DRVEĆE ZIMI
Žestoka hladnoća u šumi
Sirove kore na ivici ovog prozora
Vidim, prepustila sam se bez razmišljanja
Ključajućem predelu
Koji me obnavlja i gori i savija do koske i do srži
I vrišti bez mog imena bez tvog priznanja
Riba sa severnog mora
Sam
Dok mi daje šaku žita i pljuješ mi vino u usta
Ti si moj soj, moj nespokoj,
Košpice plodova nabubrelih
Suvi plaštevi iz korena iščupani
Tvoja
Koža
Na mojim stopalima
KOŽA
Žuto lišće na tvojoj koži
Iskorenjene pore neke nerazumljive vrućine
Ispucale usne
Nabrekle bradavice
Koža
Kažem jesi li sama
Ili vreme otkucava na jednom mestu daleko od prihvatljivog sata
A čujem kako s bledih slojeva klize
Sekret suza vina
Ali to nije prvi put niti je jednom
Već je večito vraćanje
I zatvaranje očiju pred izborom koji ne želis da prihvatiš
Kad nadire ovo vreme, ova jesen
Na tvoju kožu
U jedan nanos
nepriličnih
nedostojanstvenih
neugodnih
prostora.
LUTKA NA KONCIMA
Nesigurna koračam po suvim ulicama
Ulicama bezimenim
A pište divlji zečevi potopljeni u ključalu vodu
Zaklani
Zagovore
Reči
Neotkrivene
I na svakom koraku dišem krv
Kroz nežne latice japanskog vrta
Miluju mi usne,
Dok ležim kraj izvora, nekošene trave,
Do gole kože
Živa voda
Bludno cveće plovi u mojoj kosi
Ti i ja
Beograd i Skoplje
Neizmerni koraci ploti
I opet vrište životinje u zaboravljenom loncu vode
Da ti operem noge kako bi se uvukao pod moju kožu
Da postanem grad kao i svi gradovi u kojima smo koračali
A nismo znali
A nismo se znali
Kad su ključale energije oko nas poput divljih hijena
Zaklane ali žive u virovitoj vodi
I pište jezicima nerazumljivim
Mrtvi zmajevi vratili su se iz vatrenog doba kako bi ti rekli
Da sam tu
Ja
Da te pratim na svakoj cesti
I znam
Kad čujem tvoje ime
Muziku nepoznatog ritma
Niko je ne zna
Ali ja drhtim
Od pogleda tvog
Zanemela sam kad si stao pored mene
Svet je zaćutao
Jezici su umrli
Zemlja se pomerila
I svaki tvoj korak divlji je vapaj u mom srcu
Poput ispucalih usana u surovoj zimi
*
Znala sam da smo bili
Isti grad
Ista sena
Ista kiša
Ista koža
I te noći kad sam te srela plakala sam kao dete
Svi su planovi propali
Planine su se pomerile
Nebo posivelo
Pre nego sto si ušao ti
U japanski vrt
U naše ukradeno detinjstvo
I za tren su zaćutale životinje u meni zaklane
I besramno sam porasla bez glasa
Nema
U raskoraku ispod tebe
Poput novog sloja testa
Plodno žito
U tvom divljem šapatu
Krotak ali nezauzdan
Svetao ali taman
Iznikao si ispod plašteva ljubičaste vatre
*
Te noći sam znala da ću te sresti
Te noći niko nije bio tu
Niko mi i ne treba
I tako treba
Trenuci nule i ništavila
Pune praznine
Kad je početak kraj i kraj početak
Nemati i biti
Sve i niko
Svi i ništa
U zakonu nepostojanja
Te noći
Prazne vazdušne žice drhtale su
Nošene kroz vetar vučjim zubima
I to je bio tvoj glas
Hladni kristal
Koji teče po čistoj koži
Znala sam šta treba sa sobom da ponesem
Znala sam šta treba na sebi da nosim
Koji jezik koji miris
Znam u kom pravcu treba sebe da odvedem
I da zanemim u onom trenutku kad dođeš ti
Kad je prskalo kamenje hladno poput čelika i pepela
I sve je iščezlo kad si došao ti
Stopilo se i istopilo
Jutarnji zrak
Svežine
Taman kao kristal
Sveti kao mrak
Blesak nad tvojom glavom
I oči teku poput reka
I glasne žice bore se s nemirom venama
I usta se suše
I nemam pljuvačku
Miris eteričnog bezsaznanja meni plovi
I tada postajem vazduh
Etar koji se udene u tvoje oči
Strela i koplje smelog viteza
Konac i žica u mom grlu
Nevidljive stihije nadolaze poput nečujne buke
Poput one daleke slike ulice našeg detinjstva
Gde si sedeo ti
Gde sam igrala školice
I dugo sam se sećala
I sebi obećala da će doći taj dan
I tada će se sve kapije srušiti
I svi glasovi zanemeti
I nastupiće to vreme
Kad nismo se znali
Kad nismo sebe znali
Kad nismo znali
Da ćemo sebi postati sve
NE IDI
Kad budeš odlučio
Kad bude došao trenutak
Upravo tada
Ne idi
Rodi se opet
Nasmej se blago
I opet budi
Taj
Moj
Svoj
Iskoreni se
Diši porama
Izađi iz nozdrva
Spusti se dole ka otvorima
Budi vitez hrabar iznad bure
Budi
Moja duga
Budi
Moja tuga
Otvori se
Progoni me
Ne daj mi mira
Budi so moje rane
Priviđenje u pustinji
Voda u zatočeništvu
Žrtva za nas
Rodi se opet
Daj se sebe samog
Odnarodi se
Vrišti
Vrati se
Svugde i nigde
Ne daj se nikome
I vrati se kući
Nekada
Nikuda
Mesto jedno imaj
Samo svoje
Koje znaš samo ti
Gde
Si
Samo
Ti
Ti
Svoj
Dom
I niko drugi
I ništa drugo
Ne puštaj unutra
Ne žvaći
Ne gutaj
Pljuni
Izlupi se
Raščlani se
Izgubi prošlost
Svoje granice pogazi
Baci stare rane staru odeću
Izgori mrtvu kožu
Ogoli se
Sunčan i miran
Čisti spreman
Nežan i urezan
Ostani zauvek.
DUNAV
Stakleno nebo
Stakleno srce
Stakleni šećer
Sliveni ispod jedne
Svirepe srove zime
Naš korak
Miriše na kožu krzno biftek i loj
Ti i ja
Na ivici mraza
Iznad omraza
Nema toka
Nema veka
Koji bi znao zašto smo skupa
Sunce samo izlazi iz hladnoće naših pogleda
Vetar sam guta tišinu naših reči
Na horizontu
Vidi se
Naša daljina
I tamo visoko
Jako gori
Dodir naših dlanova
Vapaj naših samoća
Tako smo se i našli
Sami
Pored reke
Promašenog života
Obrnutog toka
Ipak smo se sreli
I koračamo
Ruka u ruci
Korak do koraka
Znajući da uvek
Moje srce silno obasjava
Iznad tvog plavetnila.
PROMAŠAJI
Kazaljke sata
Bodu nam oči
Korake koji se mimoilaze
Otkrivena tela
Ranljiva
A pitoma.
Zar ti nisam rekla
Da stucaš svoj gnev
U glini i želji
Da istupiš oštricu jezika
Da duvaš maglu grada
Kako bi me video
Celu i belu
Rasutu po tebi
Bez odbrane i bez reči
Nemu
Nema pod za tebe
Nema tuge
Nema
Nema seni
Koja bi te sakrila
Od tvoje svetlosti
Rasturila sva pulsiranja u postelji
I opet izbiće plamenovi
Jezici tvog semena
Ovo vreme ne leči
Već reci
Ovo vreme peče
Divlje meso
U koga zarivaš nož
Kao u ranu
A znaš da ćutiš
Jer si slab s rečima
I kazaljke će se poklopiti
I jezik će se pobuniti
Reči će da uvenu
Latice cveća će da se preporode
Opet ćeš se roditi i ti
Već od doživljenih dodira
Nećeš biti isti
Nikada
Kao pre
I jednog dana
Srešćemo se na cesti
Tvog bežanja
Srešćemo se u tišini
Izbora od koga nećeš pobeći.
BEZ STALNG DOMA
Ako treba opisati horizont, daću ti konac koji me vuče
vozovi podzemni bez mašinovođe, bez voznog reda i smera.
Ako treba da ti kažem šta sam naučila od svih ovih lutanja
Chardonnay vino miriše na mačkine zadahe
A mažem se i ja ispod mosta Bir Hakeim
srebrni nož zaboden u fermentirani maslac
Mažem se i ja kao mačka na limenom krovu
Vrištim seme vraćam tragove
Ćuti!
Ćuti kad vidiš da tamna žena na ulici čita
Minus dvadeset je vreme van vremena
Asfalt prljav vazduh teža kod podzemnog voza
Voz
Kroz
Most
U mojim grudima
Ćuti!
Povukla je ona sa sobom čitav kontinent
I četiri strane sveta neće ti biti dovoljne da shvatiš
Kako se vučem i kmečim i skvičim
Zmija u kleštima
Ako me pitaš koji je zvuk aviona
Hijene pre oplođavanja
Ako me pitaš koji je ukus putnika
Nojevi guraju glavu u pesak
Ako me pitaš koja je boja zore slivena na cestama
simfonije su to ljubavi zalivene jutarnjom kafom i narandžastom nadom
Ako me pitaš šta me bodri da krenem iako ne znam kuda idem
Šta me tera da čekam da dođe učiteljica Joge skinutih cipela
Da vidim osmeh crne žene
I da zbog toga postanem
Vesela
Upravo zbog toga
Da zapisujem nebo morskim ulicama Monte Karla
Da se gubim bez straha kroz lica koja zure bez cilja
Da se vejem po snežnim dolinama dok mi stjuardesa prodaje anti-age kremu
Da tražim neumorno svoju reč, glagol svojih živaca
I tebi
Da pokažem svoj dom!
Da ti pokažemi dom
Da ti pokažem gde mi je dom
Dom koji sa sobom nosim
A nemam ga
A tebe nemam
A sebe nemam
Još