***
Mathilde sjedi u plutajućoj fotelji.
Žali se na konstrukciju bazena. U Mostaru je vruće.
Govori da gledam u kameru. Poslala mi je kartu za Pariz.
Ona je Francuskinja. Ja bivši Jugoslaven. Govorimo na engleskom. Pravimo se da se razumijemo.
Dakle, živjet ću u Parizu. Zato što sam šminker. Kao Vaha. Nadam se da ću jednako zaboraviti naš jadni jezik.
To sve mislim dok ona govori nešto. Na ekranu je još sitnija nego uživo. Dobijem potrebu da je štitim. A onda da idem na Neretvu. Samo da čujem još malo tog francuskog engleskog. I dobijem naredbu kad da se pojavim na Garde du jebeni Nord.
Nemam joj srca reći da imam ozbiljan problem. Zove se Mostar. I da gledam bazen s plaže. Ali više volim buljit u rijeku. Čini se da završava sa spiskom ambicija i mora nekuda ići. Gledam avionsku kartu i pitam se kakav ću Francuz biti. A i to s točkom. Njušim nešto sudbinsko. Ali je previše vruće. Idem na Neretvu. Tamo su svi nervozni, ali šute. Na mom jeziku.
***
Popili smo pivo, a Neretva je išla svojim putom. Na jug. A ja bih trebao na sjever. Volio bih da mogu drugačije reći.
Da se nešto zbilo. Ali nije. Ja uopće nisam krenuo u Lisabon. Imao sam spakirane kufere za Pariz.
Danas je drugačije.
Ona planira put za Lisabon. I uopće nije Francuskinja.
Dapače, kad se naljuti točno čujem frekvenciju kojom se moja majka derala na mene u djetinjstvu.
***
Čudna su vremena.
Žene su ljute. Muškarci tužni.
Možda zato svijet izgleda naopako. Tko zna što će nevladin sektor reći na ovo. A možda se i Ona naljuti.
Ona je politički korektna, a ja komunist parlamentarne provenijencije.
Ona, dakle, odgovorna osoba a ja običan brbljivac.
Nisam čak ni član neke partije. A, kako znamo, kad se jednom učlaniš svaka je partija komunistička. Doduše, kriju se, kao i ljudi, pod različitim nazivima.
No, prije svega toga morao sam na vlak. Kao Venjička.
Samo što sam ja išao za Sarajevo.
I sve što sam na toj pruzi doživio jest nestanak jednog konduktera.
A u Sarajevu su bili ljudi. I priče. Puno priča. Možda ih se nekad sjetim. Za vlastite potrebe.
Znam, glupo je, ponavlja se, ali je stvarno bio jedan kondukter u vlaku Mostar – Sarajevo koji nije volio putnike s kartom.
Bilo mu je draže da dobije pet maraka.
Ali kako su uveli novi vlak tako je nestalo i njega.
Posljednji relikt socijalizma je otišao na piće. Isprika, u penziju.
A ja sam ispratio avion pogledom i vratio se u Mostar.
Čim sam vidio Neretvu bilo mi je lakše što sam odustao od tuđeg sna. Nisam htio lagati, ali tako nekad ispadne.
Ionako sam vidio Eiffelov toranj.
I Fele me vodio da povraćam u Seinu.
Vino loše palo na falafel. No, mi smo još i bili dobri.
Njegovog smo odvjetnika našli kako spava pored bandere. Lijepo je čovjek zagrlio i spava li spava.
Avenue des Gobelins.
Puno prolaznika, a nitko ni riječi.
Prolaze, kao da čovjek u odijelu ne spava pored električnog stuba. I drži se za aktovku kao da nešto vrijedno ima u njoj.
Nešto nam je obećao. Ili mi njemu.
Svi smo lagali.
Bili smo mladi pa smo malo i lagali.
Danas, otkad imamo neke godine, lažemo čim zinemo.
Moraš nešto reći ljudima.
A pošto je istine premalo, a ljudska je duša beskonačna, onda lovimo krivine.
Zato smo najpošteniji kad šutimo pored Neretve.
Ili kad povraćamo u Seinu.
Marko Tomaš, Knjiga za Maju, VBZ, Zagreb/Booka, Beograd, 2024.
