SKEJT
prvi put kad sam ti prišla
onesvestila sam se
sledeće čega se sećam moja majica mokra od vode
kojom me je neko polio
izgubila sam dah kada sam te videla
kako kidaš vazduh na plavom skejtu
dok ti se sunce upliće u kosu
sledeći put sam htela da ti dam pismo
sa citatima ramonsa
osnove upoznavanja
ipak tog jutra su me ponovo odvezli u bolnicu
noćima sam halucinirala pokretnu plavu traku u belini
hodnika
pokušavala da se prisetim tvog lika
toliko sam često odlazila da ti nikad ne bi uspeo da me upamtiš
svaki put kad bih izašla izgledao si nekoliko meseci drugačije
baš kao i ja, prozirna,
ruku punih modrica različitih boja od igala za infuziju i
svaki put neka nova devojčica pored tebe da se
divi tvom skejtu
koji te trijumfalno vozi u zalazak sunca dok je
svaka modrica nemilosrdno treperila
već je bilo jasno na šta će ličiti život
DOK GLEDAM FUDBAL
mešam se
s ulicom, vazduhom,
s jaknama prolaznika
s prljavom vodom
s kalenića koja otiče u okolne slivnike
bilo s čim neuhvatljivijim od mene, ako to postoji
bilo s čim sklonim mešanju
i tako stižem u kafanu
poručujem pogledom
smanjujem se
do nevidljivosti
mešam se sa scenografijom
dimom
duša birtije uklapa se u moje porušeno ja
oko mene samo muškarci
srbija koja će jednom ustati
iako oni, njeni sinovi, ne mogu da stoje
viču o tome kako je tamo nekog lika žena kurva
pa mi se izvinjavaju, valjda jer im ne deluje da ja jesam
muškarci su čarobni
čak i ovi raspali
stapam se sa zidom
ja sam od onih koji stišavaju muziku
u kolima kada prolaze pored bolnice
zaustave dah kada čuju
sirenu hitne pomoći
ja sam od onih koji ne umeju
da ne pogreše
gledam fudbal na ekranu iznad ulaznih vrata kafane
varam hormone
neprekidni komentari za susednim stolovima
nadjačavaju ton
nemaju pojma
zvuče poput mene kada analiziram svoj život
vraćaju me u zonu komfora
sve postaje nepovezano
muti se
a onda
psuju premijera
dignem glavu, klimam s odobravanjem
instinktom stežem viljušku i nož
osećam se revolucionarno,
nešto bih veliko
da uradim
da spasim ovaj svet od sveta
bes se pretvara u tugu
šaljem ti još jednu poruku
gde si ti smestio sve te uspomene
pa meni nokti modre koliko sam te ostala željna
JOŠ UVEK SE OSMEHNEM SVAKOM PSU
topla šaka na mom stomaku
osećam je kao svoju, samo jasnije
vratovi se dodiruju
ja sam ona devojčica u zelenoj haljini
koja neće da se skine na plaži
svi će videti moje kosti
oholost je gora od sečiva
ravnodušnost je dekadencija
svako koga volim jednom će da
ode svako koga volim jednom će
da ode ne želim to da dočekam
trebalo bi da odem prva
hoće li se naći iko ko bi me zadržao
zavlačiš ruku pod moju
majicu započinjem priču o smrti
nešto nije u redu sa mnom
ja sam ona devojčica u prevelikoj
majici koja neće da se skine na plaži
ne želim da gledaju moje žiličaste ruke i
mršave noge nešto nije u redu sa mnom
vraćam se skloništima detinjstva
prejakim zagrljajem teram od sebe ono šta volim
ionako me nećes tražiti
nešto nije u redu sa mnom
ali moraš da znaš
još uvek se osmehnem svakom psu pored kog prođem.
