Kraj vremena
Treba trčati po tom tankom ledu koliko te noge nose, jer je izvesno kakav će biti kraj. Najbolje je da se malo izdigneš iznad površine kako bi smanjio rizik, a produžio život. Ako ne gaziš po površini, nećeš je oštetiti. I poletećeš!
Dobro znaš da feniksi više ne postoje – oni su passé – znaš da imaš samo jednu šansu.
Mala si – imaš mamu. Malo si porasla – shvataš da nemaš tatu. Još malo porasteš i znaš da mama živi samo za tebe. Nakon nekog vremena shvatiš da i ti postojiš samo zbog mame.
Čula si od nje da će se vreme iznenada zaustaviti. Ne zna se kada, ali izvesno je da hoće. Zaustaviće se i naneće bol. Ali kome? Kako kome? Tebi će naneti bol, jer dok se pribereš, bićeš sasvim sama.
Svesna si vremena koje se sužava. Od samog početka znaš da je počelo odbrojavanje. Zadovoljavaš se novim vezama, raduješ se, ali moraš da žuriš dalje. Brzo ostavljaš svakog partnera. Ne razumeju to svi, ali nemaš kad da im objašnjavaš. Moraš da juriš, jer samo pokret garantuje postojanje. Ako staneš – nestaćeš, a ti želiš da živiš. Želiš sve da probaš, jer imaš samo jedan život. I znaš da će biti prekratak.
Vraćaš se kod mame, želiš da razgovaraš s njom. Pitaš, moliš, želiš da saznaš bilo šta. Za oca ne pitaš, znaš da je to zabranjeno. Za babu i dedu takođe ne smeš. Možda da ti priča o detinjstvu? O porodičnim prijateljima? Njihovim drugovima s fakulteta? Ne! Ništa nećeš saznati!
Prekidaš svaki kontakt s mamom i odlučuješ da se pozabaviš sobom. Ideš kod psihologa, koji te izbaci iz ravnoteže na svakoj seansi. Nećeš plaćati za takve stvari, nisi mazohista. Tražiš trajniju vezu, ali ne možeš u njoj da izdržiš, letiš dalje, da ti život ne bi pobegao i da ne bi čula pucketanje tankog leda pod nogama. Pokušavaš još koji put, na kraju shvatiš da se treba vratiti mami. Nije uspelo, ali je i uspelo – ponovo ste zajedno.
Posmatram mamu – već je u poodmaklim godinama, vrzma se po kući, sve ređe izlazi. Ne mora, ja sam tu. Tumara po stanu i pevuši sebi u bradu. Ne sećam se da je ikad pevala, a sada neprestano nešto pevuši. Kad je napokon upitam koja je to pesma, ona pita: koja pesma? Onda joj otpevam tu melodiju. Mama me pogleda i prebledi, a iz očiju joj krenu suze. Svaka od njih na trenutak zastane na ivici oka, kao da razmišlja na koju stranu da poteče, a onda oprezno sklizne naniže kroz bore. Druga stanica suze je u uglu usana, potom padne na bradu i kapne na bluzu. Da li je to taj napukli led? – pitam se. Da li sam upravo stigla do kraja vremena? Čiji je to kraj? Moj ili mamin?
Mama ništa ne govori. Suze i dalje teku i nestaju u tkanini njene bluze.
Počela sam da tražim tu melodiju. Pomoću aplikacije za prepoznavanje muzike saznala sam da je to uspavanka, za koju je reči napisao Icik Manger. Tužna i prelepa, o zimi i letenju, a zapravo o ljubavi i rastanku.
Mama je umrla nekoliko nedelja kasnije. Nakon njene smrti pronašla sam u kući list papira ispisan njenom rukom. Naslov: USPAVANKA, pa onda sve precrtano i na kraju jedan čitljiv deo:
Neće se vratiti voz izdaleka,
Tamo tad je bila ona,
Mada ga jedna devojčica čeka,
Ona nisam bila ja,
Da, na peronu i bučnom i punom
Tako nećeš živet ti,
Stoji i čeka s nevidljivom krunom.
Mikolaj Grinberg, “Rusvaj”, s poljskog prevela Mila Gavrilović, Partizanska knjiga, 2021.
Knjigu možete nabaviti na: Partizanska knjiga