Uz stazu koja vodi od kapije, zasadili smo pre tri godine ruzmarin. Imam skoro četrdeset pet godina, i tek sada vidim cvetanje ruzmarina: bledo lila boju i tanke latice, sitne cvetove. Odmah do žbuna žalfije. Kada smo kupili kuću pre desetak godina, uzeli smo je zbog bašte i blizine gradu. Mama mi uvek kaže – cveće bašti daje dušu, zasadi, biće ti lepše kad izađeš, uživaćeš. A kad dođu deca, videćeš, nalazićeš svoj mir u bavljenju cvećem.
Dunav nije daleko. I u vrh bašte, pored voćki, stoji i jedna zova. Svake godine krajem aprila, zove me Snežana da pita da li će biti za sok. Koliko sam puta čula, što i ti ne skuvaš koju litru, popiće se, to je prirodno, šta ti je teško. Naučila sam ove rečenice, i ponavljam ih, iskreno baš me briga da li ima voća i šta ćemo sa njim, ali moji me pitaju, pa sam naučila odgovore.
Selo je zanimljivo, kada ne provedem previše vremena tu. Kada je lepo vreme. Kada je leti grad nepodnošljiv. I to je to. Posle šest nedelja izolacije u stanu i paranoje u gradu, dolazimo danas konačno. Bašta je zarasla, jorgovan miriše. Kuća je puna prašine i paučine. Vojvođanski mir i tišina, utiču na otkucaje srca, snižavaju pritisak i uspavljuju svaku usplahirenost. Samo tišina i ravnica. Ništa se ne menja i ništa se ne kreće. Doslovce. Nikog na ulici, ali tako je inače. Poznati poredak mi na trenutak uliva mir. Nije se sve izvrnulo naopačke.
Policijski čas se ne oseti toliko, ionako niko ne izlazi. A i nema gde da ode. Nema se gde otići je misao koja me proganja od kada je ovo ludilo krenulo. Ne znam odakle mi ideja da će odlazak na selo da popravi raspoloženje i umanji očaj. Zelenilo prija, svež vazduh je tu, a i bašta je dugačka. Mogu da se šetem predveče. Da se vrtim u krug, zapravo, a da taj krug nisu naša terasa i stan. Nije ni bitno, važno je da smo se izmestili, da ćemo ujutro da pijemo kafu u bašti, a večeras vino. U bašti. Da ću da iznesem ligeštule i stavim ih ispod oraha. To je dovoljan plan za ovo vreme, kada se svet raspada. Zar se ne raspada oduvek? Ove godine je to samo svima postalo očigledno. U šta su do sad gledali?
Spuštamo ruksake i torbu sa hranom, trebalo je misliti za tri dana unapred. Kao i svaki vikend uostalom. A to je tako zamorno. Šta ćemo da jedemo, da li smo sve uzeli, da li nam nešto nedostaje. Nedostaje mi vreme kada vidim da nema jogurta, i jednostavno siđem do prodavnice. Možda sam previše utonula u konzumerizam i lagodnost. Verovatno me sve neizmerno zamara. A naše bake, i mame, i većina žena, ako ću iskreno, planirale su obroke za celu porodicu. Uvek se setim moje pokojne babe koja je stalno pitala – a šta sutra da kuvam, šta vam se jede – i kako niko nije davao neki konkretan odgovor, i uvek je bilo na njoj da smisli. Naše dečije – napravi čokoladnu tortu, je bilo redovno odbijano uz komentar – torta nedeljom, imate jabuke na stolu. Ne znam zašto kad razmišljam šta jesti, uvek se setim moje baba Nade. Ja čak i ne vodim računa o obrocima. Samo nas je dvoje i u svemu smo zajedno.
Zvoni telefon, sad još treba i da se javim, i neko će nešto da mi priča, i ja ću morati nešto da kažem, nešto da odgovorim, nešto i da pitam iz prostojnosti. Nema se gde otići, ali ovde makar imamo baštu. Promeniće mi se malo rutina, prijaće mi… tešim se, pričam sebi. Ponavljam. U mom glasu će biti osmeh, kao i uvek, širok i iskren, svi mu poveruju.
„Stigli ste?“
„Pre sat vremena, nikad se ovoliko nisam obradovala selu. Kako ste? Kako podnosite ovu izolaciju?“
„Sva po starom, to se samo digla frka, sezonski grip. Hajde svratite na rakiju?“
„Nisam sigurna da je pametno, dolazimo iz zaraženog područja, ne bih volela da se nešto desi.“
„Hahaha, nemoj da me zezaš kakvu zaraženo područje, ajde čekam vas.“
Prekidam vezu, gubi mi se osmeh iz glasa, gledam na sat, nije kasno. Možda i nije loša ideja, Miloš neće hteti sa mnom, samo će da mi ponovi kao i svaki put – što trošiš vreme, što puštaš da ti pričaju njihove priče, prenaporno mi je, ne zanima me. Kada sam mu rekla da ću preko do Danice, pogledao me je i rekao – reci da sam umoran i nastavio da čita. A i u pravu je, nije da mi se ide nego osećam obavezu. Pritisak fluidnog imperativa – treba biti dobar sa komšijama.
S kapije čujem graju, dvorište im je lepo pokošeno, uredno, kako treba. Kako se približavam, shvatam da je na terasi desetak tinejdžera i spremaju se da večeraju. Toliko o fizičkoj distanci. Pitam se jesam li preozbiljno shvatila ovaj virus, ili je ceo svet poludeo. Čekam samo da se pokrene priča o Bilu Gejtsu i 5G mreži. Pronalazim Danicu za stolom okruženu ekipom svoje dece, čaša vina je ispred nje. Ustaje da se zagrlimo, a ja, šta ću, razvučem osmeh i uz prizvuk ironije izgovorim – distanca – krizni štab naredio. Nude me da jedem, kako i bude u kućama gde se zna reda, odbijam, sedam na kraj klupe. I već je preda mnom čašica rakije – izgovara mi – komovica. Pomirišem, pa se kucnemo. Prvi gutljaj mi govori da prošla godina nije bila najuspešnija.
„Nije kod nas bilo slučajeva. Molim te, i kad pogledaš sve one što su umrli – pa to sve imalo osamdeset godina, ili onaj iz Novog Sada, pa on je bio onkološki bolesnik.“
Ne komentarišem, menjam temu – pitam gde joj je Milan.
„Kod drugara, otišao na kartanje.“
„Ne poštuje se policijski rigorozno“ – smejem se, sada iskreno.
„Ma ajde“ – smeje se Danica glasno, i tek sad primećujem kako su joj obrazi blago otekli. Pitam se i koja joj je to čaša vina. Večeri su ovde duge i tihe, moraju se skraćivati, svako reže kako najbolje ume. Razumem je. Majka troje dece, srećno udata, posao u gradu, velika kuća na selu. Deci je potreban prostor, muž voli prirodu. Da li njoj odgovara sve ovo? Da li je svesno odabrala? Ne razumem je. Ali trudim se. Ja se uvek trudim. Sve što od tog mog napora proizađe je širok osmeh, i osećanje onog koji je sa mnom da ga razumem. Nije malo, ako ne tražimo previše.
Jedan od klinaca pušta muziku sa YuoTube-a, zvučnik je tik uz sto. Trešte narodnjaci, dovikujemo se kao da smo u kafani. Povlačim se sve više, ka ivici klupe, previše sam nabijena uz dete do mene. Njemu to ne smeta. Slušam i pričam, i slušam i pričam, dok konačno nisam presekla da je sad pristojno da kažem da idem. Imam i dobar razlog.
„Gde žuriš?“
„Hladno mi je, tu smo do nedelje, pa pijemo kafu.“
Prati me, ostavljam je za sobom, i mahnem još jednom pre nego što uđem u kuću.
Konačno. Nadam se da je Miloš presvukao posteljinu, samo ću da legnem. Ulazim i vidim upaljene lampe i njega u krevetu.
Mir je. Tišina. Miris proleća, mokre zemlje i pokošene trave. Kuća je hladna, nije se grejalo od prošle godine. Uvlačim se pod jorgan, stopala su mi ledena. Nema topline koju najavljuje proleće.
Da je zima sve bi bilo belo. Belina bi okružila kuću, ušuškala je. Donela mir. Bez cvetova, bez boja. Bez mirisa, osim onog od založenih drva. Razmišljam – imam jedno ili dva pakovanja vate. Mogla bih da prekrijem žbunje, pobacam po travi kuglice. I bio bi to sneg, snežne pahulje po zelenoj travi i žbunju. Umekšale bi prostor. Videle bi se bolje, iskakale bi u zelenilu. Nežno dodirivale površinu. Retko je šta toliko umirujuće kao belina.
Imam u kuhinjskom kredencu crni nožić, kratak je i ima oštar špic. Mogla bih da skinem sa kože svu prljavštin današnjih susreta i razgovora, i težinu donetu iz stana, i samoizolaciju (ona koja je tu pre ove nametnute fizičke distance), i njegovu ljubav koju ne znam kako da prihvatim, i roditeljsku nežnost koju ne umem da uzvratim, i sve one koji su mi pod kožom i koje bih želela da zaštitim. Sav taj pritisak bi sastrugala sa sebe. I onda izašla i skupljala u bašti razbacanu vatu, i komadićima se brisala. Bacala ih nazad na zemlju. Trag bi tako mogao da se prati, sve bi bilo očiglednije. Sve bi bilo s manje pritiska. Kakav bi to bio sneg.