(Naida Mujkić: KIŠA, Bosanska riječ, Tuzla, 2018)
Izabravši kišu za glavni motiv svoje zbirke pesama Naida Mujkić kao da je samim naslovom i određenjem zbirke vratila poeziju njenom arhetipu, njenoj prvobitnoj magijskoj moći da priziva, usmerava i rasteruje kišu. Otuda nas neće iznenaditi jedan od stihova prve pesme: „Kiša obnavlja svijet kao molitva.“ kojim se, slobodno možemo reći, otvara ova knjiga.
Zbirka je podeljena na cikluse: „Kiša, more i čovjek“, „Kiše koje su krila“, „Kiša badema“, „Kuća kiše“ i „Posle kiše ne slijedi život, nego mala smrt“. Poezija koja za svoj temelj uzima jedan ovakav simbol koji je kroz narodnu tradiciju povezan sa ženskim subjektom te samim tim i sa plodnošću, glavnim značenjem kiše, pred sobom je postavila težak zadatak ostajanja na visini istorijskog i kolektivnog pojmljenja i razumevanja kiše. Tim pre što je ovakav zadatak za već ostvarenu književnicu Naidu Mujkić i zadatak ostajanja na sopstvenim visinama.
Svaka pesma zbirke Kišaposebna je kap, ovog na momente pljuska, na momente prolećnog rominjanja i svakako u izuzetnim trenucima poetske manekojom nas obasipa, zapljuskuje i kupa pesnikinja Mujkić. Sve ovo od knjige Kišasačinjava posebnu kompozicionu celinu koja jačinom emocije koju čitalac može povezati sa kišom i sa svojim doživljajem kiše, traži „preoblikovanje“ kroz ono što doživljava i o čemu peva ženski lirski subjekat ove knjige.
„Moja majka ne voli kišu/ Ona se također kloni i poezije“, reći će pesnikinja počinjući svoju priču o kiši paralelno sa pričom o osećanju tuge: „Kiša je početak sata/ kad dođe/ i u stopu prati žene koje/ se umotavaju u njenu tugu“, „Složila sam sedam cijelih ladica,/ ali tuga mi još nije kroz ruke/ izašla“, „kao tuga što/ bukti u mojim/ rukama“, „Teško je pisati o kiši/ Jer sama njena priroda je tuga“… Simboli koje će pesnikinja povezati sa kišom u nekim pesmama su more i srce te se iščitavanje stihova tih tako autentično orijentalnih slika pesama „Čovjek i more“, „Kiša samoubica“, „Proljetna kiša“, „Nešto drugo“, „Čovjek i kiša“, „Kanta s kišom“ itd, toliko doima srca čitalaca da se svojom i bliskom oseća pesnikinja koja sa takvom iskrenošću i nadnesenošću nad sudbinom žene peva o sebi i nama: „kad kiša, što zaogrtala mi je/ leđa, šapnu: ’Ti si ja. Nemoj/ slijediti žene koje zure/ u prošlost. Vrati se kući!’“, „U mom ormaru stanuje neka žena. /…/ Ona sad ne zna da li da se vrati u ormar/ ili da padne kroz prozor. /…/ Niko ne vjeruje da u mom ormaru/ živi nepoznata žena.“, „Toliko smo usamljene da bismo radije/ bile mrtve nego samo gledale/ kroz prozor“. U pesmi „Pjesma kiše“ saznajemo da je teško pisati o kiši, jer „kiša je u samoći pjesme“.
Već u drugom ciklusu zbirke „Kiše koje su krila“, pesnikinja uvodi odnos muškarca i žene, sada se samoća izmešta sa jednog lica na dva, sa žene na muškarca, ali i obuhvata širi geografski prostor: Sangarijusov most, Adapazar, Venecija, Istanbul, Afrika, Dubrovnik, Prag, Plitvičko jezero… Kiša jednako pada ili kasni svuda gde je pesnikinja kročila i dalje sa osećanjem tuge koja izbija kroz poeziju i kroz one koji se na ovim putevima samoće susreću i rastaju: „Dok smo odlazili njegova pjesma utihnu“. Stihovi zbirke pesama Kišanose u sebi istančan osećaj za nit čovekove duše da čitalac ostaje daleko zagledan nad onim što čita kao da zaista u tom trenutku negde pada kiša spirajući, tako se čini, večiti bol kroz empatiju drugog. U ovom slučaju same pesnikinje Naide Mujkić.
Stoga će „Kiša badema“ doneti nevesele teme ljudske smrti: „Kiša je prestala padati/ Kad su novine počele/ Malo pisati o kostima/ Koje plutaju u blizini/ Rijeke.“ U ovom delu knjige poput kiše koja pada (kiša i ne može ništa drugo), sada padaju ljudi: jedna nana koja je „u mahovinu, kao u groznicu, pala“, sitna žena povezane glave koja se „Proteže do trave/ Da pokupi naš spas“, čovek kome od ujeda pčele „duša pade u nesvijest“, bubamare koje „naviru u prozore poput kiše/ I padaju sa njega u snopovima“, da bi se ciklus zatvorio stihovima o očevima koji ne vole kišu: „Sve druge stvari on/ Izbjegava, lakoćom/ Kojom su pali zidovi/ Jerihona“. Način na koji je pesnikinja Naida Mujkić iskoristila glagol padati kako bi povezala emociju tuge i kiše, pokazuje njenu pesničku moć da smisleno i efektno probada pesmama tamo gde je čitalac najosetljiviji, pravo u srce.
Četvrti ciklus „Kuća kiše“ za razliku od drugog ciklusa knjige u kojem smo čitali o različitim prostorima, kišu povezuje sa značajnim imenima: Laza Kostić, Lu Salome, Rilke, Vasko Popa, Nikita Stanesku, Ceasare Valejj, Zilhad Ključanin, Wiliam Carlos Wiliams, Marose Di Giorgio, Bisera Alikadić, Franc Kafka, Stefan Zweig. Sintagma iz naslova ciklusa usko korespondira sa stihovima iz pesme prvog ciklusa „Čovjek i more“: „On sluša kišu/ On piše o kiši/ Kiša je njegova kuća“.
Tri pesme kojima se zatvara knjiga Kišaobjedinjene naslovom „Posle kiše ne slijedi život, nego mala smrt“: „Grad ptica“, „Želim imati kuću“ i „Vjetar na Headland-u“ zatvaraju ovu zbirku savršenih stihova koji opevaju analogiju kiše, tuge i samoće. Kada pesnikinja Mujkić ispiše jedan paradoks da posle kiše ne dolazi život, već mala smrt, ona obrnuto pozicionira shvatanje kiše dajući joj suštinsku vrednost, životodavnost koja ona sama po sebi jeste. Ona je deo života pesnikinje isto kao što je deo svih nas, ta voda sa neba koja leči tugu i daruje nas samoćom kao meditacijom koja nagoni na razmišljanje van ovog sveta i razgovor sa Bogom – na molitvu koju ne moramo uvek ireći, jer je kazuje naše srce čiju tugu leče suze sa neba.
Tuga Naide Mujkić je tuga usamljenosti žene u kolektivnoj istoriji ženskih stradanja. Tuga ćutnje na usnama kada se unutrašnje biće žena zagledanih u prošlost ne može promeniti jednom rečju. Kada se biće kolektiva ne može promeniti stvarima od ovog sveta. Ali ohrabruje misao da je poezija kao i kiša, molitva, njome se otvara nebo za milost stradanja i ljubavi. Stoga kada čitamo zbirku KišaNaide Mujkić o njoj možemo njenim stihom: „Kiša je došla, srce se moje obnovilo.“ Dakako, Kišapesnikinje Mujkić je došla, naša srca da obnovi.
