Ovogodišnja NIN-ova nagrada kritike za roman godine objavljen 1978. na srpskohrvatskom jezičkom području dodeljena je romanu Mirka Kovača “Vrata od utrobe”. Delo se prošle godine pojavilo u izdanju zagrebačkog “Naprijeda” i po ocenama do sada izrečenim jeste novi istraživački i stvaralački pothvat Mirka Kovača. Autor više knjiga (“Gubilište”, “Moja sestra Elida”, “Životopis Malvine Trifković”, “Ruganje s dušom”) osobene tematike i stila, Kovač ovim najnovijim delom, kako baveći se istim ili sličnim temama – o porodičnom i drugom propadanju i rasulu, “o ljudima zatečenim u bezumnoj zemaljskoj povesti” – postavlja drugačije zahteve i pred sebe kao autora i pred svoje čitaoce. Na neka od pitanja koja se postavljaju povodom Kovačevog najnovijeg romana pokušavali smo da odgovorimo i ovim razgovorom.
MILKA LUČIĆ
Kritika se povodom vašeg romana “Vrata od utrobe” još dvoumi: hronika ili roman, a opet povremeno to nije ni hronika ni roman. Kad prestaje hronika, a kad počinje roman? Ili obrnuto?
MIRKO KOVAČ
Kritika to pitanje još nije pojasnila, doduše nije se ni imalo kad, knjiga nije tako davno stigla, pa ipak ja bih ovde radije govorio o romanu, zadržao bih se na tome, dakle: moj je ideal roman. Ovim se na neki način distanciram od hronike, barem hronike shvaćene u onoj komotnoj kategoriji, što bi Krleža rekao: školnički. Hoću da kažem da ne izbegavam odgovor, jer u postupku sam koristio hroničarska sredstva, ali to još ne znači da su ona pretegla, da su uspela razgraditi romanesknu strukturu. Prema tome ne mogu se podvajati, niti je moguće razgraničiti prelivanje jedne forme u drugu. Ovdje je Stjepan K. letopisac, ako je to najsrećnije rečeno; samo jedno njegovo poglavlje može podsećati na hroniku i to zbog sleda jedne vremenosti. A to je poglavlje, najpre, tačan dokument o letopiščevom duševnom svetu i to je hronika “uhvatljivih događaja”, ako je to uopšte hronika.
MILKA LUČIĆ
Vi, dakle, mislite da su “Vrata od utrobe” roman. Ako je tako, recite: šta je za vas roman i šta roman danas može?
MIRKO KOVAČ
Kada razmišljam o romanu najpre mi se čini da roman ipak ne dolazi iz tzv. života, već iz neke metafizičke dubine, ako to nije preteško rečeno. Dakle, iz nečeg prastarog i neispisanog. “Prva je izdaja slediti svet kakav jeste”, takva bi misao meni išla u prilog. Jer roman je tajanstveno i uvek negde na rubu nemogućeg. Roman uistinu postaje veliki kad odbaciš svog tvorca. Nama je danas svejedno ko je napisao “Travničku hroniku”, za kulturu i jezik i civilizaciju, važno je da je napisana. Ona je jednostavno morala biti napisana i to stoga što je romaneskni materijal kao neka naslaga u prirodi, neka vrsta “kosmičke energije” koja mora biti oslobođena. Roman je vrisak u noći, roman je “stvarnost, ali ne i život u pravom, životnom smislu” kako kaže Lorens. I da odgovorim na drugi deo pitanja, opet podvučen Lorensom: “Ako roman odražava istinske i snažne odnose, on je moralno delo, bez obzira na to u čemu se ti odnosi sastojali”. Ako je to roman onda je njegova svrhovitost dostojna poštovanja.
MILKA LUČIĆ
Vi ste rekli da roman ne može slediti svet kakav jeste, prema tome ni život?
MIRKO KOVAČ
“Do savršenstva doveden odnos između čoveka i sveta koji ga okružuje, jeste sam život”. Život kao četvrta dimenzija. To je tačno. Ja sam međutim mislio na to jedino i prevashodno insistiranje na tvz. životu koji nepromenjen ulazi u knjigu. Kad mene upitate: ima li života u mojim knjigama, ja se najpre zamislim, a potom odgovorim da nema i da to mom romanu ne trebam da on već ima dovoljno vlastite energije, ako je ima. Mislim da je to važno, jer mi se u romanu približavamo jednom savršenom govoru, mi insistiramo na jednoj konačnoj stvarnosti. Roman podstiče da se to konačno dosegne uvek i iznova, da se bistro i argumentovano razlaže taj odnos, ta ravnoteža u svetu.
MILKA LUČIĆ
U vašem romanu postoje dva glasa, dva romaneskna toka koji se uzajamno dopunjuju i prepliću. Da li ste na taj način hteli izbeći ulogu dokumenta u jednom književnom delu?
MIRKO KOVAČ
Ta dva glas ipak su samo jedan: glas udvojenog pripovedanja postavljenog tako da stvari razume i pripoveda. Pripovedač koji misli i razlaže uvodi celu jednu dokumentaciju, ona mu služi i zato da pojasni epohu, događaje, istoriju. Takođe, dokumentarnost nije nešto vanjsko, već isključivo nadolazak kroz sam postupak. Kad Paund piše o Džojsu onda kaže kako se Džojsu različitim delovima knjige različito izražava ne napuštajući jedinstvo stila. Ta je dokumentarnost, ta je skala različitosti i ovde u prvom redu, pitanje pitanje postupka koji ide, milerovski rečeno, “u korist kružnog ili spiralnog oblika izlaganja”. Pre bih rekao da su ta dva toka, kako kažete, ta dva glasa, i postavljena stoga da bi se pitanje dokumenta učvrstilo, a ne izbeglo. Jer to je pripovedački pogled na stvari književnosti.
MILKA LUČIĆ
Ako pripovest, kao što sami na jednom mestu kažete, “ne nastaje slučajno, no se veže za stvarno”, što će reći “jedan podatak unosi da drugi vredeo”, neminovno se onda moramo zapitati o ulozi pripovedača i priređivača pripovesti. Koja je njihova funkcija i kome se može verovati?
MIRKO KOVAČ
U prethodnom sam već odgovoru nešto od toga naveo kad sam govorio o udvojenom pripovedanju. Vi ste ga nazvali priređivač, u redu. On je taj koji je ovu knjigu obeležio i uredio, jer on je izveo celu pripovest služeći se različitim stilovima. On je unosio stvarne podatke, one koje mu je pričao drugi glas, on ih je opovrgavao ili pak oponašao. Ja volim da u knjigu unosim jednostavna opažanja koja postaju mistična. Vidite, kad se govori o ovoj knjizi, pa i o modernoj prozi uopšte, sve više se postavljaju ta pitanja erudicije, mudrosti itd. Samo što je ovde nužno te pojmove izmeniti. Dakle, ne mudrost u smislu bradatog, šutljivog mudraca koji izvaljuje neke svoje sentense, niti erudicija sa enciklopedijskim pogledom na stvari života i na stvari književnosti. O tome sam govorio i u časopisu “Književnost”. Erudicija shvaćena kao vrhovna imaginacija.
Jer u jednom sveobuhvatnom potezu unosim u knjigu što zamislim. Dakle, erudicija nije gotova, ona se pronalazi pišući. Mudrost? Šta to znači? Nije stvar u tome da izričem neka čuda o svetu. Mudrost je temeljan pristup. Sve nas ovo skupa navodi da još vredi obrazlagati postupak. “Moguće je da se laže u sižeu, do izvesne tačke, jer je siže takođe forma, veli Pazolini, ali ono o čemu ne može da se laže jeste postupak, način prikazivanja stvari.”
MILKA LUČIĆ
U romanu “Vrata od utrobe” postoji priča, fabula, a koja opet nije ispričana tradicionalnim romanesknim postupkom. Šta se tvom dvostrukom promenom htelo postići (promenom u odnosu na vaš raniji književni postupak i tradicionalni romaneskni postupak)?
MIRKO KOVAČ
Ja sam već izrekao dosta, čak i protivrečnih mojih obrazlaganja, o tim pitanjima fabule, o tom mom zaokretu, ako je tako. Da sam sebi dao zadaću da napišem roman na jednu temu, događaj, da sam svemu tome podložio fabulu, ja bih promašio, mene takva vrsta romana ne bi provocirala. Ja ne verujem u fabulu koja ima zakočitost, koja je ograničena. Ja sam fabulu stalno otkrivao na tom iscrpljujućem silasku prema sebi samom. Činjenica da tu fabulu ne umem ispričati govori samo o tome da je ja i nisam postavio. Ja sam uvek imao, i ranije, nekakve obrise fabule. I kad god bi se pokazala čvrstom ja sam je svojim postupcima razrađivao.
Šta se sada desilo? Uvodeći istoriju, sociologiju, politiku, ja sam fabulu ostavio, ona je, kao što vidite, nadolazila sama po sebi. Uvodeći, dakle, vremenitost kao novu dimenziju, stvorena je, u punoj meri, podrška fabuli. Ova knjiga nije išla za razbijanjem, već za jedinstvom. I to je bilo presudno.
MILKA LUČIĆ
Tako ste se otvorili i prema čitaocu. Jeste li vi imali udela u tome i šta mislite o književnosti koja ugađa čitaocu?
MIRKO KOVAČ
“Nepogrešivo pravilo momentalnog uspeha je u ovome: ne dopustiti čitatelju da ni za tren, ni za pola trena, pokrene svoje moždane vijuge”, tako kaže Paund o toj književnosti koja povlađuje. Ta vrsta književnosti za zaglupljivanje postaje sredstvo protiv književnosti i služi onoj građanskoj ili onoj buržoaskoj uskosti da se ništa ne razvija na planu duha, jer to ubro može uznemiriti. Ja volim da knjiga zabrine čitaoca, da ona povremeno daje odgovore na skup pitanja što ih naizmenično postavljaju pisac i njegov čitalac. Ja tražim jedinstvo pisca i čitaoca. I voleo bih da se čitalac ulaskom u moju knjigu, u svet koji sam mu izložio, oseća kao kad uđe u hram. Stoga ističem da je književnost, da je roman svečan čin. I voleo bih takođe da napišem knjigu i da se, čitajući je, bogovski osjećam.
Napomena: Intervju je pronađen u zbirci novela Rane Luke Meštrevića, u vidu novinskog isječka iz broja Politke objavljene u srijedu 24. januara 1979. godine.
Priredio: Srđan Gavrilović