Jedan
Kad god da sam se budila, bilo da je dan ili noć, odbauljala bih kroz osvetljeno mermerno predvorje svoje zgrade i otišla niz ulicu, pa iza ugla, gde se nalazio dragstor koji je radio non-stop. Tamo sam uzimala dve velike kafe s mlekom i po šest kesica šećera za svaku, prvu sam ispijala u liftu na povratku u stan, a onda drugu natenane, dok gledam filmove, grickam keksiće u obliku životinja i gutam trazodon, ambijen i nembutal sve dok ponovo ne zaspim. Tako sam izgubila pojam o vremenu. Prolazili su dani. Nedelje. Meseci. Kad se setim, naručivala sam hranu iz tajlandskog restorana prekoputa ili salatu od tunjevine iz bifea u Prvoj aveniji. Po buđenju sam u mobilnom telefonu nalazila glasovne poruke kojima mi kozmetički i spa saloni potvrđuju termine koje sam zakazala u snu. Uvek sam ih zvala da otkažem, što sam mrzela da radim jer sam mrzela da razgovaram s ljudima.
Na početku te faze, jednom nedeljno sam slala prljav veš na pranje i čekala da mi isporuče čist. Umirivalo me je šuškanje pocepanih najlon kesa na promaji što je vukla s prozora u dnevnoj sobi. Sviđalo mi se kad uhvatim dašak svežeg mirisa veša dok dremam na kauču. Međutim, posle izvesnog vremena mi je dozlogrdilo da skupljam prljav veš i da ga guram u torbu. A zvuk moje mašine za pranje i sušenje veša remetio mi je san. Tako sam na kraju počela da bacam prljave gaćice. One starije su me ionako podsećale na Trevora. Neko vreme mi je poštom stizao prostački veš Viktorijas sikreta kitnjaste drečavoružičaste i neonskizelene tange, čipkani bodiji i bebi-dolovi – sve uredno zapakovano u providne kese sa zaptivajućim zatvaračem. Samo sam ih trpala u plakar i išla po stanu bez veša. Povremeno su mi iz Barnisa i Saksa stizali paketi s muškim pidžamama i drugim stvarima za koje se uopšte nisam sećala da sam ih naručila, kao što su kašmirske čarape, majice s preslikačima, firmirane farmerke.
Tuširala sam se uvrh glave jednom nedeljno. Prestala sam da čupam obrve, da se blajham, da se depiliram, prestala sam da se češljam. Ništa hidratacija i piling. Ništa brijanje. Retko sam napuštala stan. Sve račune sam prebacila na automatsku naplatu. Sve dažbine za stan i za kuću pokojnih roditelja na severu platila sam godinu dana unapred. Zakupci su mi uplaćivali stanarinu direktno na račun svakog meseca. Za pomoć za nezaposlene bilo je dovoljno da jednom nedeljno pozovem automat i pritisnem 1 za „da“ kad me robot pita jesam li se iskreno trudila da nađem posao. To mi je bilo dovoljno da pokrije participaciju za sve lekove i potrepštine iz dragstora. Uz to sam imala i deonice. Finansijski savetnik mog oca vodio je računa o svemu i slao mi je tromesečne izveštaje koje nikad nisam čitala. Imala sam dosta novca na računu – dovoljno za život nekoliko godina pod uslovom da ne uradim ništa spektakularno. A povrh svega, imala sam i visok limit na kreditnoj kartici. Novac me nije brinuo.
Počela sam da „hiberniram“ koliko mogu sredinom juna 2000. Imala sam dvadeset šest godina. Kroz polomljenu lajsnu na roletni gledala sam kako leto zamire a jesen postaje hladna i siva. Mišići su mi se topili. Posteljina na krevetu je požutela, iako mi se najčešće dešavalo da zaspim na kauču ispred televizora, kupljenom u Poteri barnu, na plavo-bele pruge, uleglom i prekrivenom mrljama od kafe i znoja.
U budnom stanju sam uglavnom gledala filmove. Nisam mogla da podnesem uobičajeni televizijski program. Pogotovo u početku, televizija mi je previše uzburkavala osećanja, i onda sam automatski uzimala daljinski i počinjala da menjam kanale, podsmevajući se svemu i sve više se nervirajući. Jedine vesti koje sam mogla da čitam bili su bombastični naslovi u lokalnim dnevnim novinama u dragstoru. Samo
bih prešla pogledom preko njih dok sam plaćala svoje dve kafe. Buš protiv Gora na predsedničkim izborima. Neko važan je umro, dete je oteto, senator ukrao novac, čuveni sportista vara trudnu ženu. U Njujorku se štošta dešavalo – uvek se dešava – ali ništa od svega toga mene nije doticalo. To je bila lepota spavanja – stvarnost se izmeštala, pojavljivala se u mom umu samo u prolazu, poput kakvog filma ili sna. Bilo je lako ignorisati ono što me ne pogađa. Radnici podzemne železnice stupili u štrajk. Uragan došao i prošao. Nije me bilo briga. Mogli su da nas napadnu vanzemaljci, moglo je da dođe do najezde skakavaca, i ja bih to primetila, ali se nimalo ne bih zabrinula.
Kad mi zatreba još tableta, odlazila sam u drogeriju Rajt ejd tri ulice niže. To je uvek bio bolan poduhvat. Sve mi je smetalo dok sam hodala Prvom avenijom. Bila sam kao novorođenče – smetao mi je vazduh, smetala mi je svetlost, svaka pojedinost spoljašnjeg sveta izgledala mi je napadno i neprijateljski. Alkoholu sam pribegavala samo tim danima kad moram da se zaputim do apoteke – čašica votke pre nego što izađem i samo prođem kraj svih malih bistroa, kafića i prodavnica u koje sam zalazila nekad, dok sam se pretvarala da živim. Mimo toga, trudila sam se da ograničim kretanje isključivo na svoj kvart.
Ottessa Moshfegh, “Moja godina odmora i opuštanja”, s engleskog preveo Aleksandar Milajić, Booka, 2021.
Knjigu možete nabaviti na: Booka