STRANE
Saša, već dugo ste prisutni u svim sferama regionalne književnosti i kritike. Autor ste niza knjiga koje obrađuju različita polja „naše“ književne produkcije i pozivaju na polemiku. Pri tome ste aktivni kao urednik portala „Beton“ i emisije „Oko Balkana“ na Radio Beograd 2. Jeste li se umorili od književnosti?
SAŠA ĆIRIĆ
Ne bih baš rekao da sam prisutan u „svim sferama“, a to ne zato da bih hinio skromnost (hinio je u Srbiji izraz primarno iz Alana Forda :), već iz prostog razloga što me u poslednje dve decenije, da zaokružimo na dve i po, uporno izbegavaju žiriji u Srbiji i regionu, a ne bih rekao ni da su se festivali, sajmovi i književne tribine „ubili“ od nastojanja da me ugoste. Ali da ne zakukavam nepotrebno već na početku razgovora, kao neki Kalimero, žaleći se na književnu nepravdu. Koja nije ni izmišljena ni preterana, na stranu ovo šaljivo ruho u koje odevam svoj diskurs, što bi reko Bart, ali ne Simpson. Ova reakcija regionalnih ili postjugoslovenskih sredina je, zapravo, zakonomerna ili logična i neizbežna za svakog ko se književnom kritikom bavi kako treba, a u stvari, to važi za svakoga ko promoviše kritičko mišljenje, u medijima i generalno na javnoj sceni (ali o tom potom, niže u tekstu, nepotrebno skrolovati).
E sad, pošto sam se kao čovek u (srednjim) godinama požalio i nalamentirao, najpre da dopunim svoje „CV“ podatke u tvom pitanju (ja sam prešao na ti, jer, što reko Prever zvani Žak, ja govorim ti (tutoyer, divan glagol) svima koje …, znate već to). Elem, autor sam četiri knjige kritika, eseja i komparativnih analiza (otisnutih u Zrenjaninu, Ulcinju, Zagrebu i Novome Sadu – kakav niz), jedne knjige filmskih analiza, ponajviše holivudske produkcije (Novi Beograd, Studenjak), dve knjige radio drama i drama (vlastita i Beton tiskovina), te poezije koju pišem tri decenije ali ne objavljujem (šta ćete, koncept), mada su me drugovi iz sarajevskog SIC!-a „prevarili“ (teško žabu u vodu naterati) i „zdelali“ jednu poemu u PDF-u.
Što se uredničkog rada tiče, samo ću precizirati da sam u Betonu (dodatak dnevnog lista Danas iz Beograda i portal www.elektrobeton.net) bio jedan od urednika od juna 2006. do početka 2019. godine. Ali valja napomenuti i da sam „udarnički“ pisao kritiku, književnu, za zagrebački tjednik „Novosti“ od kraja 2008. do pre recimo godinu i po dana (zamor materijala i osrednjost produkcije ubiše me u pojam, te ruke digoh u znak predaje). Ne bih ovde pominjao portal Booksa ili blaženopočivši Zarez i Quroum, već pominjani SIC!, sve do Beogradskog književnog časopisa; a ne bih pominjao ni zašto ih ne bih pominjao.
A sad odgovor na pitanje: ‘umor u glavi, što bi rekao Midrag Stanisavljević, pesnik i dramski pisac, tako mu se zvala kolumna u nekadašnjem antiratnom listu Republika (ako vam dopadne šaka, ne ispuštajte ga iz ruku). Odgovor na to pitanje ima dve ravni (šta ću kad volim da komplikujem): profesionalnu i egzistencijalnu. Da krenem od druge. Da je Haris Džinović posećivao biblioteke i knjižare, sigurno bi napisao hit „I tebe sam sit, literaturo“, ali nije, sada bismo svi, ruke gore!, mogli da zapevamo njegov refren, onaj piromanski, „dabogda se zapalila“, pa bi i pesma mogla da nosi posvetu Aleksandrijskoj biblioteci a Haris Džinović bi bio stavljen u isti red sa Konstantinom Kavafijem i ostalim neoklasicistima.
Elem (broj 2), naravno da je svaki „čitalac na duge staze“ umoran ko pas, ali je svestan, o tugo (Nastasijević), da mu druge nema nego da vekujući glođe kost teksta, isisavajući, koliko može i koliko ga zapadne, koštanu srž njegovog smisla. Međutim, profesionalno gledano, toliko prosejavanje teksta, ili prikupljanje zlatonosnih grudvica vrednosti i smisla, nije ostalo bez rezultata i sada se sve knjige, i one starostavne i ove ganz neu, što bi rekli gastosi, otvaraju kao pasijans, nudeći se kao zrelo grožđe analitičkom zobanju. Tako da, kako god da okreneš, nešto ti je otpozadi, kako veli narodna mudrost, odnosno dijalektika ti ne gine. Ili, što rekao nestašni crnogorski vladika, u pauzi od „istrage poturica“, čaša medi ište čašu žuči, odnosno u našem slučaju, trista kila umora ištu nekoliko grama mudrosti, smiješane najslađe se piju (ovde ubaciti link za domaću rakiju/lozu, žilavku ili neko energetsko piće, već ko se od oglašivača ponudi).
STRANE
Kako se nosite s izazovom pronalaženja ravnoteže između kritike i podrške piscima? Kako odabirete ton i jezik svoje kritike?
SAŠA ĆIRIĆ
Ako bih hteo da pametujem i vrdam u odgovorima, čemu, kako se vidi, ič nisam sklon, kao ni vavilonskoj mešavini izričaja i leksike, rekao bih, à la dragi Gistav, ne Gustav, da ne nalazim ja ton i jezik svoje kritike, nego oni nađu mene, kao što je njega našla ona večito smorena buržujka; tačnije, pronašao ju je u samom sebi: država i gospođa Bovari, to sam ja, Sinkler Luis, bez rednog broja 🙂 (šta fali, umetati tzv. imodžije u tekst? Jedan od vodećih rok kritičara naših, koji je premenuo ovih dana, Petar Luković, slava mu, često je završavao svoje osvrte rečima: „za spaliti!“ i stavljao one crteže za munje i gromove i mrtvačke glave; ne, daleko bilo, zbog toga što je bio iz Kraljeva nad kojim „živa vatra seva“ – ovo ionako mnogi neće razumeti, pa neka stoji. Dakle, mogli bismo se svi prebaciti na emotikone umesto reči, kao na one zvezdice, duge i jednoroge koji se u nižim razredima osnovne škole dideljuju umesto ocena. Jedan smajli za sranje, dva za osrednjost. I mirna Bosna. Obaška Hercegovina. Njoj ide poseban smajli :).
No, vratimo se na pitanje, koje je zapravo jako dobro, a ja sad ne podilazim niti teram šegu (na ispašu). Pa šta što je humor infantilan, ima valjda i mlađih čitalaca ovog intervjua. Iskreno, nikada nisam tražio ili tragao za ravnotežom između osporavanja i afirmacije u književnoj kritici. Uzgred, eto nezgode što se pod pojmom kritika podrazumeva osporavanje ili negativna ocena, a zapravo bi trebalo da to bude neutralan pojam koji znači osvrt, prikaz, analiza i vrednovanje knjige, koji a priori ne znači ni pohvalu ni napad. Ali, iako se kritika kao pojam razume kao nepovoljna ocena, dakle kao negativna kritika, u kritičarskoj praksi danas ponajmanje je negativne kritike, odnosno vrednosne problematizacije i oštrih ocena o tekućoj regionalnoj produkciji. Dakle, u našoj savremenoj književnoj kritici nema kritike, ili se ova nalazi stidljivo i u tragovima.
Zašto je tome tako, možda ćemo se kasnije dotaći, a sad se valja još jednom vratiti odgovoru na pitanje. Dakle, balans ili ravnoteža između pohvale i pokude me ne zanimaju niti dajem pet para na to. Kada bi takav balans postojao kao, na primer, neka dobronamerna ili zdravorazumska norma, to bi pre vodilo kao autocenzuri nego ka suvislom i argumentovanom kritičkom govoru o književnosti. Doduše, pošto danas prave kritike gotovo da nema, ili nije stručna ili nije suvisla, ili se nema gde objaviti, poziv na balansirano pisanje bih razumeo pre svega kao pokušaj da se i kritički misli, što bi bio poziv da se podigne lestvica smelosti aktuelne nam kritike.
Najbolja podrška piscima je pisati iskreno i dosledno o njihovim knjigama, pa šta ih zapadne. Ko teži tome da se usavršava, razmisliće o primedbama i zamerkama i nastojati da ponešto kod sebe promeni. Koga se to ne tiče ili ga ne dotiče, pa, za takve se kritika i ne piše. Što se jezika i tona kritike tiče, ako smem da uopštavam svestan da će to uopštavanje ostaviti van svog okrilja podosta od mojih tekstova, polazim od aficiranosti tekstom knjige, njenim stilom, leksikom i senzibilitetom, razume se, i od toga kako je na mene delovala, od prijatne nadahnutosti do rugalačke iritiranosti. Ali nezavisno od tona, u kritičkoj analizi je potrebno detektovati sve relevantne aspekte dela i autonomno ih proceniti, što može dovesti do toga da se nešto smatra uspelim i funkcionalnim a drugo ne. Ovde je poenta da ni autora ili autorku kritike ne sme da ponese jedan utisak, afekcija ili sud, ovakav ili onakav, pa da mu podrede ostatak analize, svejedno da li je ispisana u duhu entuzijazma i ushita ili rušilačkog obrušavanja.
STRANE
Pritisci javnosti su danas neizostavan dio odgovora, tačnije, refleksa na književnu kritiku. Kako reagujete na njih i održavate integritet kritičkog glasa?
SAŠA ĆIRIĆ
U stvari, i ne osećam neke posebne pritiske, posebno ne javnosti. Veći su pritisci, ili je bolje reći jače su reakcije samih autorki i autora pogođenih kritikom, odnosno kolega kritičara i kritičarki, posebno kad se ne slažu ili kada se i oni nađu kritički potkačeni – izdavači, mediji, čitaoci znatno manje reaguju, bar je takvo moje iskustvo, ali ja nisam nikad bio na tzv. društvenim mrežama, s predumišljajem, tako da možda i grešim, ili sam samo van domašaja gnevnih ljudi koji na svoj način predstavljaju javnost.
U stvari, kad se malo bolje prisetim bilo je neugodnih reakcija, ali ne tako skoro, od toga da te članovi porodice koja nije nabolje protumačila kritiku smeštaju u betonski kovčeg, preko toga da te autorka prijateljski zamoli da više nikada ne pišeš o njoj, ili toga da čuješ da je tvoja kritika izazvala srčani poremećaj kod autorke u godinama, ili do toga da jedan autor pošalje protestni mejl nedeljniku gde objavljuju tvoje kritike, s prijateljskim predlogom da se prekine saradnja sa zlobnim kritičarem itd., ali sve su to sitnice. Opasnije su bile dve sudske tužbe koje smo kao redakcija Betona imali, ali nijednu nije uzrokovala neka od mojih kritika (eto koliko je kritika uticajna). A najopasnije je ona kritika koju huligani i mladi nacisti po Srbiji sprovode tako što nasrću na opozicione političare ili aktiviste koji recimo prefarbavaju grafite podrške Ratku Mladiću ili najave o povratku srpske vojske na Kosovo. Ali ni to se ne dotiče domena delovanja književne kritike, pa nemam na šta da se žalim.
Pošto sam 22. godine na Radio Beogradu, ima jedna škakljiva stvar kada kombinujete dve intelektualno i profesionalno kompatibilne, ali psihološki i ne sasvim uklopive aktivnosti, dakle intervjue i kritike. Svaka prava kritika je test odnosa koji imate sa autorom, tako da ako mu/joj kritika nije po volji, rizikujete da neće pristati da sa vama razgovara u emisiji. Ja inače nemam problema da razgovaram sa piscima o čijim sam knjigama pisao naglašeno kritički; a obratno: kako kad. Ali, sve ima svoju cenu: od intervjua se živi a kritika je grešno zadovoljstvo. Pre deceniju i po našim medijima je proletela vest o navodnom ili stvarnom pismu uredništa LA Tajmsa svojim saradnicima u kome se lepo kaže da kritičar ne bi smeo da poznaje niti da sarađuje s piscem o kome piše, dakle da nisu ni u poznaničkom ni u poslovnom odnosu. I to jeste čista situacija. Svejedno, i da je ovo pismo izmišljotina, ova dva kriterijuma su važna. No, kako mi živimo u malim zemljama gde su kontakti neizbežni, posebno ako se bavite još nečim od čega zapravo živite, morate kao kritičar razviti određenu dozu rezistencije i permanentne kuraži zarad izlaganja riziku – a ovde je najveći rizik taj da zbog kritike zauvek izgubite pisca kao sagovornika ili poznanika. U redu, posredno i da vas smatraju enfant terribleom, pa da vas ne pozivaju u žirije i na festivale, pa se opet tu zatvara krug. No, ko što rekoh, sve ima svoju cenu. Kritika se ne isplati, ali je užitak u pisanju autentične kritike nenadoknadiv.
STRANE
U kakvoj je poziciji regionalna književna kritika? Od čega ona prvenstveno pati?
SAŠA ĆIRIĆ
Ovde konačno mogu da budem kratak. Pozicija književne kritike u svim postjugoslovenskim zemljama je veoma slična i suočava se sa dva glavna problema: prostor za objavljivanje je jako sužen – književni časopisi jedva da opstaju a dosta njih je ugašeno, dok se u dnevnim i nedeljnim listovima, u elektronskim medijima kao i na portalima prostor bitno smanjio. E sad, tamo gde se i objavljuju kritički prikazi: ili nisu dovoljno kritični (neutralni su, prijateljski ili maskirani advertajzing) ili nisu dovoljno stručni i pronicljivi (trijumf amaterizma, oportunizma i mediokritetstva).
Poseban problem su oni koji se predstavljaju kao kritičari a ne pišu kritiku, ili nisu književno obrazovani, ili su književnu produkciju počeli da prate od pre godinu ili dve, ali se kao takvi, lažni kritičari pozivaju u raznorazne žirije raznoraznih književnih nagrada.
STRANE
Dosta se govori o krizi identiteta na srbijanskoj pjesničkoj sceni. Koji su faktori doveli do pomenute krize i koliko je ona zaista stvarna?
SAŠA ĆIRIĆ
Priznajem da nisam upućen u te razgovore o krizi identiteta savremene srpske poezije (ili je reč o drugoj vrsti krize identiteta na pesničkoj sceni?). Ako je reč o samoj poeziji, ona je produktivnija poslednjih nekoliko godina nego bar deceniju unazad: mnoštvo novih imena, posebno autorki, pa i novopokrenutih malih izdavačkih kuća koje ne beže od knjiga pesama, a i promocije pesničkih knjiga su dobro posećene, što možda ukazuje i na dobru povezanost mladih aktera na pesničkoj sceni preko društvenih mreža. Ne bih koristio reč kriza, ali i u poeziji se može govoriti o izvesnoj neinovativnosti i nedovoljnoj poetičkoj raznovrsnosti, o tome da mlađi autori i autorke nisu dovoljno sazreli ili nisu dovoljno talentovani da istražuju stariju i savremenu svetsku poeziju i da razvijaju one oblike pesničkih izraza koji neće udarati u zidove intimističkog govora o vlastitoj svakodnevici i još uvek oskudnom i tipičnom životnom iskustvu. Odličan protivprimer je knjiga pesama Selme Asotić Gori vatra, kao inovativan i promišljen novi glas.
STRANE
U kojem volumenu medijski pluralizam u Srbiji utječe na izdavačku atmosferu, posebno njegov tabloidni žanr?
SAŠA ĆIRIĆ
Nažalost u Srbiji ne postoji medijski pluralizam, jer je većina medija, što tradicionalnih štampanih poput Politike i Večernjih novosti, što elektronskih poput RTS-a, i razume se svih tabloida pod šapom režima i rade u njegovu korist. Van toga se nalaze malobrojni mediji bez nacionalne frekvencije i sa skromnim tiražima, pa je i tu došlo do unifikacije, jer većinom pripadaju jednoj korporaciji koja za sada vodi opozicionu programsku politiku. Ali, nezavisno od profilacije srpskih medija u jednom autoritarnom okruženju, koje sve više klizi ka fazi otvorene diktature, ne vidim suštinsku povezanost profila i funkcionisanja medija i karaktera izdavačke produkcije. Ako si mislio na pulp literaturu, prevedenu i domaću, iz bilo kod žanra, čujem (jer to ne pratim) da su fantasy i trileri posebno na ceni, nje bi bilo i da su mediji sasvim profesionalni a režim uistinu demokratski, bar koliko je to kod nas moguće. Taj, pomalo elitistički rečeno, književni treš, a ja se baš i ne ustežem da obnavljam tu terminologiju dociranja s visine, neizbežan je produkt popularne kulture, štaviše njegov bazični sastojak, i u filmu i u muzici, pa i u literaturi. Čak i da nam je kritika prisutnija, stručnija i uticajnija, a akademska i naučna reč uvažavanija u javnosti, teško bi se suzbili trivijalni oblici umetnosti. To, na kraju, nije uspelo ni socijalističkom modernizmu u SFRJ koji se zalagao za visoku umetnost, dok je partija budnim okom pratila tokove u kulturi, pa su se razvile lake note zabavne muzike sa sve folk muzikom, dok su se stripovi i roto romani, od krimića i vesterna do hertz romana i erotskih magazina nesmetano distribuirali po kioscima i kupovali en gros.
STRANE
Kako ocjenjujete utjecaj digitalne ere na način na koji ljudi konzumiraju i percipiraju književnost?
SAŠA ĆIRIĆ
Devedesetih, kada se globalnim usponom digitalne ere, tačnije interneta kao svetske virtualne mreže i informacionih tehnologija, postavljalo pitanje hoće li toliko vekova posle Gutenberga knjiga preživeti, Umberto Eko je u jednoj svojoj kolumni opovrgao sve te strahove i sumnje, ustvrdivši da će se desiti upravo suprotno, da će naporedo sa elektronskim izdanjima porasti a ne opasti broj štampanih izdanja. Što se i desilo. Pogledajte koliko je nakon propasti socijalističkih izdavačkih giganata novih izdavačkih kuča pokrenuto i koliko se godišnje knjiga svih vrsta odštampa – jer upravo zahvaljujući razvoju tehnologija, svako može da bude „svoj majstor“, da uredi, prelomi, dizajnira i pripremi rukopis za štampu; jedino su stare dobre štamparije, iako i same digitalizovane, van domašaja uradi sam pristupa.
Međutim, ako je verovati Branku Milanoviću (https://pescanik.net/nestanak-papira-i-teror-sadasnjeg-trenutka/), uglednom američkom ekonomisti poreklom iz Beograda, Kina, koja je izumela papir (uz kompas, barut i štampu), od početka ove godine je drastično redukovala njegovu upotrebu kao materijala za prenošenje informacije i teksta (dakle za štampu i knjige), da ne pominjem veliko poskupljenje cene papira poslednjih godina, što sa drugog kraja priče, možda zaista može da označi nekakav put ka okončanju analognog doba koje simbolizuju knjige, štampa i papir. Kao što je opet David Albahari, jedan od izuzetnih pisaca našeg jezika koji je prošle godine skoknuo lično do Vavilonske sve-biblioteke, u jednom eseju-kolumni od pre desetak godina, dok je još živeo u Kanadi, da nas ova digitalna sokoćala koja koristimo, od računara do mobilnih telefona, demotivišu da pišemo rukom, tako da je digitalno doba, eto, direktno uticalo i na to kako nastaje i razvija se pismenost: ako nema ekrana i tastature, u hrvatskom delu Mostara zvanoj tipkovnica :), buduće generacije neće umeti da napišu ni svoje ime i prezime. Pa i taj pojam pisanje. Zanimljivo je kako se čvrsto držimo navika i starih pojmova, ni kucaće mašine nisu promenile osnovni termin koji označava spisateljsku aktivnost, pisanje nije postalo kucanje, jer pisac nije daktilograf. Da li će možda vremenom postati elektronski tipkač?
E sad, kako u svoj toj SF budućnosti koju već živimo stoji književnost? Pa neka svako odgovori sam za sebe: koliko nabavlja i čita elektronske knjige, odnosno koliko uopšte čita knjige, i još: koliko čita literarne sadržaje makar i na ekranu, što se može da odnosi na bilo koji ozbiljan i tekstualni sadržaj na internetu, dakle da nisu klipovi, selfiji i bilo koji oblik komercijalno-zabavne multimedije. Ali teško da bi se i ovde, kao i u slučaju palp ili treš literature, moglo govoriti o tome da je internet kao takav ili pomagala koja koristimo jednako za posao kao i za zabavu, da su krivi što se: a) manje čitaju knjige, b) manje čitaju bilo kakvi literarni i intelektualni sadržaji, c) manje čita bilo šta, nego se zuri, zeva, bleji, lista, skroluje, lepe i lupaju srca, zvezdice i silesija emotikona, koji će jednom zameniti reči i celu komunikaciju.
Ko je onda kriv ili šta je uzrok svemu tome? Najpre nisam siguran da se danas čita manje nego ranije; svako ko je stariji od recimo 40 godina će vam reći koliko se kobajagi čitalo, u školi i van nje, u pred-digitalnom dobu, to je ono kad se kolektivno gledala televizija u dnevnoj sobi i koristili se stabilni ili fiksni telefoni, dok su se video igrice (Pacman, Phoenix, Moonpatrol…) igrale na konzolama, pored flipera, i pokretale tako što ubaciš žeton. Danas je možda samo vidljivije koliko smo okruženi raznoraznim virtuelnim smećem i banalnostima, kao što je vidljivije ko čini većinu u svakoj kulturi, svakako ne oni koji čitaju Flobera ili Džojsa. I opet nisam siguran da je digitalno doba izmenilo naš pristup književnosti, odnosno tome kako je razumemo i šta nam znači. Digitalno je ostalo sredstvo a nije postalo suština.
STRANE
Posljednjih godina je fokusu NIN-ova nagrada. Imali smo pozive na njen bojkot, pojedini su pisci povlačili svoje knjige iz konkurencije i isticali nekompetentnost žirija. Djeluje da najprestižnija književna nagrada gubi svoju auru. Koliko će ona uspjeti ostati relevantna s obzirom da je NIN prešao u ruke novog vlasnika i kako gledate na njene laureate kroz zadnjih desetak godina? Ujedno, smatrate li da je vrijeme najbolja evaluacija nekog djela?
SAŠA ĆIRIĆ
Ja bih rekao da je NIN-ova nagrada stalno u fokusu. Ja je pratim u kontinuitetu, iz godine u godinu od 2002., a, eto, izaziva pažnju i van Srbije. Poziv na bojkot se desio tik pred pandemiju korone, 2019., kada je nacionalistički deo scene bio konsterniran što je NIN-ovu nagradu dobio roman Saše Ilića Pas i kontrabas, inače jedan od najboljih od 2000-.te godine, a uz njega istaknut roman Milenka Bodirogića, a oba ocenjena kao jugonostalgičarska, levičarska i autošovinistička. Beogradske institucije su promptno reagovale i kao posledica bojkota dobili smo repliku NIN-ove nagrade zvanu Beogradski pobednik. Zanimljivo i pradoksalno, nakon tri laureata može se reći da žiri ove nagrade nije ispunio skrivene ambicije bojkotaša, štaviše bar jednom ih je ražestio, pa su nagradu dobili i autori van njihovog kruga, odnosno i solidni romani (redom: Drago Kekanović, Goran Petrović i Vladan Matijević).
Na tvoj utisak da NIN-ova nagrada „gubi svoju auru“ se ne bih složio, jer, i sad ću dati nekoliko protivrečnih odgovora, namerno:
a) za mene NIN-ova nagrada odavno nema svoju auru (od 1990-ih do danas svega je nekoliko romana odskočilo, što je nedopustivo malo za nagradu takvog gabarita, a to su: U potpalublju Vladimira Arsenijevića, Sudbina i komentari Radoslava Petkovića, Kiša i hartija Vladimira Tasića, Ruski prozor Dragana Velikića, Uspon i pad Parkinsonove bolesti Svetislava Basare, Bernardijeva soba Slobodana Tišme i pomenuti roman Saše Ilića, i to je to za 33 godine. Na stranu što nisu uspeli da nagrade roman Lane Bastašić Uhvati zeca);
b) NIN-ova nagrada je u određenim periodima bila privezak nedeljnika NIN, u nekim je NIN bio privezak NIN-ove nagrade; odnosno ponekad su NIN vodili i birali žiri konzervativci a ponekad opoziciono nastrojeni novinari;
c) nezavisno od toga koje birao nagradu, kakav je profil NIN imao kao nedeljnik i kakav je bio kvalitet laureata, nagrada je delovala težinom svoje tradicije na čitaoce i na javnost;
d) nagrada je gotovo uvek, što posebno važi u poslednje dve decenije, patila od netransparentnosti kriterijuma za odabir članova žirija, što znači da su birane osobe koje se nisu bavile književnom kritikom, ili se nisu bavile dovoljno kompetentno ili dokazano nepristrasno, ili su, što je slučaj u poslendjih desetak godina, postajali članovima žirija bez adekvatnog obrazovanja i sa sumnjivim poznavanjem domaće književne produkcije.
U zbiru svega toga, jasno je da NIN-ova nagrada i nije mogla da ima auru, ali je zadržala svoj uticaj na sceni, koji je jednim delom i finansijski: laureat/-kinja obavezno postaju među najčitanijim, najtiražnijim i najpozivanijim autorima (na festivale, sajmove i tribine) nakon dobijanja nagrade.
NIN je zapravo ostao u rukama istog vlasnika, koji redakciju, po njenom priznanju, nije uspeo da uveri da će moći da nastave da se bave svojim poslom kao do sada, nezavisno, istraživački i kritički, tako da je redakcija NIN-a iz tog razloga kolektivno prestala da bude redakcija NIN-a i otišla da pravi novi nedeljnik, koji će se zvati „Radar“ (po usvojenim predlozima građana). Baš mi i nije neki naziv 🙂 Biće zanimljivo nešto drugo: da li će postojeći žiri ostati to da bude uprkos tome što je redakcija koja ih je pozvala napustila NIN, odnosno da li će nova redakcija NIN-a zadržati NIN-ovu nagradu kao instuticiju koja je skupa za održavanje, odnosno da li će imati više veštine i znanja u odabiru članova žirija i da li će im se mešati u rad.
Uh, to oko vremena kao jedinog pravog evaluatora, moram da priznam da mi se ta navodno poslovična izreka oduvek činila dubioznom. Pa ipak ima dela, poput Džojsovog Uliksa koje su tek nakon nekog vremena stekla svetsku slavu, ali ništa nam ne garantuje da će ljudi u budućnosti biti u stanju ili imati uopšte želju da ispravljaju sve brljotine i nepravde svojih predaka i prethodnika. Ne pouzdam se u sud vremena i kasnijih epoha više nego u sud savremenika.
STRANE
Koji je vaš stav o Slučaju Ane Miloš?
SAŠA ĆIRIĆ
Nisam znao da je postao „slučaj“, niti da se tako proširio po regionu 🙂 Ovo što si istakao kurzivom je naslov knjige Miloša K. Ilića, pančevačkog proznog pisca, u kome predočava iskustvo svoje slatke književne prevare. Naime, za one koji to ne znaju, 2021. napisao je knjigu priča Kraj raspusta i druge priče koju je potpisao imenom nepostojeće osobe, Ane Miloš, a onda je njegova prijateljica glumica nekoliko godina u stvarnom životu glumila da je ona ta Ana Miloš, i odlazila na festivale, tribine, davala intervjue, dobijala i primala književne nagrade.
Sad, ma koliko to nekome bilo neopisivo zabavno, drugome nebitno, trećem bizarno itd, ja ovde vidim dve poente. Jedna je ona na kojoj insistira trans-autor, koji je svoje priče obukao u haljine ženskog identiteta i pustio u svet, a to je: vidite kako naše scene, ne samo srpska privileguju „žensko pismo“, slepi kod očiju, nesposobni da uvide da je priče napisao muškarac. Zašto i kako on misli da se neizbežno vidi rod autora teksta, ne znam, valjda su čitaoci morali tekst da zagledaju ispod donjeg veša pre ili posle čitanja (nije to bez neke, tako su u kom ono beše veku naložili da se rimski papa ima pre ustoličenja uhvatiti za međunožje da se komisijski utvrdi poseduje li svu propisanu opremu za obavljanje tog svetim duhom odobrenog nimalo mizoginog posla).
Elem, to je glupost, knjiga priča bila je osrednja, ali druga, šira poenta stoji: naše doba je folirantsko – koliko je ranije izbegavalo autorke u širokom luku, sada će im progledavati kroz prste i nagrađivati ih za nešto sasvim prosečno. Što je čista medveđa usluga ženskom autorstvu, iza čega stoji zapravo uverenje da bez pozitivne diksriminacije, dakle bez prevare i nameštaljke, žene ne mogu da budu bolje od muškaraca. Što je uvredljivo i nesuvislo.
Dakle, ovaj „slučaj“ je nastao iz banalne narcisoidnosti i povređene sujete jednog provincijskog pisca, ali je na čistinu isterao mečku, kako se to kaže u mom kraju, novog izdavačko-medijskog licemerja. Međutim, avaj, to licemerje funkcioniše samo u jednom ograničenom kulturnom krugu, bez ikakvog dubljeg dodira sa položajem žena u fabrikama i porodicama, na selu ili po provincijama i gradskim periferijama. Bar da se tu favorizuju žene da budu ravnopravne iz čistog snobizma i pomodarstva, bez porodičnog i akušerskog nasilja, s jednakim platama za iste poslove i jednakom mogućnošću napredovanja na poslu, kao i obavljanja najodgovornijih poslova u državi i korporacijama. Tada bismo znali da smo postali Skandinavija.
STRANE
Za kraj, šta ste u 2023. godini pročitali a da je ostalo uz vas?
SAŠA ĆIRIĆ
Pošto profesionalno pratim balkanske, postjugoslovenske i srpsku književnost, takav će biti i moj izbor. Pritom biće namerno širi, pa možda nekoga podstakne da pronađe bar neki od ovih naslova. Perišićev roman Brod za Issu i Olje Savičević Ivančević Ljeta s Marijom smo u Srbiji čitali s godinu dana zakašnjenja, ali ih namerno ističem jer su to romani koji spadaju u njihove najbolje. Od knjiga koje su objavljene u 2023. izdvojio bih: roman Vremensko sklonište bugarskog pisca Georgija Gospodinova (Geopoetika, prevod: Jasmina Jovanović), knjigu priča Edina Salčinovića Bespotreban čovjek (Vrijeme, Zenica), roman Leto kad je mama imala zelene oči moldavske autorke Tatjane Cibuleak (Dokaz izdavaštvo, prevod: Đura Miočinović), roman Andreja Nikolaidisa Antonije napušta boga (Vrijeme, Zenica), roman bugarske autorke Jane Bukove Putovanje u pravcu senke (Blum izdavaštvo, prevod: Jasmina Jovanović), roman Slobodana Šnajdera Anđeo nestajanja (Fraktura i Akademska knjiga), roman Adnana Repeše Godina bez proljeća (Laguna), posebno bih izdvojio knjigu pesama u prozi Dinka Telećana Knjiga posjeta (Sandorf), knjigu pesničke prepiske Branka Čegeca i Miroslava Mićanovića 52 dana. Interkontinental (Meandar medija), roman Bore Ćosića Ruski vrt (LOM), roman kiparske autorke Konstantije Soteriju Aiše ide na odmor (Treći trg, prevod Saše Đorđevića), izuzetnu knjigu priča Josipa Mlakića Izgaranja (Fraktura), roman Vladana Matijevića Pakrac (Laguna), roman Steve Grabovca Poslije zabave (Imprimatur) i roman Stevana Vraneša Devojačka soba (Dokaz izdavaštvo).
