MOLITVA RAĐA GREŠNIKE
Znaš li ti kako bliskost udaljava.
Ta razularenost, sramota, koža koja
bubri, jer ne može da se uvuče u sebe
od svih tih potentnih sazvežđa, neispitanih
svetova do crnih rupa i kratera.
Molim te, istovari me nežno u srce
nekog isposnika. Ne pitaj, samo učini to,
hitno je. Taj čovek mora prestati da se moli.
PRELOMI I DRUGE NEOPHODNOSTI
Kažem, sasvim je kukavički posmatrati život
na nosilima. Biti nošen, usijan od leženja.
U takvom stavu kao da će svakog časa
varnica smisla da te obuzme. Kako je
zavodljivo biti nečiji bolesnik, previjati
se od bolova, govoriti kako si iznad sebe,
a ponajviše iznad drugih. Zato si i morao
leći u postelju.
CVEĆE U PROZORU I NEKA DRUGA
UMIRANJA
Gde su sad svi oni zbog kojih si tako
dugo patila, Dolores. Da li i dalje sede
u svojim vrtovima zureći u prazninu koja
nije ništa drugo do praznina prekomorska,
još malo pa okeanska. Čekajući da im se
nešto dogodi, oni su poput tek nastalog portreta
koji se još nije osušio. Kao meteoropate koje računaju
na promenu vremena, na bol u kostima. Dolores, svi oni
čekaju uzbuđenja i nikada im neće biti dosta. A tebi samo
treba mir, da pustiš kosu niz gola ramena i izađeš na ulicu.
UZBUĐENI KLOVNOVI
Svakim svojim odlaskom otvaraš me na živo.
Nema te već dugo. Kao da si otišao u potragu
za opštim mestima. A dobro znaš da je poniženje
svih ljubavnika da se smeste na rubove samoobjašnjenja
posredstvom onog već tuđeg i proživljenog. Kad uzjašeš
sve te stranice i tomove koji na tebe čekaju, pomisli kako
je meni koja ližem tvoj tekst kao lizalicu za bolesnu decu.
OGLEDALO
Šta sam ja, nego parče stakla u tvojim očima.
Dobrodržeće, čije se naprsline pred drugima
ne naziru. Tako sam tupa i nežna, odgajana
poput dresirane vode, da ću, bojim se, čim
vidim svet, razlomiti sve putokaze tvoga oka.
Priredio: Goran Karanović
