Šumeća tableta
Bilo je to čudesno leto. Trebalo je da krenem u sedmi razred, bio je avgust, samo me je mesec dana delilo od početka nove školske godine. Popodnevna mrzovolja protezala se od jednog do drugog kraja sobe. Baba je ležala na trosedu i na svaki šum otvarala jedno oko, iz kuhinje su lupali sudovi, mama je posle svake oprane činije ispuštala jedno „uf“ i „joj“. Ja sam ležao na podu i čitao „Zov divljine“. Odjednom se začulo zvono na vratima, ali niko nije obratio pažnju, bilo je leto i popodne, zvuk zvona delovao je nerealno. Zatim se čulo još dva puta, baba je tad otvorila oba oka, a mama zatvorila česmu. Obe su trčale prema vratima, za njima i ja. Pred vratima je stajao čovek u belim pantalonama, belim cipelama i beloj košulji, pored njega su bila dva kofera na točkiće. Baba i mama su ga prvo sumnjivo gledale, bile su devedesete, godine kada se nije nikome verovalo. Onda su obe vrisnule, to je bio čika Mende, mamin rođak. Mama i ja smo ga tada videle prvi put, baba samo jednom pre nego što je otišao u Nemačku da živi. Čika Mende je došao u Bogdance na svadbu tetka Menke, koju takođe nisam nikad video. Dok se baba raspitivala o njegovima, iz kofera na točkiće počeo je da vadi poklone, prvo parfem za mamu, baba je istog trenutka procedila kroz zube „bolje da joj je dao sto maraka“, zatim je iz jedne kese izvadio avion na daljinski za mene. Dok mi ga je pružao, ponovio je nekoliko puta kako je takav teško naći u Makedoniji, da će mi sva deca zavideti, a ja nisam želeo avion na daljinski nego barbiku sa bebom ili, još bolje, barbiku nevestu sa mladoženjom. Na kraju je iz jednog nesesera izvadio plastičnu kutijicu i rekao babi da je to za nju, za kosti. Zatim joj je rekao da ode po čašu vode, baba je odmah otrčala do kuhinje i za nepune tri sekunde se vratila s vodom. Čika Mende je uzeo čašu, iz kutijice izvadio tabletu i spustio je u vodu, tableta je počela da se rastvara, baba, mama i ja nismo prestajali da oduševljeno ispuštamo „vau“. Kad se rastvorila, čika Mende je odneo kofere u sobu u kojoj smo mama i ja spavali, rekao je da ide da prošeta kroz Bogdance jer mu mnogo nedostaje rodni grad i da će se vratiti na večeru.
Živeli smo nas troje, baba, mama i ja. Dok je mama bila u drugom stanju, sa nama je bio i deda, ali je umro kada sam se ja rodio, od sramote, kao je govorila baba. Kada je mama završila srednju školu, baba ju je poslala na radnu akciju u Užice, vratila se posle tri meseca, sa mnom u stomaku, a babi je rekla tek kada je stomak počeo da se primećuje. O ocu nisam nikad ništa saznao. Meni je sa njih dve bilo lepo, iako je baba ponekad krivila mamu za dedinu smrt. Kada je tetka Menka rekla da će na svadbu doći i čika Mende, baba je odmah rekla da može da se smesti kod nas, da bi meni dobro došlo muško društvo jer sam u godinama kada treba da znam neke stvari, a mamu i nju je sramota da o tome pričaju, pa će čika Mende to da uradi. Ja o tim stvarima nisam želeo da pričam ni sa jednim muškarcem, od njih me je bilo sramota. Stid je dolazio od nekog čudnog osećanja koje nisam umeo da objasnim. Kada bi mi se neko muško obratilo, pocrveneo bih i pogled zakovao u pod.
Tog popodneva, baba je okupila sve komšinice iz zgrade, da im pokaže magičnu tabletu. Poređale su se sve u krug, a baba je otišla po čašu vode. Bilo mi je dosadno, pa sam otišao u našu sobu, maminu i moju. Nasred sobe bio je čika Mendetov kofer na točkiće, u ležećem položaju. Uspravio sam ga i počeo da guram po sobi, bio je to prvi kofer na točkiće koji sam ikad video. Dok sam ga kotrljao po tepihu, točkići su negde zapeli o rese, gurao sam ga iz sve snage, pa opet, ovog puta je odleteo ka vratima i, pre nego što će u njih da udari, prevrnuo se na pod i ceo sadržaj je počeo da ispada. Čika mendetove košulje, pantalone, čarape i gaće preplavile su celu sobu. Uplašen da će me neko videti i pomisliti da sam preturao, počeo sam da skupljam razbacane stvari. Dok sam ih trpao u kofer, spazio sam časopis u džepu kofera na poklopcu. Nije to bio običan časopis, već jedan od onih erotskih, kako je govorila baba, na naslovnoj strani bila je fotografija muškarca naslonjenog na stenu, u pozadini se videlo more, muškarac spojenih obrva i raširenih nogu između kojih je visio njegov penis, gledao je negde u daljinu. Počeo sam da listam časopis koji je bio prepun golih muškaraca. Jedna fotografija mi je posebno privukla pažnju, muškarac naslonjen na neke rešetke, s dignutim penisom, gleda u drugog muškarca, koji kleči na podu i nešto skuplja. Dok sam gledao, osetio sam da mi nešto dole raste. Jednom rukom sam držao časopis, drugu sam spustio, otkopčao pantalone i počeo da se dodirujem. Osetio sam da mi se utroba greje, svakim pokretom uzbuđenje je bilo veće. Iz dnevne sobe čuo se babin glas: „i čim je spustite u vodu, počinje da beli“, časopis sam stiskao čvrsto, kao da je stvarno muško telo, „i sad se polako rastvara“, „ajde, Još malo!“, osećao sam kako mi se telo zgrčilo, „eto ga!“, počelo je da prska iz mene, „vau! Gotovo! Gotovo!“, po čika Mendetovim košuljama padale su kapi koje nisam mogao da zadržim. U dnevnoj sobi se čuje aplauz, neko zvoni, sigurno je čika Mende. Na brzinu spakujem stvari i, pre nego što sam stigao da zatvorim kofer, otrčim u kupatilo.
Posle tetka Menkine svadbe, čika Mende je otišao prvim avionom, rekao je da mu je nešto iskrslo i da mora odmah da krene. Baba i mama nisu se mnogo protivile toj odluci. Tada sam ga poslednji put video, niko više ništa nije čuo o njemu.
S makedonskog prevela Milena Ilić
