Avgust mjesec poezije
Tokom pet sedmica mjeseca avgusta i koji dan septembra, portal Strane vam predstavlja poeziju po izboru književnika-selektora, za pet država regiona. Selektori su napravili izbor od sedam savremenih pjesnika čija im je poetika u ovom trenutku najbliža.
Selektor za Sloveniju je književnik Željko Perović.
Iz zbirke pjesama NOĆ USRED DANA (Center za slovensko književnost, 2012. g.)
***
Kupio sam napolitanke i pomislio na tebe. Kako si i kako ti ide u Napulju? U mafijskom je raju sve po starom. U iznenadnoj navali sunčanosti konačno ustajem iza kompjutora. Civilizacijski napredak možemo mjeriti u odnosu na položaj čovjekova tijela u prostoru – ako su naši preci jedva čekali da sjednu ili legnu, sada jako teško nalazimo vremena za nekoliko koraka šetnje. Privezao sam svoj vjerni veltšmerc na sebe i izašao van. Ovaj se put nisam sa sjenama natjecao za neprimjetnost – na Čopovoj sam se sudario s mladićem koji je žvakao burek i općenito bio sav svjetovnjački: šit, rekao je. Sori, rekao sam – ni ja nisam samo odavde. Čuo sam da ni prosjaci, raspoređeni po strateškim mjestima, nisu samo odavde, iako se Slovaci nazivaju Slovencima. Nitko nije jedino i samo odavde, nego smo, tako nas uči genetika, svi odasvud. Moj veltšmerc je šmugnuo u vlažnu pasažu i povukao me za sobom. Studentski servis. Očigledno se studenti brzo kvare, pa ih zato treba stalno servisirati. Krojač. Moja je samoća spretno utkana u mene, tako da ga ne trebam. Na Tromostovlju sam promatrao turiste koji su promatrali grad. Na Šuštarskome mostu slušao sam tri djevojke i jednog mladića s violinama – che sera sera… I postao gladan. Napolitanke su bile dobre, iako više volim one s čokoladom.
IZGUBLJENA PROČELJA
9
Vratim se s ručka i nađem je kako čisti kupaonicu, bosa, sa zavrnutim nogavicama, sigurno potomak nekih kneževa iz poljskih stepa. Njen muž zna francuski i, pohvali se, domar je cijelog rejona. Upoznajem ga kada ga pozove u pomoć, rukom punom krvi koja joj teče iz nosa, klizi po nadlaktici i kapa na pod kojega je upravo očistila. Ispričavaju se, govore o njenim sinusima osjetljivim na vrijeme i odlaze. Gledam pedantno uređen stan i pomislim kako je za moj komfor opet netko morao proliti krv.
Bruxelles, Passa Porta, 16. travnja 2008.
11
Zamijenio sam Charleroi i Charleville, ali Arthur Rimbaud me ipak dočeka na postaji, takav kakav je bio pred odlazak u Afriku – bezbožno dijete, smlavljen od bitke s prazninom. Opet si mlad, kažem dok čekamo autobus za zračnu luku. To je moja kazna, kaže, biti u anđeoskom tijelu usred provincijalnosti. Nekada sam želio postati ti, priznajem mu. Mnogo tko želi biti ja, kaže, još nikome nije uspjelo. Pa ni meni, zasmije se tako nevinim smijehom kakvog možeš čuti samo u najdubljoj noćnoj mori.
Bruxelles, Passa Porta, 16. travnja 2008.
(Sa slovenskog preveo Željko Perović)
***
Iz pesniške zbirke NOČ SREDI DNEVA (Center za slovensko književnost, 2012)
***
Kupil sem si napolitanke in se spomnil nate. Kako si in kako si v Neaplju? V mafijskem raju je vse po starem. V nenadnem napadu sončave sem končno vstal izza računalnika. Civilizacijski napredek lahko merimo glede na lego človeškega telesa v prostoru – če so naši predniki komaj čakali, kdaj bodo sedli ali legli, zdaj le stežka najdemo čas za nekaj korakov na prostem. Privezal sem svoje zvesto svetobolje nase in se odpravil ven. Tokrat sem tekmoval s sencami za neopaznost – na Čopovi sem se zaletel v mladeniča, ki je žvečil burek in bil sploh ves svetovljanski: šit, je rekel. Sori, sem rekel – tudi jaz nisem le od tod. Tudi berači, razpostavljeni po strateških mestih, niso le od tod, sem slišal, četudi si Slovaki rečejo Slovenci. Nihče ni zgolj in samo od tod, ampak, tako uči genetika, smo vsi od povsod. Moje svetobolje je steklo v vlažno pasažo in me potegnilo za sabo. Študentski servis. Študentje so očitno hitro pokvarljivi, zato jih je treba kar naprej servisirati. Šiviljstvo. Moja samota je spretno vtkana vame, tako da ga ne rabim. Na Tromostovju sem opazoval turiste, ki so opazovali mesto. Na Šuštarskem mostu prisluhnil trem dekletom in enemu fantu na violinah – che sera sera … In postal lačen. Napolitanke so zalegle, čeprav imam raje tiste s čokolado.
IZGUBLJENA PROČELJA
9
Vrnem se s kosila in jo zalotim, ko čisti kopalnico, bosa, z zavihanimi hlačnicami, potomka že kakšnih knezov iz poljskih step. Njen mož govori francosko in je, se pohvali, hišnik celega rajona. Spoznam ga, ko ga pokliče na pomoč, z dlanjo, polno krvi, ki ji teče iz nosa, polzi po laktu in kaplja na pod, ki ga je pravkar pomila. Opravičujeta se, razlagata o njenih sinusih, občutljivih na vreme, se poslovita. Gledam bleščeče se stanovanje in pomislim, kako je za moje udobje spet nekdo moral preliti kri.
Bruxelles, Passa Porta, 16. april 2008
11
Pomešam Charleroi in Charleville, toda Arthur Rimbaud me vseeno pričaka na postaji, tak kot je bil pred odhodom v Afriko – brezbožni otrok, razrvan od boja s praznino. Spet si mlad, rečem, ko čakava avtobus za na letališče. To je moja kazen, reče, biti v angelskem telesu sredi provincialnosti. Nekoč sem želel postati ti, mu priznam. Marsikdo si želi biti jaz, reče, nikomur še ni uspelo. Niti meni ne, se zasmeje s smehom, tako nedolžnim, kot ga lahko slišiš le v najglobljih nočnih mor.
Bruxelles, Passa Porta, 16. april 2008
(Foto: Nina Medved)