***
– Mlađane, ti si ozbiljan čo’ek. Ja prvi to svugdje pričam, da si ti ozbiljan čo’ek, pravi gospodin, i ti nemaš ovih seljačkih problema. Ni ja nisam mislio da ću ih imati kada mi je moj ozbiljni šef rekao da će biti plata na vrijeme. Kaže on meni da se ništa ne brinem, da je sve to što šijemo u fabrici za Versaćija. E?, kažem ja. E, pa ako je za Versaćija, onda ništa neću da brinem – završava Danko rečenicu opet u smehu, pa mu se sve stomak trese, a Dara i Mlađan s njim. Bora se davno isključio iz razgovora i nastavlja da zuri u stolnjak, po običaju.
– Je l’ Versaći? – procedi ponovo kroz kiseli osmeh, pa se onda iznova uozbilji Danko. – Zadnje sam pare poslao mojoj Anki za sobu. Kraj joj je semestra. Neću da dijete mora ko prošle godine da moli drugaricu kod nje na podu da prespava. Opet bio poso, i opet isto. Ali sada je Versaći! E, ako je Versaći, da onda stvarno ne brinem. Pa, eto da te pitam pošto si i ti šef, je l’ i ti svojim radnicima spominješ nekog pekarskog Versaćija? Titovog Miću Stojanovića? Ili onu ludu s televizora, Remzija, što viče na one ja’ne ljude dok se sturiše nad šporetom? Pa naravno da ne spominješ, jer si ozbiljan čo’ek, gospodin čo’ek. Ulazi grupa od troje ljudi u kafanu. Sve troje iz okolnih sela, znaju ih. Danko im otpozdravlja sa đe si, rode, pa i u njima vidi potencijalnu priliku da podeli svoju priču.
– Evo, čekam ko kukavac crni da dođe moj pobro Nenad. Ne smijem kući Zreli na oči, eno vriska je stoji za turskom serijom, sunce ti jebem. Ta bi i međeda sludila kuknjavom. Lijepo ja kažem, mi bismo pobijedili u ovom ratu samo da smo nju poslali muslimanima. Ne bi bilo ni mina, ni bombi, ni uranijuma, ni Kravica, ni Srebrenice. Ta bi ih sludila, sturila i momentalno bi se predali. – Sad se već svi glasno smeju dok Danko nastavlja teatralno sa ozbiljnim izrazom lica.
– Tako se dobija rat, a ne puškama! Pa ja, je l’ tako? Pa, jesam li ja jedini koji svoju mámu sluša? Ne merem ja ubit mámu, crko ja za njom. Pa eno Nikole, Mlađanovog pokojnog šure, mog Nikole, bog da mu dušu prosti, i on je za mámom svojom crko. Ne za Anđom, nego za drugom.
***
Zajedno su se smejali kada im je Zorica prepričavala primitivne komšijske, a i rođačke dogodovštine, zlonamerne komentare kada su je pitali zašto drugi sin nije dobio ime po njenom ocu. Odgovorila im je onako zmajski, rezignirano, jasno dajući do znanja da je na ivici da prestane da bude pristojna, uz visoko podignutu obrvu.
– Pa, nekako mi ne ide Nemanja uz Abdić – i oni bi se svi zavalili od smeha.
Mlađan se onda prisetio još jednog njenog zmajskog odgovora, kada je tokom rata, dok su bili u izbeglištvu u Srbiji, prva komšinica počela da je kori.
– Zašto nisi ponijela makar escajg ili slike kad ste napuštali Zvornik? To ti je moglo stati u gepek – pitala je komšinica.
– Joj, ne znam vala… Meni je ovo prvi rat! Nisam se sjetila.
Ova šala je zalazila u one crne, učestale i primarne nakon rata. Šale posle bega iz Zvornika preko Starog mosta, pod rafalima. Bile su sličnog sentimenta kao jutrošnje, Dankove, kad počne da nabraja mine, manjak ruku, nogu, crne stvari kao da su ništa, potrošna roba, a onda poentira, i svi oko njega popadaju sa stolica… ili zašute.
Pričao im je Suljo da je Zorica pljunula na kamen gdeje pisalo YU kada su prelazili granicu Mađarske. Namerno je zastala, odšetala do kamena dok su je svi zaposleni carinici pratili pogledom i onda je sočno pljunula. Jedan Lala ju je dugo posmatrao, ne razumevajući u potpunosti njen čin, a onda se okrenuo i mirno prozvao sledećeg iz kolone izbeglica, koje su sada napuštale i Srbiju. Ni u Srbiji se nisu mogli skrasiti, niti su mogli videti budućnost u zabačenim pančevačkim selima. Multietnički brak, nov termin za čitavu generaciju, vrlo brzo naučen. Najbolja karta za izlaz iz gromovite kupole zvane Yugoslavija, sa ipsilonom.
Zorica je umrla u Austriji. Nije razmišljala o povratku, čak ni kad su joj rekli da joj nema leka. Da je ono najgore, prepričavala je Mlađanu Dana. Tu su se Suljo i ona rastali, a deca su, srećom, otišla dalje, za Ameriku. Suljo se vratio krajem devedesetih, ali nikada više u Zvornik. Već se tada dobro žalio na nogu. Počeo je da uzima insulin, ali je nastavljao da pije. On je imao samo uzlaznu liniju za razliku od Mlađana, koji je prikočio na platou i odredio sebi stakleni broj pet. Mlađan je još uvek nad zemljom.
“Šutnja” (2023)
Gustira Mlađan espreso i zamišlja uvod pesme We Don’t Need Another Hero. Pa u sebi počne da peva, stopalima dajući ritam.
Out of the ruins
Out from the wreckage
Can’t make the same mistake this time
We are the children
The last generation
We are the ones they left behind.
Zorica je prva ustala sa sedišta tog dana u otvorenom kinu. Suljo je ostao da sedi na ivici stolice, a Mlađan i Danica se nisu pomerali iz ugodnog zagrljaja, zavaljeni u stolice i šćućureni jedno uz drugo.
Zorici se svideo film, ali je prikrivala osećaj oduševljenosti time što se ponašala kao da je sve uobičajeno. Film je gotov, treba krenuti.
Otvoreno kino se ispraznilo brzo, a Suljo je i dalje sedeo na ivici i slušao ovu pesmu dok je odjava klizila ka vrhu platna.
Otišli su u kino da proslave Daničino diplomiranje. Davao se Pobesneli Maks III. Došli su Suljo i Zorica samo zbog toga u Sarajevo s Mlađanom, ostavili su decu s babom.
Nije ovo bilo samo proslavljanje diplomskog već i rastanak od Sarajeva. Sarajevo koje su pominjali do rata u svakom razgovoru. Sarajevo kao kamen temeljac svih priča, svih dogodovština. Sarajevo, koje niko od njih više nije spomenuo otkako je rat počeo. Grad koji je bio u njihovom sećanju, nestao je. Prestao je da postoji.
Living under the fear, ’til nothing else remains.
Suljo je tokom vožnje na zadnjem sedištu samo o filmu pričao, o distopiji, koristeći termine iz svih onih njegovih knjiga zbog kojih su mu svi govorili da je trebalo da upiše filozofiju ili književnost, a ne farmaciju. Uzbuđeno je pričao kako je film odličan i kako je shvatio da se apokalipsa zapravo već dogodila. Apokalipsa se desila. Prvi i Drugi svetski rat su ta apokalipsa, posle koje je sve zauvek promenjeno.
– Ljudi, pa mi živimo u vremenu iza apokalipse!
– De, bolan, odmori… – dobacuje mu Zorica sa zadnjeg sedišta.
– Al’ stvarno! Apokalipsa se desila, samo je drugačija od one kakvu zamišljaš. Mislimo da smo je prebrodili, ai dalje živimo u njoj. I gradimo, stvaramo u njoj, mislimo da vodimo normalan život, a u stvari smo sve vrijeme u distopiji, jer se svijet zauvijek promijenio.
Svi su u kolima zaćutali, a onda su prasnuli u smeh, pa i sam Suljo na kraju.
– Ma, smijte se vi, a ja vam kažem za prave.
All else are castles built in the air.