Soba
voleo sam te pored stola
gde sad stoji providna vaza ljubičica
i krv gde je nacrtan lik svakog čoveka
do kog mi je bar jednom bilo stalo
pod tim stolom sam sanjao
mačke koje mjauču i grizu me
za šake
preseliću se u novi stan
u kom nema nijedne slike.
čoveka koji je otputovao čekam da se vrati
i on ne dolazi
jedino što se vraća je san
o suvom hlebu i voću
koje odlažem u orman
da bi mi rolke i džemperi
zamirisali na dunje i cimet
u nekom samrtnom, bezličnom proleću
u tom snu, ti sediš na tabureu
pored mog zlatnog drveta
što svetli kao da je nova godina
iako ni leto još nije stiglo
i osećam tvoj pogled na kolenu
dok gledam seriju i razmišljam
kako ću se osećati kad počnem
da čitam još jedan roman Virdžinije Vulf
i tvoje oči me greju
poput reči stranca
koji mi je rekao
kad sam se kao četvorogodišnjak
izgubio u luna-parku
„ne boj se mili, odma’ ćemo naći mamu”
i ja sanjam
sanjam sliku krvi
u kojoj sam kažiprstom
oslikao naličja ljudi
koje volim
volim kao saznanje da je kuća prazna
i da niko neće čuti
kako plačem jer znam
da u drugoj zemlji
gledaš kroz prozor
i daljina betona ti je privlačna
i razmišljaš kako su skupa kola
parkirana pred zgradom tvojih roditelja
preko stola gde sam te nekada voleo
sada se nalazi mušema na kojoj je izvezen čamac.
čamac u kom dečak peca pastrmku
i osmehuje se oduševljeno
u očima mu vidim sunce
koje niko nije utkao
u gornji ugao mušeme.
u sobu gde sam te nekada voleo više ne ulazi niko. kvaka je prašnjava i zarđala. njen pokret je propraćen škripom i kost na zglobu mi se napreže dok koračam ka vazi sa ljubičicama. ona danas stoji preko dečakovog lica i niko ne može da zaključi kako se kezi dok vadi ribu iz vode, i kako sam nekada, pored te vaze, sanjao san o tebi i ljudima koje sam voleo, dok hrišćani farbaju jaja za uskrs. uskrs koji je moja majka dočekala sama. kao i svi ljudi koje sam nekada voleo.
Pinariona
Postoji izvesna simbolika u tome kako meso pamti stvari. Kako ih oslikava u rascepu između prstiju i dlanova. Sedim u autobusu, pesma koju slušam me pogodi. Nesvesno prelazim kažiprstom preko šake i ona se raskrvari dok gledam kroz prozor. S druge strane stakla ugraviran je život sličan onom koji sam slučajno naslikao na sopstvenom mesu. Na tom platnu kom nikad nisam pridavao zasluženi značaj. To je samo običan omotač kostiju koje me bole. Plašt pod kojim su ušuškani mišići koje ne volim. Odlučio sam da se društveno angažujem. Da javno govorim o tome šta žene doživljavaju u patrijarhatu. Kako su toliko potlačene, da su se mizoginični vicevi o silovanju uvukli među zidove škola. O tome kako se žena svodi na niz atributa. I nekoliko karakternih crta isuviše bezličnih da bi se uopšte nazvali atributima. Najda mi je juče javila kako je profesor ginekologije oslovio koleginicu nadimkom Jeca sisa. I kako je ceo amfiteatar prasnuo u smeh što više nalikuje svinjskom grohotu. Razbesneo sam se i povikao jedva čekam da ženama više dokurči, da nam pooduzimaju svaku privilegiju koju smo dobili zbog kurca u gaćama. Izgovaram ovu rečenicu i shvatam – glagol dokurčitiu etimonu sadrži morfemu kurac. I tada priznajem sebi ono čega se užasavam. Priznajem da sam odrastao u porodici gde se nijedna umetnost, znanje, veština, disciplina nije vrednovala koliko sport. Uz majku kojoj sport ne označava loptu ili fizičko umeće. Lopta je fundamentalni konstitut ličnosti. A sportski teren platforma u kojoj se manifestuje celokupnost onoga što biti muškarac predstavlja. Odavno sam naučio razliku između pola i roda. I na sva zvona trtljam o tome koliko je rodni identitet poguban. Moje objašnjenje je toliko uverljivo da svaka sagovornica i sagovornik momentalno promene značajan deo gledišta. Kako god – u ovom mesu urezana su obeležja tog rodnog identiteta iako ih silovito prezirem. Otišao sam s Julijom u Kofi Drim. Na spratu sedi mnogo devojaka i žena. Osećam kako me nešto na laktovima svrbi i grebe. One jednostavno piju kafu u tom kafiću. Ne obaziru se na mene, čekaju da prosto prođe sat vremena nakon čega će otići na naredno predavanje ili posao. Sve što uspem da racionalizujem, ne pomaže mi u emocionalizaciji ove očevidne činjenice. Iza njihove kozmetike, vidim lice svih žena s kojima sam odrastao kako me ismevaju. Kako ustaju, dotrčavaju do mog stola, svaka u rukama nosi nekakvu loptu – fudbalsku, košarkašku, rukometnu. Tim napravama me udaraju po lobanji, zglobovima i vrište. Njihov vrisak odaje im bele zube kojima bulje u ovo meso. I svaku pomisao koja je u tom mesu ikada našla utočište. Na YouTube-u slušam TedTalk-ove o tome kako ljudi mogu da upotrebe maštu da bi olakšali neprilike. Ja činim suprotno. Koristim imaginaciju da kreiram hipotetičke događaje koji ne mogu da se obistine. Prisetio bih se kako sam jednom davno slušao dokumentarac o otomanskom haremu. Zamišljam kako bi se situacija razvijala da žene diskriminišu muškarce kao što mi diskriminišemo njih. Ukazuje mi se scenario gde plešem go ispred neke žene. Ona sedi na tronu, u dugačkoj haljini sa zlatnom krunom i pilji u mene. Nezadovoljna je. Dere se kako si tako smotan! kako si tako trapav! Hvata me anksioznost i ne mogu da procenim kako da nastavim ovaj ples. Gubim ritam. Ona ustaje sa prestola i naređuje slugama da me skinu. Već sledećeg trena, klečim go pred tom ženom i njenim pratiljama. One se smeju. Od smeha im teku suze. Drže se za želudac i trude se da udahnu. Vezuju me za njen kraljevski krevet i broje koliko klikera može da se poređa uzduž mog kurca. Znojim se i trudim se da ubacim svoje telo u drugi, podjednako toksični, kliše stereotip – govorim ti si tvink, tvoja sitnoća je deo tvog šarma i seksipila. ti si muškarac i tebe ne privlače žene. Koliko god ove reči bile istinite, u meni postoji duboki poriv za autodestrukcijom. Izmaštavam situacije koje se nisu dogodile da bih se osetio loše. Narednih sat vremena sam se tresao kad god bih igde sreo ženu. Ma kog uzrasta. Kad sam stigao kući, zapisao sam u dnevnik nemoj da dozvoliš traumi iz detinjstva da nahrani mizoginičara u tebi.
Prvo su ukrali jabuke iz komšijskog dvorišta
Noć i krv su isti postulat s različitih strana platna. Ta spoznaja obavija mi glavu poput krpe natopljene rakijom koju mi je baba vezivala preko čela kad bih dobio temperaturu. U toj omeđini čujem muziku kakvu niko nikad nije iskomponovao. Čujem glasove što lupaju i urlaju iza kišnog stakla mog oka. Kroz to staklo, vidim nju kako trči po suvoj zemlji u koju zabada rogove i kopito. Ležim na krevetu, a ona objašnjava kako imam sreće što sam peder. „S tom visinom, nikad te nijedna devojka ne bi htela i morao bi stalno da nalaziš devojke dve hiljade peto.” Prijateljstva koja procvetaju u doba pandemije predstavljaju određenu vrstu sinastrije. I zato ne čujemo kako bliskost hvata tišinu za ruku i odlazi. Dok pišamo s otvorenim vratima, dovikujemo se iz wc-a gde me tvoj mačor krišom posmatra sa bojlera i zajebavamo se kako stan smrdi na mačja govna, baš tu gde kuvamo kafu. U mom mesu je ugravirana koncertna dvorana. Od linija na dlanovima vidim notnu svesku. I kopača koji mi prokopava šaku, a mi sanjamo o koncu, vatri i pogrebu.
