***
N.N. lice ustaje ujutru,
radi posao koji umereno voli,
sanja o nekom slobodnom zanimanju;
da bude svoj rob i svoj gazda.
Ima nekoliko hobija.
Usamljeno je kada se zatvori
u prvo lice jednine.
Lako je zamisliti kako iznosi smeće,
posećuje stare bioskope,
ili gleda u vodu koja galopira ispod mosta.
Lako je zamisliti strahove
koje N.N. lice hrani inercijom
dok ne napravi prvi korak,
tada strahovi puknu kao dečiji balon.
Želi da se oslobodi
svake rečenice koja počinje sa jebiga,
sterilne koreografije ispod kapaka,
pogrešno složenih emocija,
i tako redom.
Čvrsto je rešilo N.N. lice
da živi vreme koje dolazi,
a ne ono koje trči unazad.
Daleko je od bajke, još dalje od košmara.
Liči na nas, ali N.N. lice je uvek neko
drugo lice.
***
Dok dan još uvek traje N.N. lice korača
u pravcu povratka. Ostavlja dalekovode
i gradilišta iza sebe, približava
se porodilištu, početku života.
Ulice nose imena idola potonulih
u zemlju, iznad trave su krošnje
koje nude hlad u dubini svoje senke.
U blizini bolnice nemoguće
je zaboraviti da masno tkivo
na leđima treba rasporiti,
potom mesecima previjati
dok rana ne postane ožiljak,
tako je reklo osoblje u belom
puno razumevanja za sve,
osim za strah. Ne bi to bio
prvi nož zariven u leđa N.N. lica.
Iz porodilišta su jednog davnog
proleća njene šake iznele
N.N. lice na čistinu jutra.
A1 šalje rođendansku poruku,
formalnost administracije
je neumoljiva. Očima, iza kojih
je dubina od nekoliko decenija,
N.N. lice čita poruke;
misleći na druge oslobađa se sebe.
Kasnije će se N.N. lice vratiti
među ljude da vidi sebe
na licima drugih.
Sada gleda u porodilište,
osluškuje plač, prvo slovo
kojim se ulazi u tišinu sveta.
***
Za stolom u kuhinji,
dok se kafa hladi,
posmatramo oblake u šolji tame.
Niko u ovoj sobi ne zna da gleda u šolju.
Niko u ovoj sobi u to ne veruje.
Ali znamo sve o ratu.
Doktoranti smo na temu:
„Kako treba žaliti nesrećne iz toplog stana
na drugom spratu socijalističke građevine“.
Negde pucaju.
„Sve će nas jednom upucati vreme“,
ona primećuje nimalo cinično.
Tiho starimo, marljivo skrivamo
brazde na koži.
Kičmu nam lomi isti bič vremena.
Slika na kojoj je manifest modernizma oživljava.
Njeni duhovi ulaze u parket, zatim ulaze u nas.
Tako smo moderni i tako smo smrtni.
Mehur mašte probušio je hladan vetar
koji je prošvercovao otvoren prozor.
Pitaš me:
„O čemu sada razmišljaš“?
Mislim na tebe
koja sediš preko puta mene.
Ne znam šta smo,
ali znam da osmehom
pokrivamo ožiljke,
i to nas spaja.
Svima u sobi žao je ljudi na koje pucaju,
i to pucanje ne traje od juče.
Pustili bismo suzu samo da ne ispustimo uverenje.
Osećamo da nešto debelo nije u redu.
Ljudi negde ginu,
i to glasno izgovaramo,
rečenice utapamo
u šećernu vodicu frazeologije.
Boli me tvoje štipanje
jer je na mojoj koži.
Povređeni smo i veseli
kao junaci iz crtanih filmova.
Teško sebi priznajemo: banalnost i rutina
protivnici su od kojih gubimo rat.
U pauzi između dva gutljaja kafe
neko se setio da treba da bacimo đubre
i kupimo nešto za doručak,
jer dok smo živi moramo da jedemo.
Nikola Vranjković dugo peva u pozadini.
Rečima ljuštimo metafore.
Mislim na tebe
koja sediš preko puta mene.
Ne znam šta smo,
ali znam da osmehom pokrivamo
ožiljke, i to nas spaja.
Podne će uskoro potopiti ovu sobu.
Neko je rekao da treba preći na crno vino,
neko bi možda
da ode na neko drugo mesto,
neko možda, ne i ja.
Nije potreban rat da bismo stekli istomišljenike.
Samoća te stigne i u otvorenom baru
dok džoint kruži u smeru kazaljke na satu.
Nisi sama dok imaš one koji te vole,
ne zaboravi to.
Prepoznaćeš ih po tonu kojim ti postave pitanje:
„Kako si, zaista kako si?“
Različito gledamo na rat,
različito gledamo i na mir.
Ali taj pepeo koji dolazi posle požara,
isti je u mojim i u tvojim dlanovima.
Tvoje tetovaže i moje malje,
tvoj radikalni komunizam i moja kritika,
tvoja Afrika i moja Rusija;
ništa od toga nije naše.
Naš bol
ispod rebra,
ispod čela,
ispod grudi,
to je ono što nas spaja.
Golubica neuhvatljiva, neki je zovu duša,
jedino ona ne poznaje srdžbu različitosti.
Priznajem: daleko sam od lakoće njenih krila.
Sve što sam želeo je da napišem pesmu
od koje će N.N. licu biti lakše.
