Najzad! Moram to reći naglas –
Jesen je, a ja nisam besciljna, beskućna, imam Dom u kom je cilj pronađen!
Da bi mi se zaista ukorenilo u svesti, govorim naglas da sam pohranila u
kovčežić sve-druge-moguće-predstojeće konačnosti koje se lepe uz pomisao
na dalja mesta i važnije dolaske.
U međuvremenu, u rukama nosim kovčežić kroz sobe. Hodam kroz sobe
koje vrve od sabijenog odsustva. Odsustva onoga što je moglo biti, i naravno
i onoga što još može biti. Jer naravno, nije moguće preduhitriti događaje i
isključiti mogućnost da će nešto izrasti iznutra ili da će se Silni Andi iznenada
uzdići kao kulise – ko će to znati, ali u svakom slučaju kovčežić mora ostati
zatvoren. Ono što jeste, ili bi moglo postati njegova sadržina, ne sme se rasipati
kao magična prašina po Domu, po životu.
Sada sam ovde, najzad u nekakvoj luci, u nekakvom zadovoljstvu.
A kovčežić je, izgleda, postalo sve teže locirati, on juri sve dublje kroz tunele
i kanale mog tela, kao da su zidovi Doma koji me okružuju spolja otvorili
ogroman, nepregledan prostor unutra. Čula sam ljude kako kažu: unutrašnje
putovanje je veće od geografskog, ali to su bile prazne reči, čije značenje nikada
ranije nisam shvatala.
Tek sada sam stigla.
Bilo je potrebno izvesno vreme, mislim, da bih stigla ovamo. Teglila sam
svoje stvari kroz svet, od kuće do kuće, i svaki put se iščuđavala što baš moj
prtljag izgleda tako čudno, nimalo nije nalik četvrtastim koferima zaključanim
kratkim kombinacijama brojki, već pre liči na zamotane patuljaste nosoroge
ili velike slike pod nezgrapnim ciradama pritegnutim kanapom.
U sobama i stanovima gde sam živela ranije, privremenost i slučajnost
odlučivali su gde će se nalaziti orman. Hrpa svežnjeva je povinujući se zakonu
gravitacije klizila preko zidova, sa jedrima od reprodukcija Arosenijusovih i
Vermerovih slika, koje će po svoj prilici pre a ne kasnije zapljusnuti dokove
svojih korica, sve dok ne dođe vreme da ih privežem pred sledeći odlazak.
Upravo sam u pokretu, na putu prema onome što dolazi, u mnoštvu atributa
budućnosti sama sebi postala stvarna.
Sada stojim usred Doma, kao omeđena dolascima, i uprkos ovom slavodobitnom
osećanju da sam se prizemljila, osećam se kao da su me uhvatili na
delu, da, osećam se razodenuto, prosto rečeno, nago.
Da sam tokom svog lutalačkog života bila odevena ili upakovana u zastavu
budućnosti, ukrašena nekom vrstom banderole-kombinezona boje šargarepe
i pune obećanja, sada bi čitava ta odežda bila oduvana sa mene, i lepršala bi
poput raskalašne baklje pred kapijom Doma. Svoj povez moram pronaći unutar
zidova, u stvari unutar sebe. Da ga iznova jurim po svetu bilo bi od početka
osuđeno na propast, jer ni za živu glavu ne bih želela da budem negde drugde,
ne želim da odem odavde.
Ja sam ovde, moj rad je ovde, Maram, Randi i Levet su ovde, sve što je potrebno
da postojim, da živim, nalazi se ovde.
Pa ipak, osim ovoga sa nagotom, osim ovoga sa živućim odsustvom i onoga
što bi se moglo oblikovati iznutra, postoji, kako da kažem, još ponešto u vezi
sa čim još nisam sigurna.
Iako ne sumnjam da baš ovde želim da budem, koliko je sam Dom oslobođen
svake sumnje? Jesu li ovo pravi zidovi ili su samo izrezani od šper-ploče,
izgletovani i premazani krečom? A šta je sa svetlom, zar ovo svetlo nije gotovo
neprirodno?
Iako sam maltene euforična što sam ovde, pitanje mi se stalno vraća: Kako
ću znati da je ovo prava Kuća, pravi Dom?
Moram priznati da se još nisam privikla na ovaj Dom. Moram priznati da
dovodim u pitanje njegovu trajnost. Ima li smisla verovati u zidove od trošnog
materijala, verovati u kreč, staklenu vunu i glet-masu? Zar se upravo takve
stvari ne koriste da se prekrije, da se sakrije –katastrofa.
Katastrofa bi mogla doći. Moglo bi se desiti da katastrofa dođe usred verovanja.
Hoće li Dom opstati, kao odbrana, je li Dom moja tvrđava? (Kada se ambis
otvori i posegne za mnom?)
*
Na primer, glasno sam vrisnula, a srce mi je silovito zalupalo kada se Maram
iznenada pojavio u dovratku sa kesom iz prodavnice u ruci.
„Smiri se!“
Kako je moguće biti toliko nepripremljen na nečiji dolazak kada taj neko
uprkos svemu živi u istom domu?
„Ali“, čujem samu sebe kako se pravdam Maramu (a ustvari se sigurno
obraćam sama sebi), „zar susretima kraj dovratka u sobama sa zidovima od
tankih drvenih ploča ne prethode probe? Da li mi je možda dodeljena makar
mrvica vremena da razmislim i pripremim se za taj iznenadni ulazak?“ (Nije,
iskrsao je iznenada, kao iz neke potpuno druge predstave.)
Podigla sam pogled i u istom trenutku primetila pukotine u plafonu koje
su svakako oblikovale zanimljive šare, ali su istovremeno bez okolišanja dokazivale,
barem sam ja to smatrala u tom trenutku, da je ovaj Dom podjednako
prolazan kao i sve druge konstrukcije, a možda je zapravo i nešto sasvim drugo,
a ne dom, možda pre neka vrsta dekora koji sam lično prizvala, da bih u skrivenoj
radionici mogla da obrađujem svakakve radnje i događaje na samo moj
način, da, tako što ću sve strpati u jezičku benkicu: Večito dete, pesnički večiti
Id, da bih prevazišla Vreme koje je već prevazišlo Mesto, da bih uzela Smrtkoju-
će-doći u svoje ruke, izmasirala je, namazala je mastilom niz dlaku, možda
je to sramno, idiotski –
Ali šta se onda potpuno naopako naziva mojim životom, ako je Dom samo
scena, ili da kažemo, konstrukcija?
U kojoj dimenziji se tada nalazi takozvana stvarnost?
*
Noćas sam sanjala malog, debelog dečaka.
Bili smo na spratu, plašila sam se da će me zaraziti mršave žene iz prizemlja,
infekcijom grla koju su vukle. A plašila sam se da će me zaraziti i mali debeljko,
ali to sam prevazišla. Igrala sam se s njim, želela sam da oseti da zaista
želim da se igram s njim! A ne kao da to radim samo zbog njega. Igra je bila
akrobatske prirode. Svojski smo se valjali po podu, bio je tu neki prekrivač,
nisam mu tako dobro videla lice, uglavnom sam osećala težinu, salo oko kukova,
belo meso, meko, nesigurno, mora da je ipak bio malo tužan, na kraju
krajeva je debeljko, bled, punačak i mali, nije pripadao toj kući, a opet, kuda
bi drugo otišao?
Ni ja nisam imala kuda da odem, a kući nisam pripadala.
Ali ipak je otišao, čini mi se. Tada sam otvorila prozor da bih tresla i tresla
prekrivač koji možda beše zaražen, salom, smetenošću.
Sada mi nedostaje. Taj dečak je možda bio ja? Sada sam ponovo ovde. U stvarnosti?
Da li zato postoji Dom? Da li ovde treba da se usudim da budem debela,
da najzad nateknem, postanem sva drmusava i tumaram bez cilja? Da li ovde
treba da se u potpunosti predam organskom kretanju?
Nemam odgovor.
Ali telo mi još krije ugrađen kovčežić, kovčežić koji bubri od osećaja za
drugde. Zakrpljenih jama odsustva i čežnje. Čvrsto držim narasli ambis, držim
ga unutra, tihog, zatvorenog i ukrašenog nalik kovčežiću, oivičenog crvenim
kao pažljivo negovanu ranu.
Treba li to da bude odbrana?
Naravno da, imajući u vidu sve okolnosti, ne mogu da kontrolišem ono što
se odvija u Domu.
Maramove ulaske, odlaske i brda pisama i papira. Ni Randine mnoge skokove
i lepe stvarčice koje se kovitlaju za njom poput bademovih cvetova u
oluji. A Levet radi kako Levet hoće, sa svojim privescima za ključeve i zlatnom
kosom, eto tako je, jednostavno tako. Pripremite im mesto, jer ne staju u moje
tesne sobe načinjene od slova. Gledam ih kako idu, veliki su, krakati, opijeni
životom, srećan nek vam je put!
Čak ni Glasovima koji mi se u vreme i u nevreme obraćaju iz ćoškova i ormana,
ni međusobnim odnosima soba, njihovim promenljivim magnetnim
dejstvom na mene, promenama temperature, propadanjem stvari, i tako dalje
i tako bliže, više ne upravljam ovde i sada u Domu. Čak ni sopstvenim hirovima,
snovima, nervoznim žmarcima, iznenadnim poniženjima, svim živim
stvarima koje se premeštaju van domašaja čim posegnem za njihovom eventualnom
sistematikom, njihovim konturama, ponavljanjima i obrascima.
To znači da, čak iako ovaj Dom i nije pravi Dom, ako je Dom kulisa, neki
izmišljeni spektakl u kom ja, istina, mogu da pomeram zidove, menjam osvetljenje,
krečim ga u drugu boju i tako dalje, ipak ne mogu da njime zaista
upravljam, jer nisam sama, već izložena neprestanim energetskim uticajima,
i jer ogromna istorijska reka struji kroz sve u svakom trenutku.
Možda sam samo postala svesna nedostatka kontrole sa kojim sam oduvek
živela, ali ga nisam primećivala, jer sam u pokretu, na putu, u koraku napred bila obuzeta linijom od A do B, uopšte ne razmišljajući o tome da B vodi do Ostrva.
Sada voda raste oko mene
Stigla sam na Ostrvo
Oni koji prolaze sa svojim dugim jezicima talasa
uživaju u vetru brzine
Ja sam Ostrvo
koje se nadima kao što se nula nadima od svoje praznine
i uskoro će veliko ODSUSTVO svakako morati da se pojavi
A onda dolaze talasanja iznutra
biseri jalovosti koji bezbojno curkaju u isto more
Što niko u životu baš tog donjeg ostrva ne može da postane
što niko više ne može da se rodi
to je okeanima i zvezdama svejedno
Dolazi suša, doba isprepletenih pukotina
sporosti i krivine zgrbljenih, naboranih leđa
Uskoro će smrt otvoriti čeljusti i progutati mi Ostrvo u jednom zalogaju
Ali nisam li ovim preduhitrila same događaje?
Da nisam sumnjivo požurila sa oplakivanjem stanja stvari, da ne kažem
sopstvenog stanja? I ne želim li zapravo svemoć? Ili spas koji bespomoćnost
obećava?
Da se vratimo na katastrofu i moju spremnost na istu.
Zašto moram da budem na oprezu u Domu? Zašto nemam poverenja u
utočište od drveta, staklene vune i gleta?
Zato što mi izgleda nemoguće da zažmurim pred nesigurnom ravnotežom
između izveštačenosti i stvarnosti koja sledi iz pitanja o tome kako išta može
biti stvoreno ni iz čega.
Kako bih, samo pitam, mogla da postavim na scenu život ispred kulisa, a
istovremeno budem spremna na iznenađenja autentičnosti?
Ono što želim da kažem je sledeće, kada bi postojao pravi Dom, drugim
rečima pravi povratak kući, pravi dolazak, mesto koje bi zaista moglo da podnese i obuzda moju usplahirenu sujetu, moje oklevanje pred pitanjem početka i kraja svakakvih stvari, ne bih poskočila tako, kao u farsi, pri pogledu na Marama.
Obujmila sam Maramovu čudesnu glavu, poljubila mog dragog, uživala u
trenutku. Jer daleko od toga da se svakog dana desi da se nas dvoje ovako
spontano sretnemo u četiri oka u Domu.
Pokušala sam da se otresem ubrzanog pulsa, da okrenem leđa živcima, ali
su me oni uporno progonili.
„Diši malo“, rekao je Maram, koji ima strpljenja, koja ima meso, osećanja,
krv i ruke, sve ono životno, da, Maram je sav potpuno uverljiv.
Najviše bih volela da me Maram ne napusti ni na sekundu i ne ostavlja me
na cedilu.
Samu, što znači apsolutno napuštenu, da uviđam razliku između živog,
istinskog STVARNOG i ponavljanja, plagijata, kopije, imitacije, podražavanja,
parazitiranja, upliva, parafraza, tumačenja, prevoda, zamene i krađe.
Ne želim da budem sama sa ŽIVIM odsustvom i pitanjem koje večito nadire.
A nipošto ne želim da budem nasamo sa svojim uskovitlanim elektrokardiogramom.
Moram se potruditi da se priberem.
*
U nekom mirnom kutku Doma najzad ću imati mira da radim, dakle da se
kroz stil, formu, sadržinu, važnost, muzikalnost, želju, najzad produbim, što
će reći da više ne jurim kao ždrebe jednoroga za draguljima iz bajke, već da se
najzad ozbiljno pozabavim umetnošću oplemenjivanja.
U Domu ću postati učena.
U Domu neću samo započinjati, već ću i završavati.
Počeću od početka, i neću odmah pobeći, izleteti tamo gde je zelenije,
prema onome što može doći. Najzad ću dobiti mogućnost da ispitam šta su
drugi napisali za žive, mrtve i još nerođene. Primiću ono što nisam znala da
mogu da primim.
U Domu ću stvoriti sebi salo, meso, zadnjicu.
Duša će mi se useliti u salo.
Sedeću u garnituri za sedenje sa nosom u knjigama, jednoj po jednoj.
Proniknuću u misteriju spisa, i u njihovu nauku.
Biću upućena i oglašavaću se mumlanjem koje toliko toga podrazumeva,
na pravi način, u pravim razmacima.
U Domu ću se udebljati, postati sve u većoj meri, čovek, telo, sećanje.
Naučiću strane jezike, indoevropske, semitske i slovenske.
Plivaću u etimološkom moru i lutati po teološkim brdima.
Postaću učena, a moje telo će dobiti oblik kolibice.
Ali to može još malo da sačeka, primećujem da postoje izvesna odlaganja, jer
i pre nego što sam stigla da se pobrinem za svoje meso i svoje umovanje, izgleda
da me je dolazak kući na neki način širom otvorio.
I s prtljagom mi je isto kao i sa odećom. On koji je nekad služio da me
odvoji od sveta, sada mi je otrgnut s tela, leži po kući i zauzima prostor.
Moram da raspakujem sve trbušaste zavežljaje, moram da ih se otarasim,
žuljaju me, ali ja nisam gotova, ovo ni izbliza nije završeno.
Ukratko rečeno, volela bih da nije toliko teško biti ovde, jer ne želim da
budem nigde drugde. Ipak sam najzad u luci, a osim toga, ovde je i tako neshvatljivo
lepo!
Čime sam zaslužila da doživim ovakvu lepotu?
Nije li to predskazanje da će mi sasvim uskoro sve izmaći iz ruku?
Priznajem da se bojim da će me isterati odavde. Bojim se činjenice da me
više niko ne sažaljeva, jer mi to donosi odgovornost da sa drugima delim ono
što imam.
Iako ni izbliza nisam sigurna šta to imam, ipak imam nešto, nekakav Dom,
i zato treba da dajem.
Ali strah da ću se ubrzo suočiti sa gubitkom Doma i začuti očajničke prekore
kako se uzdižu iz mog ambisa zbog toga što nisam ni uživala u krasoti – tom
rajskom osunčanom prostoru ispunjenom nameštajem – dok sam imala priliku,
isisava svu želju za davanjem iz mene. Ova dilema pokazuje, osim neoprostivo
otupelog osećaja za moral, moju lošu naviku da mi nedostatak nečega
bude duševna hrana. Iako imam moj kovčežić, iako ono što nije bilo i ono što
bi moglo biti sada žive u svojoj kutiji, na svom posebnom mestu, ja očigledno
nastavljam da tumaram, jer se bez uzdaha čežnje osećam kao mrtva žaba krastača.
Što je naravno samo delimično tačno.
Kada malo bolje razmislim, nije nedostatak moja duševna hrana, već kretanje
koje on stvara.
Kretanje ka fantastičnom cilju, uprkos tome što sam ovde obuzeta životnom
srećom, što sam na odredištu, iako ne želim da budem nigde drugde,
osećam se nesigurno.
Crvena nit koja nekad beše razapeta između mene i budućnosti sada meandrira
u mlitavim krugovima, i lako ju je izgubiti u zagonetnim lavirintima između
stvarnih i nestvarnih soba.
Plaši me što je Cilj sada zamenila Smrt.
Ako je Dom cilj, onda se u Domu nalazi Smrt.
Smrt je svuda u ovim i onim stvarima, u telu, u sobi.
Možda me baš Smrt ili pre moja borba sa Smrću navodi da održavam
tempo, i dalje mi ne dozvoljava da mudrujem i stvorim svoje sedelačko salo i
svoju učenost.
Da bih postala učena i opijena natčovečanskim, da bih zaboravila ono doslovno,
ono suma sumarum sobe i otisnula se napolje u lavirintsku oslobođenu
istinu, moram ostati otvorena za život i podneti da život vodi ka smrti.
Ali da bih podnela smrt koja će doći, moram biti na nogama, imati nešto
u rukama, moram da držim propast u prikrajku, dom ne sme postati brdo beskućnih
stvari, smeća i sudbonosnih hrpa!
Moja svest o smrti stvara obrasce u telu, u Domu, i dolazi do odlaganja.
Nisam počela da umujem, nisam ni počela da se približavam onom mumlanju
upućenih koje toliko toga podrazumeva, mekušna masnoća još se nije
nataložila u prstenovima oko kukova i nogu.
Idem do Radionice. Stvorila sam Radionicu da tu sakupim svoje povratke
na staro, svoja odlaganja, svoj vatreni rat protiv trbušastog, svoj fiasko i izgubljene,
pogrešno postavljene mrlje u jedan ram.
O Domu se mora voditi briga, čak iako je samo dekor.
Ne mogu ga uzeti zdravo za gotovo.
Ne mogu se pouzdati u njegovu trajnost.
Čak iako želim da steknem sedelačko salo, želim da Dom bude lep, a ne
zaražen.
(Prevela sa švedskog Sofija Vuković)
Izdavačka kuća Zavet, Beograd.