. Mladić u crnoj rolci držao me je kod laktova dok su mi klizaljke bežale pod stopalima. Osmehivao se nežno, kao baba kad bi me uhvatila da kradem džem iz špajza. Ponavljao je „ne plaši se, tu sam ja i držim te, čak i kad to ne osećaš”. I tad sam se posle dužeg vremena osetio sigurno. Kao kad mi je majka sa četiri godine kazala „ubiće mama onu sestru što te je onako ubola iglom”. Posle smo uzeli kapućino za poneti. Topli napitak mi je kroz karton grejao prste, ali on me je i dalje pridržavao. Kao da je hladnoća smrtonosni virus, a ne prosta klimatska činjenica. Čim smo stigli u njegov stan, gurnuo me je na pod. Iako još nisam stigao da skinem šal i izujem čizme. Prvo me je pljunuo, zatim ošamario. Onda me je udarao pesnicom sve dok mi se na desnoj slepoočnici nije ocrtala ljubičasta kružnica. I pre nego što sam dokučio šta se zapravo dešava, kurac mu je već bio u mom grlu i tada me je pitao „bi voleo da te ovako karam, pederu?”
Kako su mi ušili oči za jastuk
Ponekad mi se čini da je čitava vasiona hard-disk nekog ogromnog, svemoćnog kompjutera u kom se svako naše saznanje, misao i emocija trajno beleži. Ostaje sačuvano. Sačuvano poput besnog majčinog pogleda kad sam prosuo činiju s kolačima pola sata pred dolazak gostiju. Često sebe gledam kroz njene oči i o sebi razmišljam kao o tepsiji prosutih slatkiša. I tad mi se čini da ljubav zavređujem isključivo količinom informacija koju uspem da sakupim sa tog hard-diska i memorišem u trajnom sećanju. U tim trenucima, deluje mi sasvim logično što je lik, s kojim sam sedeo šest sati u kafiću na prvom dejtu, iščeznuo i okrenuo glavu kad smo se sledećeg meseca susreli na ulici. Što mi je rekao „hoću da te jebem i da odmah posle odeš kući.” Kad odem, doći će neko s kim želi da razgovara. S nekim čija memorija ima bolji softver i kad dođu gosti, žongliraće kolačima pre nego što im ih posluži.
Krv i kolači
Sve moje pesme su bile o mraku. I o tome šta sam voleo kad sam te voleo. O belim zidovima i prašini što prekriva zelene jabuke. O tome kako smo sanjali pirinač i tvojim prstima od mleka obavijenim o moju šaku. Smrt iz čije utrobe smo iznikli plesala je po tom ogoljenom obodu naše senke. O tri mrtva psa i gladi koja nam je rascepala creva. O smehu u koji bismo prasnuli nakon što jedan drugom onjušimo pazuh i proderemo se „jebote, smrdiš kao govno”. Sve moje pesme su bile o mraku. Romantizaciji patnje i o tome šta sam voleo kad sam te voleo. Kako ti je koža na rebrima postala toliko responzivna da se u njoj ogledao pogreb svih predstojećih uspomena. Mačka mjauče kraj naših kolena. Maziš je po leđima i ljubiš u glavu. I dalje si gladan. Creva postaju revolucionarnija. Pulsiraju tako odsečno, njihov odziv se oseća u oknu prozora kroz koji se ne vidi reka. Sve moje pesme bile su o trenucima koji su prethodili smrti. Kiši na staklu retrovizora i prokislom potkrovlju. Dodirujem ti rame. Ta koščata neravnina je platno gde je moja omiljena slikarka naslikala izgubljenu ženu. U nekoj zemlji koja nije Zemlja čuda, a ni ona nije Alisa. Nas dvojica smo se izgubili na granici njene kičice i tamnoplave boje kojom je oslikala nebeski svod. Među tim nijansama i dalje postojiš. Stomak ti je napunjen hlebom i to testo mi narasta pod obrazima svaki put kad slušam Lanu Del Rey i učini mi se da sam čuo tvoj glas. Ni svojoj psihološkinji nisam priznao da kroz to snoviđenje čujem šum jezera na napuštenoj planini. I da rukama plivam po vodenoj površini gde nema plutajućeg rastinja. Ta voda čiji mi odraz prikazuje beonjaču je plašt pod kojim se skrivaš. Koža ti je hladna jer svi tvoji životi ostaju ukalemljeni po putevima koje si pregazio. Brišem prašinu sa zelenih jabuka i pravim ti kolač. Znam da te neću videti za rođendan. Kupiću eurokrem i premazaću tortu iako je nikad nećeš probati. Stavljam taj slatkiš na verandu i pčele doleću. Kao što sam ja doletao u tvoj zagrljaj. Nije mi ostalo ništa od džeparca, ali to je nevažno. Sve moje pesme bile su o mraku. I o tome šta sam voleo kad sam te voleo.
Višnje
Kad sam bio dečak, majka je kupovala Frikomovu smrznutu pitu od višanja. Sećam se da mi je pokojna baba govorila da bi prava domaćica sama napravila pitu, a ne bacala pare na deset parčića koji stoje u hladnjaku ko zna koliko. Zgrožavao sam se tih izjava. Kao dete – jer nisam mogao da shvatim kako ne razume da mene nije briga da li je testo svojeručno razvučeno ili kupljeno pripremljeno. Kad sam odrastao i postao radikalni feminista – jer sam znao da se vrednost žene ne meri njenim kulinarskim sposobnostima. Meni je bio bitan čin – činjenica da majka pravi nešto za mene. Da ima osećaj šta bi mi se dopalo. Kad me je uzimala iz vrtića, stalno bi mi donosila Čoko-moko bez obzira da li je leto ili zima. I za razliku od ostalih majki, nije me grdila što halapljivo grizem sladoled. Ti jednostavni izrazi naklonosti bili su lepši od ukusa zaleđene čokolade ili ispečenih višanja. Kad sam pošao u školu, Frikomovo testo i Čoko-moko postali su deo istorije koja se više nikada nije ponovila. Bio sam veoma mali kad sam postao svestan da u svlačionici gledam drugare iz odeljenja na fizičkom. Sećam se da bih, još u obdaništu, posmatrao Aleksu i pomislio „Tako želim, tako mnogo želim da ga zagrlim i da mi bude najbolji drug i da ne priča ni sa kim drugim”. Vremenom sam naučio da se takav odnos drukčije naziva. Prvi deo puberteta sam proveo u suzama. Jer sam mislio da je homoseksualnost teška duševna bolest. Ne poput raka ili upale pluća. Bio sam uveren da je homoseksualnost bolest koja se, umesto za kosti ili krvotok, veže za svaku srž čovekove psihe. Čovekovog morala. Čovekove suštine. Zbog toga sam nabavljao knjige raznih psihologa i psihijatara. Iščitavao sam redove i redove gde je pisalo da biti gej nije nikakav poremećaj. U tim udžbenicima, između homoseksualnosti i heteroseksualnosti pravljena je paralela kao u kuhinjskom priručniku između bolonjeza i karbonara – sve je stvar ukusa i nijedno nije univerzalno bolje. Ali u to nisam mogao da poverujem. Mnogo godina sam spavao sa nožem za meso ispod jastuka pošto sam verovao da će jednom doći noć u kojoj se konačno neću plašiti da se ubijem. Šta ako isečem vene i momentalno odem u najgori krug pakla jer sam barem deset puta gledao gej porniće? Čak se ni tog pakla u koji danas ne verujem nisam preterano bojao. Ono što me je užasavalo daleko više jeste majčino razočaranje. Pomisao da će, ako bude saznala, prokleti svaki kupljeni sladoled. Svaku pitu sa višnjama. Ali moje nozdrve su zapamtile miris te pite, moji zubi se sećaju kako su ponirali kroz hladnu čokoladnu strukturu i te uspomene naterale su me da progovorim. Naterale da priznam majci da su sve moje ženske simpatije zapravo bila laž. Da kad vidim golu ženu, osetim isto što i kad vidim grmlje u bašti – apsolutno ništa. Mnogo puta mi je rekla „pederu, pederčino, gajim pedera u kući”. Zastrašivala me je kako ću ceo život dobijati batine i kako će me svi napustiti. Naše svađe su toliko kulminirale da sam na kraju otišao i nisam se javio dve i po godine. Možda se ne bih javio ni tada da slučajno nisam sreo Bajku jednog podneva na aerodromu. I da me tetka, koja ne dozvoljava čak ni sopstvenom mužu posle dvadeset godina braka da je vidi kako plače, nije zagrlila tako snažno da sam pomislio da ću se ugušiti i zaplakala pred celim aerodromom. Majci sam sve oprostio. Svaku kesu punu odeće koju sam nosio kod oca u trošan stan. U tom stanu bih, kao gimnazijalac, otvorio frižider i rasplakao se kad vidim da je prazan. Ne zato što sam bio gladan. Već jer bi sećanje kako je nekada u pećnici tog stana narastala pita sa višnjama bilo isuviše teško. Oprostio sam joj, ali ne jer sam izuzetno dobrodušan. Već zato što sam racionalno procenio da zaslužuje još jednu šansu. Majka je četovala s mojim bivšim dečkom da bi preporučila destinacije gde bismo mogli da otputujemo. Ili gde bismo mogli da proslavimo drugu godišnjicu. Branila ga je kad bih se naljutio i smirivala me kad donesem ishitrene odluke o raskidu. Kupovali smo mu zajedno poklone za rođendan i poverovao sam da je odluka koju sam doneo ujedno i mudra i plemenita. Jedne večeri, kad sam se najmanje nadao, kao da je plač iz perioda od osnovne škole do kraja gimnazije vaskrsnuo. Kao da je vrisnuo najbuntovnijim krikom i kazao „ne mogu tolike suze da se proliju za džabe. Ako si kao tako mlad toliko puta otvarao prozor i odmeravao daljinu betona, ako si mesecima spavao sa nožem ispod kreveta – to znači da je tvoje biće nešto predosetilo; predosetilo nekakvu istinu što vreba u prikrajku.” I te večeri, kad sam izašao iz sobe da pitam ko je zvao i da li je s ocem sve u redu nakon operacije, majka mi je priznala sve ono što sam godinama potiskivao. Rekla je da joj nisam potreban. Da sam najgluplji, najzlobniji manipulator u porodici. Devedeset sekundi pre toga mi je kazala „hvala mili moj što si mi izlektorisao tekst”. Ja sam odgovorio da to nije nikakav problem i otišao u sobu. Kad sam iz te iste sobe izašao, posle samo minut i po, kletva tog krika probudila je staru ženu koja nije ni nestala istinski. Ona nikada nije imala problem s homoseksualnošću. Imala je problem sa mnom. Zato je nerado čitala sve što bih ikada napisao, a oduševljavala se bilo čim što urade tetkina deca. Čak joj je i lenjost mog najboljeg druga smislenija od poezije koju stvaram ili činjenice da sam uspeo da maturiram s odličnim uspehom. Mama nije pekla pitu za mene. Već za nepostojećeg duha kog je želela da rodi. I kad se to nije obistinilo, svaka koštica iz tih višanja zastala joj je u grlu. A, ako ne bi uspela da je ispljune, onda bi i mene progutala zajedno s njom.
Treći dan pre pogreba
Doći će noć u kojoj će se sve te jezive metafore materijalizovati. I ti ćeš izgubiti srce u potoku sopstvene krvi nad kojom si umišljao da imaš moć. Shvatićeš da je trebalo da ceniš bajkovit pogled koji se ukazuje na prozorskom oknu. Dovoljno posoljen prebranac i kafu koja je zaslađena taman toliko da ne izgubi gorčinu. Spiritualnost je horor koji se uči gubitkom voljenih osoba.
U ovoj sobi, baš u ovoj sobi ću držati tvoju krv među prstima. Grejaću je u šaci dok se ne ušećeri i gledati kako se transformiše u kuvano mleko. Ova krv je topli šerbet u kom spavam. Jorgan koji je dovoljno dugačak da mi prekrije i onaj mikrocentimetar na nožnom palcu. Kad pijem šerbet kod Ivane, nikad ga ne zadržavam predugo u ustima. Slatkoća koja mi zaostaje u grlu me podseća na toplotu u tebi koja potiče iz pluća. Baš u toj sobi. Gde te oživljavam i vaskrsavam zvukom kiše i toplim napitkom od šećera – tu ću sahraniti smrt. Zidovi bez slika svakog dana svedoče sahrani. Pogrebnici mog sveta su kao drveće. Kad ih pokopam, njihov koren se rascveta dok mu grane ne probiju pod na kom sedim. Obraćam im se. „Duhovi-pogrebnici, strpite se još malo. Vaše prisustvo me prati od pelena. Vaši dolasci što se nikada nisu okončali su me naučili šta znači odanost. Pašće kiša, pokvasiće ove zemljane grobove u koje sam vas položio.” Njihova žeđ. Njihova neugasiva žeđ traži tu krv kojom se grejem. Koju kuvam, prokuvavam i prizivam – govorim sebi „tvoj se šećer karamelizovao; sada možeš da piješ.” I pijem. Žeđ mojih mrtvaka dolazi po mene. Kad ne pronađu ono po šta su došli, popiće i mene, i krv što mi pripada i koju sam utoplio, ugasiće sveće što nisam ni zapalio. Shvatam. Dolazi žeđ za smrću. Vreme je da ti dam život. Obećavam. Dajem ti reč – kada smrt bude došla, zateći će me kako ležim i spavam na tvojoj grobnici. Neću razmaći usne, a narediću joj da uzme ovo meso koje me prekriva. Kosti koje dolivaju bol u kičmu. Pevaću „hej smrti, pa ja tebe oduvek znam.” Ona će se zaprepastiti i pitaće me kako se ne plašim. Nije prirodno plašiti se onoga o čemu celog života sanjaš. Još kao dečak sam sedeo u vrtiću i maštao kako se ispod ljuljaške kriju dečji grobovi. Kako skiče poput prasića pošto im bace kukuruz. Bojim se svačega, ali se nikada nisam bojao smrti. Međutim, smrt se iz nekog razloga plašila mene. Zato ću iskoristiti njen strah. „Zapovedam ti, smrti. Odnesi iz ove sobe sve. Izbriši trag ikakvog postojanja. Neka tvoje crnilo stavi tačku na svaki foton svetlosti koji sam ikada video. Dozvoljavam ti. Dopuštam ti da utamničiš sve što pripada meni, ali ne diraj ove grobove. Smrti, ja tebe iskorištavam. Poražavam te tvojom sopstvenom prirodom. Zato si neprekidno u mojoj blizini, odaješ priznanje takvoj zloupotrebi i zato ti kazujem, slušaj me, smrti. Ovo je moja poslednja zapovest – kad se približiš dovoljno da se ujedinimo, uništi sve što pripada mom mesu. Moje pokojnike ostavi.”
