Lenke više nema
Lenke više nema
Protegla se jednom u avgustu
Usred blistave Dalmacije
Poslednji put mi se obratila
Sa optuženičke klupe
I otišla
Lenke više nema
Pored njenih nogu dete cvrkuće
Njena pluća besprekorno rascvetana
Kakva li smešna hodočašća
Sad grle njene strahove
Lenke više nema
Ali kroz drvenu noć
O uzaludnom promišlja
Davno je proneverila krugove
Marljivo istačkane dane u bronzi
Lenke više nema
Nespremne stene trpele su njen trk
Njenu zadihanu trenutnost
Jednom je Britancu, sasvim nenadano,
Oduzela pamćenje
Lenke više nema
Ali sam ja nažalost jedini koga se to tiče
Njena prozirna koža lebdi
Dok je pogledom prate
Širom otvorene šume
Lenke više nema
Oči je trampila za mermer
Želi da mi kaže kako je hladan
Lenkini prsti su žice
Ali nikakve čivije ih ne mogu pritegnuti
Na njima brodolom, staklolom,
Crnački hor peva Amazing Grace
A ja bled stojim
Ovo otkriće mi deli usne
Uski kroj kojim pravdam
Biće, nebiće,
Svu radoznalost
Zbog koje Lenke više nema
Pomorandža
/ono što najviše uvlači radoznale
u oblo, okruglo, loptasto, u kuglu,
saznanje je o srži/
prvo sam se namerio na pomorandžu
proučio sam joj koru
da bih nazreo sve nepravilnosti
koje me u njoj čekaju
nakon pažljivog reza
druge pomorandže su se naoblačile
/počele da liče na patlidžan/
okrenutih leđa
kažiprstom sam izabranici
ispitao drhtaje
/ne može se tek tako doći do srži
iako je pomorandža rajsko tlo
u odnosu na zemlju/
kao obrnutu slagalicu
/razlagalicu/
razložio sam joj opnu
/ti delovi i danas stoje
poput eksponata na peći
sa koje se nezaustavljiv miris
pruža u nozdrve dece/
nakon ulaska
u njeno narandžasto prostranstvo
moj prst se čitavom zapreminom
ustremio ka srži
/dok su drugi prsti nemo posmatrali
kako greši u ovom ispitivačkom zadatku/
osim toga da je taj centar
slađi od svega što je prethodilo
nisam znao šta da je pitam
/zanimljivo je da ljude
uvek pitamo odakle dolaze
a pomorandže nikad gde su rasle/
pa sam se vratio istim putem
/izgovor tražim
u strahu da ne završim
na nekakvom narandžastom jugu/
sada me drugi oblici
zahtevni
očekuju
Za Šarlot Rempling
Oko njenih očiju povela se decenijska rasprava
Trajaće dok im se ona u zenice ne vrati
U njima ne zapliva kao obrnuta sirena
To neće biti put unazad
Žena sa takvim pogledom nazad ne poznaje
Ona posmatra
Bretonski svetionik o kome su mi govorili
Mora da joj naliči
Izmišljeno mesečevo paperje mora da se tu ugnezdilo
Možda sa vrelim voćem sunca tu razmenjuje nadu
Sigurno se uzajamno bodre, ojačavaju jedni drugima smisao,
Možda im je tesno u Šarlotinim očima
Čitava jedna planeta tu se otima
U njoj ženska tela otporna na hladnoću
Osvajaju muška, dečija, tela prirode
Oko je jedno prekretnica, carina za onostrano
Drugo svoje zastore pozorišno nosi
Videće se samo onoliko koliko gledalac poželi
Videće se samo ono što gledalac izmašta
Ono za šta dobro upregne vratne žile
Kada Šarlot gleda, reke se oduzimaju
Tokovi postaju samo njena nedeljiva osobina
Temza postiđena prazni svoje korito
Jezera se mire sa ograničenošću
Jezera znaju da bolja ogledala postoje
Ali kada Šarlot zažmuri
Borovi presecaju svoja stabla
Razočarani glasnici bele listove nose
Mrak je skrovište besprekorno
Ali se u njemu bolje čuje
Da Šarlot žmuri
U njemu se prstima lupka po jeseni
Odbrojava se drhtavo
Do trenutka kada Šarlot
Ponovo ne donese jutro
