AKO JEDNE LJETNE NOĆI PREDUGO SJEDIŠ U KAFANI
Prekraćivala sam vrijeme gledanjem u automobile koji su stajali u traci pored i čekali isto što i mi. Izvadila sam knjigu iz ranca. Pokušavala sam da čitam. Zbog umora nisam imala koncentraciju. Trebalo je da stignemo prije sat. Vrat mi se ukočio. Zamišljala sam svoj jastuk koji me čim legnem uzme pod svoje. Valjda sam od tih misli i zaspala. Probudila me Dana da mi kaže da pripremim pasoš.
**
„Moram odmah da se okupam”, rekla je i otišla da obuče kupaći kostim.
Iz kofera je izvukla suknju na preklop, omotala je oko struka i svezala krajeve u neku mašnu. Nikad nije marila za esetitku.
„Ti nećeš?”, pitala je i trpala u torbu kremu za sunčanje, cigarete i peškir.
„Ma da, tebi će đuvegija da stigne svaki čas”, dodala je i izašla.
Ostala sam da ležim na francuskom krevetu. Balkonska vrata su bila širom otvorena. Čuli su se glasovi ljudi i vriska djece. Nisam imala snage da se okupam ni u tuš kabini. Mrzim buseve. I čekanje na granicama. I državu koja ima more u koje stižeš preko druge države jer je tako bliže. Možda ako ideš usred zime.
Dana se vratila neočekivano brzo mokre kose s naočarima na glavi.
„Šta je? Još ga nema?”, pitala je odmah s vrata.
„Nedostupan je.”
„A rekao je da se javiš kad stignemo.”
„Pisala sam mu još na granici da zna da ćemo kasniti.”
„Otkud ti tako brzo?”
„Znaš da mrzim da se ležim na kamenju”, rekla je i izašla na balkon. Zapalila je cigaretu.
„E, evo ga, ovaj tvoj”, odjednom je uletila u sobu.
„Šta pričaš?”
„Jeste njegovo auto, prođe dole.”
Dok sam je ubjeđivala da je nemoguće, pozvonio mi je telefon.
„Stigao sam”, rekao je.
Nisam tako planirala. Trebalo je da mi javi da je krenuo. Trebalo je da putuje sat-dva. Za to vrijeme trebalo je da se istuširam. Obučem. Našminkam. Spremim psihički.
Iz kofera sam izvadila teksas suknju i crnu majicu, rijetke nepogužvane stvari. Istuširala se. Stavila minđuše. Obula zelene sandale. I izašla.
„Pamet u glavu, dole šta uleti”, Dana me ispratila ovim riječima.
**
„Moram da naplatim, uskoro zatvaramo”, rekao je konobar. Goran se latio za novčanik.
„U jebote, kad prije ponoć?”, stvarno mi nije bilo jasno kako je vrijeme tako brzo prošlo.
„Možemo li dobiti još piva prije nego što zatvorite?”, pitao je konobara.
„Može, može, naravno. Ne morate ni da idete, doći će naš čuvar. Lijep vam je pogled hehe, ali ja moram da naplatim.”
Donio nam je još po dva piva.
„A gdje ćemo piškiti kad zatvore?”, brinulo me.
„Pa valjda čuvar ima ključ ili u more, šta fali?”
Visok i vitak čovjek u osmoj deceniji, kako smo procijenili, stigao je malo prije ponoći.
U bašti osim nas i njega nije bilo nikoga.
„Mi ćemo još malo ostati”, doviknuo mu je Goran i mahnuo rukom, kad su konobari odlazili. Klimnuo je. Malo je sjedio unutra. Malo vani. Povremeno je ustajao da prošeta.
„Moram da piškim”, rekla sam.
„Gospodine, možemo li u toalet?”, pitao ga je Goran.
„Može, može, izvolite.”
Kad sam se vratila Goran i on su sjedili za našim stolom i razgovarali kao da se poznaju cijeli život.
„Nije problem u penziji, nije neka, ali meni je dovoljna, i djeca mi pošalju, ali ne mogu da spavam. Otkako mi je žena umrla mučim se. Više sam budan. Noći su teške. Mučne i mračne. Otvori se ambis i doziva te. Zato sam ovdje”, pričao je i gledao u Gorana.
Sjela sam. Izvinio se na smetnji i ustao.
„Nemojte da idete”, rekao je Goran.
„Ni mi nećemo spavati”, dodala sam.
„Vi ste mladi. Uživajte. Ne bih da vam smetam.”
„Insistiram da ostanete. Još kad bismo mogli i nešto da popijemo”, rekao je Goran. Znala sam da nije bez razloga tako ljubazan.
„Ne smijem da vam donesem piće. To mi je zabranjeno, a rado bih vam učinio.”
„Ma nema veze, sve je OK. Dovoljno nam je”, rekla sam. Meni je bilo i previše.
**
„Dano, jesi li budna?”, kucali smo.
Otvorila je nakon minut-dva.
„Došli smo na kafu”, rekla sam.
„Jeste li normalni? Tek je pola sedam.”
„Ajde ne kukaj, ti si bar spavala.”
„Nadam se da ste i vas dvoje nešto pametno radili.”
„Pričali smo s jednim čovjekom koji je pokušao da se ubije tri puta. Moraš čuti. Jebote, luda priča. Nakon što mu je žena umrla prvi put je pokušao da se ubije skokom s mosta. Stajao je na rubu. Mnogo prolaznika nije uopšte primjećivalo ništa neobično u njegovom ponašanju. Rekao je da ga je jedna djevojka čak zamolila da je fotografiše. Doktor smatra da mu je to fotkanje spasilo život. Dobio je na vremenu jer su kola hitne pomoći stigla prije nego što je stigao da skoči. Drugi put je popio tablete i alkohol ali su ga spasili ispiranjem želuca. Treći put, ma jebote zaboravio sam šta je bilo treće, bio sam pijan prilično. Sjećam se da je plakao. Je l to ljubav?”, pitao je Goran.
„To je klasičan nesposobnjaković za život bez žene, ali ajde da čujem dalje”, rekla je Dana stavljajući šolje na plastični sto.
Priča je nastala na književnoj radionici Vladimira Arsenića i Srđana Srdića
