Crne felne jesu život. Crne felne jesu ljubav. Biti štitonoša prvaku Crnih felni jeste čast.
Ako mene pitate, nema veće časti na svetu. Niti ima veće odgovornosti. Štitonoša to mora da shvata, inače ode konjima na repove.
Štitonoša svakim danom ima da bude uz svog gospodara. Makar taj velikaš bio iz najnižeg reda, kao što su oni iz Gromotrza. Čak je i taj nikogović vazda na raspolaganju. Slavi svoj red i svog despota.
Nema tog petla koji će da prekukuriče jednog od nas. U četiri ujutru, alarm me budi prvim bipom, skačem iz kreveta i bacam se na pod. Uradim trideset sklekova i trideset čučnjeva. To je dovoljno da krvca zavrca kroz vene. Tuširam se za manje od minut. Po potrebi se brijem, hitro se brišem peškirom i oblačim u radno odelo. Ono je šiveno po meri. Svaki rub i šavić su na mestu. Zato je bitno da se štitonoša nikad ne ugoji, niti da se usuče. Štitonoša mora uvek da bude u najboljoj spremi, pod kakvom je i primljen pod nečije krilo. Odela koja nose štitonoše uvek su boje njihovog reda. Moje je crno kao kosmos. Ne znaš da li ide tama ili čovek iz Crnih felni.
Pošto sam spreman za rad, uzimam tablet i proveravam šta sve gospodar tog dana ima za obavezu, pa napravim konačni raspored.
Moje odaje su na drugom kraju gazdinstva od despotske kuće. Imanje je veliko, sto ari lepote i sjaja: glavna zgrada, šuma, rečica, bašta i bazen. Najbitniji deo poseda jesu hipodrom i garaže.
Hipodrom ima elipsastu stazu dugu kilometar i malo gledalište s nadstrešnicom. S četiri strane nadvisuju ga četiri skele na čijim vrhovima stoje reflektori.
Na hipodromu despot vežba svakodnevno. Tu se i paradira o rođendanima i bitnim danima, te priređuje defile gazdinske ergele.
Moj omiljeni deo imanja jesu upravo konji.
Garaža je odmah do hipodroma, ali je u zemlji, pa se onom ko ne zna čini kako tu nema ništa. Štitonoša, ipak, zna tajnu. Treba prići kontrolnoj tabli i određenim redom pritisnuti tastere. Onda zemlja podrhti, deo trave se podigne i mehanizam je pomeri u stranu, a iz crnice, svete naše zemljice, pojave se četiri ata. Svaki je crn, mračan kao misao. Svaki na haubi i na vratima ima crnu felnu, znak našeg reda: krug sa četiri kraka; vera, zemlja, čast, krv.
Iako ovaj posao obavljam već pet godina i dalje me podiđu žmarci kad se automobili pojave u praskozorje. To su specijalno dizajnirane zveri. Goropadi izgrađene od raznih automobila koje su spojili mehaničari; pravljene su tako da svaki delić funkcioniše najbolje što može sa onim drugim. Perfektna sinergija. Svaki konjić ubrzava od nule do sto za tri sekunde. Svakom krov može da se uvuče, kako bi bio dobar za dvoboj. A kad je trka u pitanju, krov se opet navuče i tako mu daje na brzini. Jabučili lepi.
Gazda ih je imenovao po svojoj deci. Prvi, kojim uvek otpočinje boj, zove se po mladom despotčiću što je umro čim je udahnuo prvi vazduh. Druga je po njegovoj kćeri. Treći je po drugom, to jest, prvom sinu. A četvrti po žgebčetu koje se još nije pojavilo iz gospodaričinog stomaka. Neka joj je sa srećom.
Meni pripada čast da mu zagrejem kola. Sedam u prva, proveravam da li je sve onako kako gospodar voli da bude i palim motor. Onda sedam u druga, proverim šta treba, pa turiram i njom. Tako isto i sa preostalim atovima.
Svaki automobil pali se prislanjanjem prsta na plavičastu pločicu kraj menjača. Prepozna li otisak prsta, upali se; ne prepozna li ga, šalje električni udar ravno u sedište i ubija uljeza na mestu. Mene i gospodara prepoznaje. To je velika čast i odgovornost. Nemalo puta sam sanjao kako mi neki podlac odseca ruku, pa se onda uz pomoć nje vozika velmožinim atovima.
U šest sati, prvak je ustao i gleda u menažeriju s prozora. Klanjam mu se, a on mi mahne rukom i osmejkom, pa nestane da se obuče. Radnim danom, uvlači se u radno odelo: crno, saliveno, snoviđajno. Subotom, veliki izlazi s teškim plaštom preko ramena. Gazda voli da oko vrata stavi golemi lanac od zlata. Trideset i pet zlatnih ploča ima taj lanac. Ne znam kako hoda tako pravo s njim na ramenima!
Gazda zatim dolazi do mene, opet mu se klanjam, a on me ni ne gleda, nego razmišlja u koji od automobila da uđe. Kad izabere, ulazim u željeni auto i odvozim ga na početak staze. Brzo izlazim, a na moje mesto seda gospodar.
Otpočinje vežba. Despot se vrti u krug, zagreva se, ni ne pokušava brzo da ide. Posle petog kruga, znam, nagaziće gas, promeniće brzinu, pustiće da ga ubrzanje prilepi za sedište.
Kad gazda završi s vežbanjem brzine, stane na mesto s kojeg je krenuo. Klikom na dugmence kontrolne table spušta krov, a ja sam za to vreme spremio oružje, koplje za dvoboje.
Gospodar ne stavlja prsnik niti ikakvu zaštitu. Oblači jednu rukavicu, da ne odere šaku, zadovoljno klima glavom, pa gleda ispred sebe, čekajući da se pojave mete. A ja brzo, koliko god me noge nose, trčim do kontrolne table i pritiskam potrebni taster.
Na kraju ravnog dela staze, odmah uz asfalt, iz zemlje izlazi maketa automobila. U igrački sedi lutka s pričvršćenim kopljem. Gazda zaturira, pa pojuri ka lutak-neprijatelju, raspali o njega svom silinom i koči, usporava, pa obrće krug.
Svaki put kad gledam despota kako bez opreme naleće na lutku, srce mi preskoči. Spretan je on, najbolji od svih ratnika u Bedemu, ali dovoljan je jedan centimetar levo ili desno i ko zna. Hvala Bogu, gazda je spretan, mlad i silan. Lako izlazi na kraj s manekenom. Ionako samo vežba gađanje. Prava borba je nešto sasvim drugačije. Tu nema učenja. Samo Gospod. Ali gospodar je već dovoljno puta bio u Bedemu. Zna šta radi.
Posle vežbanja, velmoža se vraća u kuću da se opere i presvuče, a ja spremam teren. Šaljem koplje oružaru da ga popravi ako treba, a lutku predajem majstorima da je pokrpe. Kola vraćam u garažu, a tamo ih vredni mehaničari proveravaju i kontrolišu da li je sve kako mora da bude. Biti majstor mehaničar jednom vlastelinu najveća je odgovornost na svetu. Nemalo se puta dešavalo da majstorima seku šake zbog lošeg posla.
Pola osam je, uvek u sekund, kad se gospodar pojavi na stepenicama i brzo uđe u kola, koja sam ranije naručio da izvezu za njega. Sedam do velmože, iza vozača i krećemo.
Vila je izvan grada, oko nje nema ničeg što bi despotu i njegovoj porodici moglo da smeta. Vazduh je čist. Nijedan avion ne sme da preleti kuću. Samo ptice i dronovi-čuvari.
Za dvadeset minuta stižemo do kancelarije u neboderu, u samom centru grada, pedesetospratnici od stakla o koje se prelama sunce i obasjava svet.
Narednih osam sati provodimo u kancelariji ili po sastancima. Štitonoša je sve vreme u pripravnosti. Donosi šta treba, proverava ugovore i prenosi želje gospodara drugim ljudima u firmi.
Nakon radnog vremena, gospodar voli da se opusti. Ide u restoran na lagan obed, pa u teretanu, a posle napornog treninga, sedi u sauni, tušira se i onda opet ide u restoran na obilan obrok.
Gospodar se uvek vraća kući oko devet uveče i tad me otpusti.
Štitonoši je, rekoh, zadatak da se uvek nađe gospodaru. Stoga svoje slobodno vreme provodim na imanju. Čitam, gledam film ili gluposti po internetu i pripremam se za sledeći dan. I tako pet dana u nedelji. Subota je izuzetak. Retko koju noć između petka i Subote uspem da spavam je je subota uvek dan za Bedem.
Početak dana je isti. Ustanem, zagrejem kola, pa gospodar vežba i odlazi da se kupa, a na meni su tad nova zaduženja. Kamion čeka pred ulazom i ja koordinišem utovarivanjem atova u prikolicu. Proveravam svaki vez i svaku gurtnu kojom su kola pričvršćena. Dobrano zatežem ceradu da se slučajno ne vidi ni delić automobila. Taman što otpratim kamion, gospodar se pojavljuje na izlazu, a ja sam već obavestio drugo vozilo da nas sačeka. To je kamionet koji ima produženu kabinu, tako da gospodar i ja možemo da se udobno smestimo iza vozača, a da u prtljažniku sigurno prevezemo oružje i opremu.
Još dva automobila će nam se pridružiti u pratnji. U prvom će biti mladi gospodar kojeg je velmoža uzeo pod svoje, dok mu sin ne poraste, a u drugom će biti četiri despotova miljenika, vitezovi Crnih felni.
Gospodareva žena, kao ni bilo koja žena, ne ide u Bedem. Ženama je ulaz tamo zabranjen. Od kad je trudna, ne prati ga ni do kamiona. Leži, jadna, čeka.
Put do Bedema ima sto pedeset kilometara u bestragiju. Za to vreme, velmoža obično sluša muziku.
Posle devedeset minuta vožnje, stižemo do metalne ograde, to je prva barijera. Vojska dobro čuva Bedem. Ne može u njega tek tako da se uđe. Tamo gde niko ne čuva, leti naoružani dron, a zemlja je plodna minama.
Pošto prođemo proveru identiteta, kao i proveru tereta, putujemo kilometar kroz šumu. Sve je uređeno tako da s puta oko Bedema ne može ništa da se vidi.
A posle šume, Bedem. Deset metara visoke i isto toliko široke zidine. Ogromna, železna vrata se otvaraju pun minut, toliko su teška i nemilosrdna u čuvanju tajne. Stražari nas opet proveravaju, skeniraju naše otiske prstiju i tek onda puštaju unutra. Bedem je elipsa od sedam kilometara, sa sedam kula-čuvarkuća. U svakoj kuli je vojska naoružana do zuba. Na središtu Bedema je kružna pista za trke. Na sredini piste je ravna staza za dvoboje. Sa dve strane piste nalaze se garaže-konjušnice. Tu su parkirani kamioni, svaki pored svoje male kuće. U kućicama presvlačimo gospodare, oblačimo ih u oklope i previjaju im se rane. Naspram ulaza u Bedem, nalazi se tribina. Na njoj su uvek kralj i desetak bitnih ljudi, gostiju despotskih. Takođe, kako koji despot otpadne iz takmičenja ili kojim slučajem odluči da se ne nadmeće, može tu da sedi i gleda spektakl. Tu sede i sinovi gospodara, kao i miljenici, vitezovi koji pažljivim posmatranjem treba da proniknu u tajne borbe. Razni ministri i političari, a neretko premijer i predsednik su takođe radi gosti. Naravno, prisutni su i crkveni poglavari. Bez Boga i vere smo ništa. A tu je i bard.
Velmoža ulazi u kućicu i radi vežbe zagrevanja, a ja za to vreme upravljam istovarivanjem konja iz kamiona. Pošto završim s istovarom, odem do kućice i pomognem gospodaru da se opremi. Pridržavam mu prsnik i vezujem mu ga, proveravam da li je svaka rukavica dobro nalegla na svaki prst, čizme da li su stegnute. Svaki put kad despotu postavljam šlem na glavu, podiđu me žmarci. Ceo u crnom oklopu od tvrde plastike i veriga, sa zlatnim lancem oko vrata i noć-plaštom koji mu se preliva preko ramena i leđa, gospodar izgleda kao sama smrt. Još kad mu stavim kacigu na glavu i on spusti kalpak u obliku veprove njuške!
Kad završe pripreme, velikaši izbijaju iz svojih kućica. Ne gledaju jedni druge, već se mirno postave pred kralja i gledaoce, kleknu na desno koleno, polože stisnute pesnice na svoja srcad, izgovarajući: Za kralja! Za Boga! Za čast! Svi na tribinama već stoje i drže svoje pesnice čvrsto stisnute uz grudi. Uvek je prva pesma rodoslov kralja: kratka, ali napeta numera. Onda sledi himna. Svi tapšu bardu, a velmože odlaze nanovo do svojih kućica, sedaju u atove i otpočinju Prvi krug, đir pozdravljanja. Zatim se sklanjaju s piste, postroje se, a kralj objavi ko će s kim megdaniti. Svi ostaju na svojim mestima. Mi, štitonoše, munjevito donosimo oružje, pomažemo gospodarima da se ono postavi na mesto, proveravamo poslednji put da li je sve u redu.
Prva dvojica stupaju na stazu. Svaki gospodar odveze svog ata na suprotni kraj, postavi ga na startnu poziciju i bez treptaja gleda u kralja. Drže konje u prvoj brzini. Reže motori. Poskakuju mašine. Kralj podiže crvenu maramicu u ruci. Kad je ispusti, valja pustiti kočnicu. Jurišati na protivnika. U trenutku udara već su oba automobila ubrzala preko sto kilometara na čas. Ako su velmože u njima dobro ciljale, odmah se zna ko je pobedio. Ako su promašili, sve se ponavlja, dok jedan od velikaša ne ispadne.
Kad se završi prvi krug nadmetanja, mladi gospodari stupaju na scenu. Oni se samo trkaju. Trka ima trideset i dva kruga. A ko izleti sa staze, odmah ispada. Štitonoše tad imaju najviše posla jer samo što smo završili s oružjem i opremom naših gospodara, a već moramo da pripremimo velikaške sinove i viteške predstavnike za trku.
Pošto pobedniku kralj uruči venac, guslar otpeva tri pesme, ne bi li se staza spremila za nastavak dvoboja. Tako se daje vremena i štitonošama da na miru opreme svoje despote.
Taj se trenutak koristi i za neka važna obaveštenja kao što su izricanja pohvala ili kazni. Kola se tad odvoze do kućica i utovaruju u kamione jer neće više atovi biti potrebni tog dana.
Drugi krug dvoboja onda može da počne. Teče isto kao i prvi, s tim što su okršaji još silniji: svi bi hteli da budu među poslednjom trojicom. Moj gospodar je, moram da se pohvalim, uvek među poslednjom trojicom i uvek onaj poslednji što ostane.
Trojica pobednika staju nasred piste i čekaju da im štitonoše donesu oružje. Svako nosi po štit i nadžak. Njih trojica se bore međusobno. Ko poslednji ostane na nogama, taj je pobednik. Retko se desi da se neko ozbiljno povredi prilikom dvoboja, pa i ovog, kad se velmože čukaju maljevima, gnječe štitovima i šutiraju bruksovima cokula. Svi su mladi i snažni, a njihova oprema je skupa i dobra. Morao bi protivnik da bude natčovek, pa da nanese ozbiljne ozlede.
Pošto kralj preda venac i pehar pobedniku, a patrijarh blagoslovi njegov rod, otpočinje pir. Ispod tribine je postavljen ogromni sto, a na njemu hiljadu i jedna đakonija, alkohola i sokova koliko voliš. Tu čak i bard odmara gusle; jede, pije i veseli se sa svima, retko sam počinjući pesmu, već se uvek uključujući u tuđe pripite stihove.
Štitonoše koriste prve trenutke gozbe da provere da li su atovi dobro osigurani u kamionima, pa šalju vozila nazad u gospodarske vile. Oružje koje može da se popravi vraća se u kamionete, a ono koje je za bacanje odlaže se na zajedničku hrpu i spaljuje.
Velmože ne skidaju oklope. Razvežu ih, olabave određene delove, ali sede u njima dok je pir. Samo kacige svlače s orošenih glava i stavljaju ih pred sebe na trpezu.
Ako je neko i bio povređen, brzo mu je povijena svaka rana i taj već sedi za stolom, gosti se, peva i šali.
Patrijarh uvek odlazi prvi. Blagosilja sve još jednom, sačeka da mu svaki za stolom celiva ruku, pa ode sa svojom svitom. Uskoro su svi umorni od dvoboja, trka, krkanluka i uzbuđenja, sve tiše pričaju, slabije se šale i žmirkaju.
Štitonoše ne smeju da liznu ni kap pića. Ni ne jedemo, sem kad nas vlastiti velmoža ponudi nečim.
Kralj, kad vidi da niko ne može da podnese više pića, ustane, zahvali svima na još jednoj suboti i poželi im sreću, pa ode. Tek kad on i njegova pratnja napuste Bedem, ostali smeju da pođu. Štitonoše se razlete i pokušavaju da sa klecavih velikaša svuku oklope i odlože ih u prikolice, pa da njih same smeste u vozila i sigurno vrate kućama. Vozači mi pomažu da ih sve potrpam u kola. Nekako ih ubacimo i položimo na sedišta, pa krenemo domu.
Sin odlazi gospodarici i priča kako je bilo. Pokazuje šta je gazda osvojio, a gospodarica, zamišljam, crveni i blista. Gospodara jedva ubacujem u krevet i pomažem gospodarici da ga svuče i presvuče u pidžamu. Izvinjavam joj se što sam morao da vidim to, pa odlazim.
Sva kola su puna bljuvotine, pa ih šaljem u garaže da ih oribaju. Oružje i oprema idu majstoru na opravku, a atovi kod mehaničara, gde ih nežno timare.
Tada već sviće. Zadovoljan sam. Sve i da veliki nije osvojio megdan, bio bih zadovoljan. Jer kao što rekoh: Crne felne jesu život; Crne felne jesu ljubav; biti štitonoša prvaku Crnih felni jeste čast.
