Bežite, mičite se iz kuća, idite, beguni, jer samo tako ćete se sačuvati od lukavog lovljenja i zamki vražjih. Bilo kakva otvorena bitka s njim unapred je izgubljena. Ostavite svoje posede, odbacite zemlju i krećite na put. Jer sve što ima svoje stalno mesto u ovom svetu, svaka država, crkva, svekolika ljudska vladavina, sve što je održalo formu u ovom paklu, njemu je na službi. Izmeštaj se daleko, van dometa njegovog daška, van njegovih kablova i vodova, antena i talasa, da te ne bi registrovali njegovi osetljivi instrumenti. Ko se zaustavi, okameniće se, ko zastane, biće proboden kao insekt, srce će mu probosti drvena igla… biće prikovan za prag.
O, Bože, pomislio sam, čitajući ovaj tekst Olge Tokarčuk (u prevodu Milice Markić), ovo zvuči kao manifest iza koga stupaju milioni. Pa, nisam li i ja podanik đavolov, a moj imaginarni posed nije li u vlasti stvarne CIVITAS DIABOLI? I ja, a moj nadimak je Pesnik, morao bih napokon da naučim da se na povik tog imena više ne odazivam. Jer, zaista, 52 godine živim u istom selu, na istom brdu, u kući svog rođenja.
U godinama kada sam još mogao da odem odavde, prvi put sam se sreo sa poezijom Radovana Pavlovskog. To su halucinantni stihovi koje nije moguće oponašati. A neko ko je rođen u selu Železna Reka, na planini Korabiji, predodređen je za dugu plovidbu. Shvatio sam tad da je moguće svako zatočeništvo pretvoriti u ličnu simbologiju. Mnogo godina kasnije, poezija je za mene postala jedini preostali način odlaska.
I tako, ispunio sam samo prvi deo zaveta svete Tereze Avilske: SAKRIJ SE U SAMOĆU, ALI SAKRIJ I SAMOĆU. Teško je sakriti samoću. Jer poezija je bučna i šarena, ona vuče za ruku: POSLUŠAJ ME! IMAM NEŠTO VAŽNO DA KAŽEM! I bilo bi dobro kada bismo imali tu moć da u pravom trenutku kažemo DOSTA. Kao što je to u slikarstvu uradio Marsel Dišan. Naslikao je svoju poslednju sliku, spakovao štafelaj, oprao četkice, složio tube. A ne možemo biti sigurni da je čak i rekao čuveno ASSEZ.
Rano sam došao do saznanja da je pisanje pesama istovremeno i izlaganje opasnosti. Kasnije sam sjajno tumačenje svojih strahova našao u tekstu Mišela Lerisa O KNjIŽEVNOSTI POSMATRANOJ KAO BORBI S BIKOVIMA, koji se nalazi na početku njegovog romana DOBA ZRELOSTI. Ukratko: u borbi s bikom toreador se izlaže smrtnoj opasnosti. Bez tih smrtonosnih rogova u areni, čitav ritual bio bi samo bezopasan balet. Kakvoj se opasnosti izlaže pisac, umetnik. Šta je ulog? Postoji li taj bikov rog u književnosti? Zbilja, šta je to što povezuje umetnika sa ubicom bikova? Može li ikad činjenica pisanja, za onoga kome je ono zanimanje, povući za sobom neku opasnost koja bi, ako nije smrtna, bila bar stvarna?
Zadržavajući hod i glas s početka (pitam se zašto svi eshatološki tekstovi nose grmljavinu u sebi? Zar to ne bi moglo da se kaže malo tiše?) u jednom iznuđenom odgovoru napisao sam: nametnuta uloga modernog pesnika postaje slična ulozi „divljaka” Džona iz Hakslijevog dela VRLI NOVI SVET. To je uloga pobunjenika protiv tiranije sreće. Posledično, to je uloga izopštenika i parije. Podsetimo se. Stanovnici u Hakslijevom svetu veruju u dva boga; u Forda – pronalazača masovne proizvodnje, i u Frojda – koji ljude oslobađa osećanja krivice. U svemu postoji diktat mladosti, lepote, zadovoljstva i zdravlja. U takvom svetu nema mesta za patnju. Uloga pesnika je pobuna kroz obraćanje svim „gubitnicima” od Božjeg poverenja putem ironije ili vapaja, svejedno. Ta poruka traje dve hiljade godina. Ponovo steći pravo na izbor, ali i na iskupljenje. Moje pesme mogle bi biti čestice te pobune, u najboljem slučaju čak i to.
Poezija veruje samo prvom licu jednine i samo prezentu. Izvan toga počinje prostor manipulacije. Neka niko pesniku ne spočitava egocentričnost, samozagledanost i nedostatak empatije. Neka to ne čine oni koji minut svog vremena ne bi žrtvovali za malu dobrobit drugih. Pesnik je neko ko je svoj ulog već na početku svesno založio. I preostaje mu jedino da ljudske pokušaje da gospodare vremenom i da igraju uloge demijurga posmatra sa osmehom i žaljenjem.
Odavde sa brda, u sumrak, termoelektrana „Nikola Tesla” sa svojim maglenim dimnjacima kreće u noćnu plovidbu. Sve se ponavlja. Grad u kotlini počinje da pali svoju svetlosnu nervaturu. Sve liči na kompulzivnu radnju nekog zlog demijurga. Neuronska mreža pojačava svetlucanje šaljući impulse straha u najudaljenije delove noći.
Draževac, maj, 2015.
______________________________
*Ž.Pavlović: „Esej o odvratnom“
