LIVADA I ŽAL
Skotrljao sam stari kalendar sa zida,
obuhvatio gumicom, napravio tubu, bez piska.
Unutra slike, Trojeručica, bogomladenac i sveci,
ni spaliti ni baciti se ne može.
Da sam od početka tube pravio
jedna bi najzad prosvirala, na zemlji trubni glas,
moj, u horu.
Da čuvah, duvar bih napunio instrumentima,
nemi organon.
Sila bi morala dunuti da sve to zabruji
iza vrata podrumskih.
Ja bih, taj dah čekajući, hodio pažljivo
po staklenim dirkama sati, koji kadikad škrguću,
retko slove, ređe slave ili poju.
Travka livadska, stasala pre koševine, bodro huji,
a na obali mudre vode što drži celinu pamćenja
sipi žal od peska.
Jedan hvat među dlanovima – puna mera.
Žiška u pećini podnebesja, oko nje
vrve i panduri i pastiri,
znaci vremena i slovarica razdešena,
žrtva i ludi glasnik, ozareni slepac i kruti mesečar.
Odnekud lav se osmehuje, nadljudski.
Novi kalendar na zidu već sikće kao britva.
Zagrevam se ali ne razgorevam, tek rečnik zveči.
ARHISTRATIG
Kud pobeže pomisao na fatalnost
usamljene krilate pojave, vaniskustveno sećanje
na osjajenog komandanta
divne i strahovite silesije Dobrog i Istinitog?
U vedrom danu, sred suše, kroz kućni oluk
zagrgotala je kišnica, i to se ne da objasniti.
Zastanimo – šapnuo je moj oružar
koji je nakupio skladište jezičke municije,
podvukao mnoge fusnote skrivene mudrosti.
Otkuda lije kiša što nije…
Pola je dana i pola stana zakratko u vlažnoj
noćnoj seni, zabrektale još nisu
hude senilne govorancije jurišnog pohoda
ka koncu, ono neizrecivo se kotrlja po stolu
kao duvanski dim.
Ponešto se i dalje može nahvatati,
reč-dve o padu,
okrugli četvrti samoglasnik
kojim se opevava čudo,
parče sage o divljenju,
tajno značenje imena Budnost.
Odnekud iz kvarta dopiru prve reči dojenčeta,
ranoranilačko nemušto radovanje.
Ukipljen na okuci osvrće se narandžasti pas,
prezreo, uman, cinik.
Sklop svega toga staje u trenutak, liči
na večnost zatvorenu u čauru,
na šum zamaha golemih krila onoga koji
odleteo je, uverivši se da sve je kako treba
da biva.
GRAD SA ISAKOM
Moja dva jevrejska prijatelja,
Isak Singer i Jehuda Amihaj, sede na polici,
među mnogim knjigama,
samotni glasovi zatvoreni u boci.
S njima sam prolutao kroz godine,
puštao ih da govore u nedogled, i govore ponovo,
pleneći od njihovih života
prizore i lica, doživljaj,
težio sam da upijem esenciju,
neimenljivo čudo velike strahote možda,
ili nešto još neznanije,
ono što u čoveku preživljava pustošenje,
nadvisuje surovost i krah.
Neprestano su mi tako blizu, a udaljeni
raskorakom minuta,
avionskim putanjama, ponorom kontinenata,
mada smo stanovali na istoj stranici
večitog kalendara, bar neko vreme,
u našem dragocenom, našem nepovratnom veku grozota.
Vrzmali smo se po mediteranskom krugu,
ali nikad nijednog od njih nisam sreo.
Amihajevu knjigu nosio sam Dubrovnikom
u zadnjem džepu farmerki,
svijenu u oblik tube, oblik povika,
zagledajući lica turista,
u lucidnom očekivanju da ću sresti baš njega,
drsko, srdačno, bez suvišnog predstavljanja
pitati ga o smislu našeg bratstva,
o tačnim uputstvima misije i pozvanja.
Isaka sam vrebao po vozovima i peronima,
sluteći da on svugde zaviruje, skita neprestano,
idući tragovima bekstva,
još svežim ožiljcima progona.
Prevrtao sam u mislima neme prizore
iz Sotone u Goraju,
ili lepe muke Senki nad Hadsonom,
nastojeći da proniknem u divlji sklad
pod skorelom površinom bola.
Sve se događalo, no taj se susret nije dogodio,
Isak je bivao misao razvejana po svetu, kao perje.
Kao sentiment zvani Holokaust.
***
Sve dok se iznenada nisam probudio
u Jerusalimu.
Odmah sam znao da sanjam,
no to je samo uvećalo gromadne obrise ushita.
Isak me čekao na uglu svoje ulice Krohmalna
(koja se slučajno tu zatekla),
gledajući u časovnik, na rubu strpljenja.
Jehuda nas je tražio,
cunjao nekuda po pijačnom danu,
glasno verujući u predodređenost.
Sve je bilo tako lako, tako čitko.
Tereti radosti kotrljali su se ulicama,
oči izranjavljene patuljaste lepote sjaktale su odasvud,
kao što biva u zadnjim časovima detinjstva,
u prvom obznanjenju prolaznosti.
Začudo, onuda nisu kružile grupice slomljenih ljudi.
Kao da je svet posve zarastao
preko najdubljeg zjapa, što je zevnuo onomad
ustima krematorijuma i dušegupki.
„Da li je ovo nebeski Jerusalim“ – pitao sam Isaka
sasvim nevino. Otpevao je, na jidišu,
nešto što je zvučalo kao muzikalna šala.
Da, gotovo više niko ne govori, ni u snu, tim jezikom,
kao ni narečjem izumrlih plavobradih papagaja,
a ja sam se kikotao kao veseli dibuk
obradovan razmerom ponora
između dva Jerusalima, nacrtana u legendi
koja se zove svet,
ili trajanje,
ili strava.
***
No to jeste bio zlatni grad. Isak je zveckao
ključevima na dlanu,
trebalo je tom besmislenom alatkom
da otvori most
preko jaruge koja se i dalje zove Gehena.
Nepokorni Juda Iskariotski galamiće iz dubine,
nepokolebljiv u nikad završenoj svađi.
„Biće to svečanost idealne samoće“ – rekao je Isak,
pre nego što je uopšte zaustio.
Samoća je ovaj put, na moju radost neumesnu,
značila moj i njegov dublet, dok nasuprot nas
spremno čeka vasiona.
Jerusalimom su švrljali golobradi mrzitelji
spremajući se da jedni druge gađaju
jabukama,
kamenim kockama,
pljuvačkom,
zagađeni pretnjama na internetu
plaveli su se glečerskim očima androida.
Agarini potomci zverali su kroz nas i pomalo ka nama,
s blagim gađenjem,
kao da snovide dve bledolike aveti,
dva ćelava mozga izvežbana da miluju
rugobu kao cvet,
lakooka deca Izrailja moljakala su
za nešto svakodnevno,
nešto neistorijsko, nemesijansko,
njihova automatska molitva kupala se
u jari podneblja, srdačna i gotovo sveta.
Niko za nas nimalo nije mario.
Svi su, zaljubljeno, polagali nadu u rat.
„Niko ne oprašta, jer nemoguće je oprostiti“ –
zacvokotao sam, mudar kao Tora.
„Mešuga“ – odvratio je on kroz meh,
Nije to bio smeh, bio je to prekor, ili pokora.
„Vreme poluraspada je 3850 leta, – reče –
tad bi se moglo mirno gaziti ovuda
kroz ljudski dah“.
Pege mladalačke i staračke
skakutale su mu po licu
slaveći vreme što ih je sjedinilo.
***
Amihajeva bludna nežnost prema svim prizorima,
svim znacima,
bila je jedini spas za one trenutke ogorčenja.
Ugledasmo ga, nekako na brdu,
nekako pred džamijom,
osmehnut setno, svetski,
zavrtao je nogavice, spreman da korakne,
naš močvarni brat, ribar sa Mrtvog mora,
i pritisne nas nečim
što bi samo dugo bdenje razumelo.
Bio je u tome času bezvremeno mlad,
valjda je to pesnikova idealna pozicija, apolonska,
uz njega, ruku pod ruku, plesala je
njegova ljubav, dnevna, drevna,
opojno lepa Rahilja što svoju decu oplakuje,
ali kao ponornica potonuli su u grad,
no nas to nije zabrinulo, znali smo: odnekud će oni
šiknuti, u peni pesme,
čudesno preobraženi na tren će da zaleče
čovekov privatni jad.
Misao nas je sretno napustila,
slavodobitno uživasmo u vinu
kupljenom na štandu kraj Via Dolorosa,
zapljuskivani rekom plačevnih turista
žudnih da ih Hristove rane zabole.
Ručali smo potom na Golgoti, poslovnoj i bodroj,
uz zveckanje mesinganog novca.
Sišli smo do Solomona, dole u nebeski podrum,
da pozdravimo lepe ljudske statue
što se ljuljuškaju kao prebrzo satno klatno,
kao mučenici u zemaljskoj zubobolji.
Pesak sa Zida Plača osipao se zrno po zrno,
kretao na put do neke divno bezlične plaže,
gde talasi obezbeđuju zaborav,
gde oči pune pučine moderno samuju.
***
Kao u snu, obretosmo se na Menhetnu.
Spustismo zavese preko govora i crna stakla protiv Sunca
nagnezdismo ponad očiju,
modrikasti već od čelika
kojim su unaokolo rasli jaki kosturi civilizacije.
U ogledalu preko Isakovog lica ugledao sam
crnu venu melanholije
kako mili poljem mog čela.
To me grlila Amerika, golema, gutajuća.
Tu negde još dotrajavaju oni zauvek ranjenici
što na vreme pobegoše iz Lublina, Dujzburga, Lođa,
inokosne sestre i kćeri, rabini mrtve pastve,
no niču paperjaste mladice,
novokrili potomci,
koji, doduše, drugačije gaze,
ali se iz druge svesti još zare starostavno.
Tu u grotlu mašinskog smeha nikoga nećeš prepoznati,
uzalud sam šestario sećanjem (koje nemam),
šarene ljudske senke plovile su
kao mrlje svetlosti po vitražima,
bokori novog smisla, šaputavci brze jeftine sreće,
veseli beskućni šugavci i mrgodni šatrovci,
usjajeni volšebnici nevidljivog novca,
u knjižarama klasici i makulatura, i futur,
futur, futur, jedva inč duži od sekunde,
i bujica tuđeg brzorečja
što klizi preko spruda naše zanemelosti.
Isak je sve to mleo koturom svog materinskog govora,
videlo se da on odavno ne ume da plače,
jak kao zidovi banke
čitav je galimatijas na svoju tišinu prevodio.
„Vodim te u Varšavu – reče motreći beli veš oblaka
obešen između nebodera – gubimo se odavde,
ovde je pozorje poslednje smene rečnika
i loši glumci Natčoveka“.
Odosmo peške. Kroz šipražje automobilskih sirena,
pa preko iverja minulog doba,
stigosmo u četvrt, parče torte megalo-gradske,
gde čudni manekeni okićeni zulufima,
mladim bradama i crnim kaftanima
u sebi prebrajaju reči Logosove i tajne božije brojke,
gde bakalin jedan dugovečni kotrlja Davidovu zvezdu
među zubima, kao mehur žvakaće gume,
nesposoban da zaboravi
da je to jednom bilo strašni ponos i naopaki sram
na reverima kaputa skupljanih na gomile,
a sad je potopljeno u ravnodušnost
kao u slatku teglu žutih dunja.
Isak mu reče: „Rebe, još me žuljaju molitveni kaiši,
a odavno sam bezbogović koji je sebi sve objasnio,
no jedno ne mogu da izvagam,
koliko košta umetnikov pad“.
„Njegov pad je pad u sebe – odgovorio nam je
taj mudrac koji je svoje trajanje nadživeo – i skup je
koliko unca soli
za pustinjaka na kopnu,
samog u zbegu pokretnih ljudskih šuma“.
Neznano zašto, u toj Varšavi mimo sveta
moja se mrgodnost preporodila.
***
Sutra je šabat.
Slavlje i šapat u Amihajevom domu.
Moramo onamo, preko urvina neznaboškog vida.
On zna da ćemo… da dolazimo.
Prećutaće Jehuda bibliju svojih nenapisanih katrena,
samo će nas obgrliti šakama kolosa,
kao divljač pobeglu od pogroma
splavom niz Vislu.
Zna već da sam po srcu i ja sirotan
koji se pred Levijatanom zgrčio.
Saznaće da sam naučio, najzad. Šta? Da je
i hrabra misao – vera. Da za ponekog muke postanu
svetlosni tovari.
Da sam, i ne htejući, konačan ljudski zavet
zaokružio. Tačnije: da sam, kao i oni što su
gurnuti pred ponor, beo i krotak
pred nerastumačljivim životom.
Dan treba da bude tih,
čisto odricanje od svakog htenja.
Moramo biti mirom plodni, ganuti višnjom dobrotom,
dok na obodima skupe slobode kisnu divizije.
Amihaj će, svesno, skliznuti u zdravicu
odveć zemaljsku,
pesnik mora da greši
da bi u odjeku reči samog sebe dovršio,
Singer i ja, blagodareći za jednostavnost,
pred vratima ostavićemo svaki svoje breme,
potonuti u spokoj,
kao nevine ruke pod korotom.
RENE ZELVEGER
Toliko plačan osmeh ne pamtim, sem njenog.
Uvek mi poškaklji neko trpko stanje koje ne poznajem,
pa se onjušimo kao stranci.
Poreklo? – pitam ga podignutih obrva.
Rene se na to samo produbi, kako to čini
kakvo kompleksno vino.
Sentiment mi se zatalasa
kao stara vinilka s koje sam slušao soul, u danima
pred punoletstvo, kad je puno leta
prvi put stalo preda me kao špalir,
pobuđujući već ne jedino ponos, nego i strepnju.
Da sam u nekom od tih časova na srednjoškolskoj žurci
ugledao Zelvegerku među šiparicama na dugačkoj
klupi uza zid – zabacio bih misao
u nekom drugačijem pravcu, namah bih bio možda
tvrdi ćutalac što obitava po kanonu,
sebe rezbari kao bukov štap, šara sitnim vezom
stvarnih ožiljaka.
Da li je njena grimasa dragoceni teret neisplakanog,
zapitah se loveći na sebi patnju
koju ne znam da li mrzim ili volim.
Znam da nisam ravnodušan, Rene mi ne dopušta
da je batalim u uspomeni, najzad je, evo, za sebe
iznudila opev, trag iz mastionice tamne kao morski bunar,
koju uistinu nemam, ostala je kod Novalisa,
ostala kod Bajrona, u njegovom podočnjaku,
kraj Tintoretovog uzglavlja, kod svih nešto pre samrti.
Tako Rene deluje na moju digestiju, sladostrasno patim
sačekujući da me ona kroz ekran zapljusne
osmejkom zadihanim duboko kao gudački kvartet.
Zar bi se ta kiselkasta usta mogla ljubiti…
Zar ne bi najpre trebalo kopati kroz portret, dubiti…
Pa otvorivši škrinju, ako je ikad otvoriš,
zaroniti u detinjstvo njenih suza.
Otuda izneti bledi mraz, rano sazrelu ranu,
dosetiti se gde si i kad si zaobišao tugu,
prevario doživljaj.
VINSKI ŠABANI
U Karlovcima na grožđenbalu
jednom smo ja i moj prijatelj slepac
po kolovozu padali.
Nismo se dogovorili ko koga pod ruku vodi.
Posle mnogih degustacija spopala nas je frustracija,
saznanje da neravan je Srem,
da su taksisti plašljiva divljač koja od padavičara beži
i da su vina posvađana: bermet sa vrancem ratuje,
rizling na ružicu reži,
francuske sorte u noge kliznu, fruške seljački
u glavi buče, nešto mahnito pevaju.
Poludeli su nam razgovori o književnosti,
pretvorili se u bećarce,
od asfalta smo dobili udarce po malim mozgovima,
potom na bankini sedeli, lepi, slepi i ubledeli.
Pitao me iskreno, preko cigarete: „Ko si ti?“
Sva vina u mojoj krvi tad su shvatila – on mene nikad
nije video, zna samo boju moga kreketa
i misli raznorodne što stižu odnekuda.
„Ja sam vinski Buda“ – odvalio sam spretno.
„Pa, Budo, šta sad i kuda – reče – nirvana je daleko.“
Klatismo se tako, kao spomen krivim krajputašima,
obrasli vinskim rečima, dopingovanim vašima,
sve dok nije šareno vozilo došlo do našeg pustog ostrva.
Rotacioni signali, veseli svetionik.
Širokim očima u njih smo blenuli, al’ samo ja sam slutio.
„Šta tu radite, marvo pijana“ – kroz prozor šapnu pozornik.
„Čekamo nirvanu“ – reče moj prijatelj vidoviti.
Brzo smo stigli u prdekanu, nije bila daleko.
„Ovaj čovek je slep“ – vikao sam kroz uniforme.
Uzalud, murkani ne odstupiše od službene norme,
a vidovnjak je tvrdo ćutao držeći me za kragnu,
da ne padnem, pa smo dobili ćelijskog mraka
kog samo ja sam video.
Nije bilo strašno, slušao sam simfoniju četiri hrkanja,
jedno od njih slepčevo,
on je pobegao da u snu slike motri.
Sa vinima sam se gložio, svaku kap goriva naložio,
sve što znam podelio i pomnožio – bez rezultata.
Planuo je poslednji papir pesme.
Negde u mraku škrgutala su vrata
na koja ćemo jednom izaći. I ko sme i ko ne sme.
