TREBA NAM NOVI ERNESTO ČE GEVARA
I
Treba nam novi Če Gevara
Da krv vidi bolje svoje crveno,
Da nebo pošalje neki svoj vek blizu našeg veka,
Koračajući kao nova stvarnost
Pored poštenja bar jednog lica budućnosti.
Treba nam novi Če Gevara
Da tišina zakuje jednu lošu sliku veka,
U profit krvi i uzrečice robe vazduha,
Da bi se nebo cerekalo tome
I osiguralo pticu jednom iskrenom izjavom
I smrti i života.
Treba nam novi Če Gevara,
Da se krv iskreno rukuje sa vekom,
Da se život iskreno rukuje sa smrću,
Da se lice sudbine iskreno rukuje sa odmornošću veka
Da vidi parole krvi o iskrenom rukovanju slike čoveka i slike vekova.
USAMLJENOST
Usamljena vatra pije
Usamljenost vode,
Usamljeno nebo preleti
Zagonetku ptica,
Usamljena šuma kljuca
Drvo večnosti
Poput detlića smrti,
Usamljena senka gradi
Iznova i uvek iznova
Svoju misao o svom telu,
Usamljena vatra imitira
Usamljenost našeg pepela,
Usamljena kuća ruši
Se u usamljenost grada,
Koju pregazi
Automobil izleteo iz psovke ulice …..
DEZORJENTISANOST
Trči smrt kratku deonicu,
Usput joj put preora zvezda
Obešena o noć,
Za njom trči prepona koja
Recituje razliku između
Dana i noći,
Trči smrt i dalje,
Pored nje trči i
Čitav ovaj vek
Razapet u umu neba nalik na
Pticu koja je zapravo zemlja.
Trči smrt pretičući
Sve svoje i naše iluzije
Da je njena trka
Zapravo trka života.
SILUETA MUŠKARCA
Obris mraka mu pozajmi
Svoje oči da nadogradi
Podzemni prolaz između
Siluete žene i jutra.
Noć krivuda oko
Njegove glave
Imitirajući erotičnost jutra
Koje zakopava u
Njegovo telo
Čitavo svoje telo.
Zemlja oko njegovog tela
Isplete iščašenost vremena
Tako udubljenu
U takmičenje njegove usne i pogleda
Za mesto u najvećoj iluziji žene
Porubljenom siluetom žene.
ŽENA NEGDE …
Nebo joj porubi dve odrešitosti
Kroz koje prolete zvezda
Stežući njen bes okamenjen
Kao rečenica bezimene strasti
Izvrnute naopačke u uglu sumnje Sunca
da je dovoljno dobro vidi.
Noć se šunja niz
Njeno poverenje u sumrak
Režući zvezdu na kriške
Koje hrane njen oblik.
Dan vrši prekomandu noći
U njen pogled,
Sudarajući se sa njenim dodirima
Koje zvezda arhivira
U najezdi noći na sopstveno
Intelektualno viđenje njenog lica.
Noć prevaspita svoju propagandu
Njene lepote,
Lepeći letke o toj ženi
Po pokušajima dana da
Se indetifikuje sa svojom muževnošću.
GROB PESNIKA
Boreas smrti :
Međa je jezgro krika, zvezde čije ime slika.
Smrt je oko što pretvara tišine u stanja.
Iskopaj prognane listove,
u potvrdi nepomične krvi,
pesak prinosi kao krv,
kraj pepelu čela.
Zid je okvir ptice,
postanak bez dana.
Poslednja pesma je noć koja se poriče.
Noć je ugašena smrt cveta zasađenog poslednjom vodom.
Pesak nad morem je očaj van oka.
Između kapka i vetra je rečenica.
Krv je poslednja svest pučine.
Komad noći je Tvoja smrt u rečima bez peska.
Samo vreme smrti se povećava kroz naziv ptica,
svaki je plamen postanak samoće,
oblik Sunca blizu šuma bez krvi,
svaki je dan sećanje smrti,
kostur pronađen u telu vetra.
Suza iza groba vezuje glas i predmet vode.
Nestaće sročeno drvo obloženo vatrom.
Hod je magla što kasni u preobražaj pre reči.
Polovina oka je zanela povratak istine.
Sneg će preneti misao u pticu koja se pretvara u svet.
Postanak svesti je pronađen u zaveri
prema svim stenama u Suncu.
Vatra: moje oko ne stvara vode, trgla sve je reč.
