Na velikoj planini kod Akišine gde žive moji baka i deda, delići noćne tame ne nestaju nikad, čak ni kad je dan.
Dok je naš auto vijugao uz oštre krivine, kroz prozor sam odozdo posmatrala kako na drveću treperi lišće, tako nabubrelo da mi se činilo da će se vrhovi grana svakog časa odlomiti. Tamo se skrivao onaj najcrnji mrak. Crn je kao svemir, toliko da uvek poželim da mu pružim ruke.
Na sedištu do mene, mama je trljala sestru po leđima.
„Kise, jesi li dobro? Tvojoj sestri je uvek muka kad se vozimo po krivinama, znaš. A po ovim planinskim putevima u Naganu krivine su baš oštre.“
Tata je ćutao, čvrsto držeći volan. Skretao je usporeno da se mi ne bismo ljuljali u autu, u retrovizoru proveravajući kako je moja sestra.
Već sam išla u peti razred i umela da brinem sama o sebi. Ako nećeš da ti bude muka tokom vožnje, najbolje je da gledaš u te deliće svemira što se vide kroz prozor. Otkako sam to otkrila još kad sam išla u drugi razred, nikad mi više nije bilo muka u vožnji po tom planinskom putu. Za razliku od mene, moja sestra je još mala, mada je dve godine starija od mene, i nije mogla da prebrodi vožnju po tom drumu bez mamine ruke na leđima.
Dok se auto uspinjao, skrećući za jednom po jednom oštrom krivinom, meni su pucale uši i tačno sam osećala da sam sve bliža nebu. Bakina kuća je bila tamo, blizu svemira.
U ruksaku u svom naručju sam nosila čarobni štapić od origamija i ogledalce za preobražavanje. Na samom vrhu ruksaka sedeo je moj drug Pijut, koji mi je i dao taj pribor za čaranje. Neke zloće su začarale Pijuta pa nije mogao da govori ljudskim jezikom, ali je pazio na mene da mi ne bi bilo muka u kolima.
Porodici to nisam rekla, ali ja sam čarobnica. Pijuta sam upoznala u supermarketu kod železničke stanice onog dana kad sam pošla u školu. Sedeo je u nekom ćošku na polici s plišanim igračkama, kao da je za bacanje, pa sam ga kupila od novca koji sam dobila za Novu godinu. Čim sam ga dovela kući, on mi je saopštio da hoće da me pretvori u čarobnicu i dao mi onaj pribor za magiju. Pijut je došao s planete Pohapipinpobipija. Čarobna policija s njegove planete saznala je da je Zemlja u opasnosti i poslala ga ovamo u misiju. Od tog dana kada sam postala čarobnica, ja čuvam Zemlju.
Jedini na ovom svetu koji zna tu tajnu jeste moj brat od tetke Ju. Jedva sam čekala da ga vidim. Nisam mu čula ni glas još od prošlog Obona. Viđali smo se samo za taj praznik, jednom godišnje.
Obukla sam svoju omiljenu teget majicu sa zvezdicama. Kupila sam je od novca koji sam dobila za Novu godinu, specijalno za tu priliku. Stavila sam je u ormar zajedno s etiketom na kojoj je pisala cena i čuvala je za ovaj dan.
„Pazite se sad“, tiho je progovorio tata. Pred nama je bila najduža krivina. Kako je auto počeo da je prati i da se zanosi, tako smo i mi unutra počeli da se naginjemo na istu stranu.
„Uh“, prostenjala je moja sestra, prekrila usta rukom i zagnjurila lice.
„Otvori prozor da uđe svež vazduh“, rekla je mama. Tata je u trenu oka reagovao na mamine reči i otvorio prednji prozor. Topli vetrić mi je zapahnuo obraze, a miris lišća uplovio je u auto.
„Jesi li dobro? Jesi li dobro?“, odzvanjao je autom mamin plačni glas. Tata je bez reči samo isključio klimu.
„Sad ide poslednja krivina.“
Kad sam to čula, mahinalno sam se uhvatila za majicu u predelu grudi. Prošle godine su porasle i sad sam ih već osećala kroz prsluče.
Jesam li se ja promenila od prošle godine, kada sam išla u četvrti razred? Šta li će pomisliti Ju kad me bude video? On ima isto godina koliko i ja. Uskoro stižemo do bakine kuće. A tamo me čeka moj dečko.
Osećajući kako počinje da mi se žari koža, nagla sam se ka prozoru u susret naletu vazduha koji je prodirao u auto.
Sajaka Murata: Zemljani, prevela Nataša Tomić, Booka, Beograd 2021.
Knjigu možete nabaviti na: Booka