ti, možda
krznarija Sumrak u Masarikovoj
nagoveštava jedini mogući ishod
dranja kože sa tuđih leđa,
a trgove čiji se nazivi suprotstavljaju fašizmu
okružuju zgrade u obliku austrijskih kolača:
od šećera se lako zaboravlja
na glupost i na smrt
raduje me što će katedrala zauvek biti nedovršena,
jer postojanost je ipak odlika najpribranijih!
ispred zgrade Napretka, čovek prosi
da prkosi tokovima; nije lako plivati uzvodno
u gradu koji svakog jutra iznova zaboravlja
na svoju reku
ti možda, ali ja se nikada
neću ovde zadržati
težina jula
smrad truleži i topljene plastike
nadvija se nad košticom u lepljivim sokovima;
podseća me da sam žedna i dovoljno prilagodljiva.
podseća me odakle sve potičem i u šta se sve slivam.
pomažem joj da zakorači: njeno zbunjeno telo,
smežurano i tiho, insistira na kozmetičkim proizvodima.
mene koža svrbi, od znoja i farmaceutske industrije.
ne mogu da zaspim, od nervoze:
moji srednjeklasni koreni i simpatična gestikulacija,
moj istančan osećaj za ravnodušje,
sve me to čini materijalom za zadovoljavajući život,
ali dobro sam se, naime, informisala
gde prestaju očekivanja, a počinje Treći svetski rat:
u svitanje,
zvuk noktiju po suvoj koži
peče, razdvaja se, zapinje.
kutiju uzimam, ribam, punim voćem.
tokom popodneva, kada ga žvaće,
najupornije mislim na smrt.
niko nema pravo na grad
ovaj grad je dovoljno veliki
da u nekim delovima poverujem kako izlazi na more;
ne bi trebalo ni živeti u manjim gradovima. to je bedna misao,
ali utešna. tvoj je grad nekoliko puta manji od mog:
grad-kolač. grad-katedrala. majci je smešno
kada mi nedostaje tolišni grad.
na granici sa kraljevskom šumom, ovo imanje širi se
do lubenica na ulubljenim haubama. moj pas nikada nije bio na obali
i ponekad zbog toga cvili u svitanje. bole ga kosti, boli ga dosada,
bole ga mesnata krvava brdašca na koži koja traži hlad;
u tvom gradu, čujem na regionalnim vestima, rasformirali su
tezge na kojima sam našla brodski dnevnik.
moj pas postaje nesvestan svog tela, vuče se po dvorištima
među kojima deca vrište prigušeno. deca-monstrumi, deca-ambasadori,
deca-mlečni zubi. njegove šape posustaju na trotoarima, uzavrelim,
u nevidljivom plamenu jula. ne umem da ustanem u šest i da od devet
imam strpljenja. svima koji ga maze mekanim šakama
objavjujem rat ćutanja.
litar ledene vode biće prosut niz vrat, a kada se polako spusti do stopala,
formiraće mlaku baru. u njoj se valja usidriti, u jednu trećerazrednu alegoriju,
ali tek predveče.
mrtva priroda
moj otac je umoran
moja baka se ne seća
moja majka prepričava
moja sestra i ja,
mi jedemo ručak
jedna na jednom
druga na drugom
kraju sveta
mislim, stola
umor prosečnog kapetana plovidbe
za Titanik su govorili da je praktično nepotonjiv,
ili nepotopiv; nisu čak ni rekli, već napisali.
pita me: «šta ćemo sada sa mnom?»
i da li je to to što se dešava kraj,
hoće li ikada videti svoju kuću ponovo, ko su
ovi ljudi koji je hrane i daju joj lekove i uključuju
televizor i navode je da udari u u ledeni breg:
«da li se kaže ledeni?»
(kaže se, možeš li da čitaš uopšte?)
«ne mogu, ne vidim i nemam strpljenja»
za Titanik su rekli da je ženskog roda,
kažem joj, nisu rekli, već napisali;
isplovio je iz Sautemptona,
bila sam tamo i okean je delovao
manje nego što ga se sećam
sa palube
(da li ti je dosadno?) ona
ćuti nekoliko trenutaka, pa:
«strašno mi je dosadno»,
kaže i udari
u vrh smrznute gromade
koja će se jednom istopiti
i parket će se izvesno dići poput planine
i komšije će neumorno lupati na vrata
dok budemo sedeli na ostavinskim raspravama,
a njene kosti budu prah na gomili,
nežan breg, nečujan i zbrinut
Fotografija: Vladimir Đurić
