Rejon Nova Holandija jedno je od živopisnih mesta Lenjingrada…
Vodič
Sunce je bezvoljno izlazilo. Dodirivalo je fabričke dimnjake. Bacalo se pod točkove automobila na hladni asfalt. Lutalo u šikarama televizijskih antena.
U prljavom parkiću probudili su se u isto vreme Čikvaidze i Šapovalov.
Ah, kako su sinoć lepo popili! Kako su glasno pevali! Kako su pokušavali da plešu! Kako je dinamično bilo zamahivanje protezom! Kako su se intenzivno popločavale maršrute prijateljstva i trase pogleda! Kako je bio lep Čikvaidze dok je igrao lezginku! (Kopejke su iskakale iz džepova, opovrgavajući uz lako zveckanje primat materije nad duhom.) I kako su se oni teturali noćas, pridržavajući jakim bedrima zgrade, stubove, svetiljke… A sad su se evo probudili na gomili šljunka…
Šapovalov i Čikvaidze preturali su po naborima prljave zgužvane odeće. Izvučen je ostatak dimljene srdele, perce mladog luka, potamneli ogrizak jabuke. Prijatelji su ćutke doručkovali.
Upoznali su se nedavno. Zbližila ih je tuča u blizini lokala gde su se prodavala penušava vina. Tamo gdje je tesno ljudi se brzo posvađaju. Obuća letnja, vide se žuljevi.
– Zaklaću te! – povikao je Čikvaidze. (Šapovalov mu je stao na nogu.)
– Ne tebe, nego vas – ispravio ga je Šapovalov.
Zatim su se dugo rvali na trotoaru. I odjednom je Čikvaidze rekao, popuštajući stisak na vratu Šapovalova:
– Setio sam se gde sam te vidio. Na premijeri Tarkovskog u Kinoteci…
Od tad su bili nerazdvojni.
Zgrade su okružile mali park. Bledo sunce dizalo se iza njihovih leđa. Ostaci noćne tame skrivali su se među kontejnerima.
Prijatelji su ustali i izašli na ulicu, okupani stidljivim aprilskim suncem.
– Gde se nalazimo? – upitao je Čikvaidze prvog prolaznika.
– U Novoj Holandiji – mirno je odgovorio ovaj.
Zaljuljale su se zgrade. Osunčane fasade su se iskosile i uspuzale uvis. Kolovoz se izmakao pod nogama i u skokovima se ustremio ka horizontu.
– Zamisli ti to! – rekao je Šapovalov. – Pijani zabasali u Holandiju!
– Kakva nevolja – odgovorio je Čikvaidze – izgubićemo se u nepoznatoj zemlji!
– Najvažnije je – rekao je Šapovalov –ne klonuti duhom. Dobro, napili se. Dobro, prešli granicu. Sve ćemo iskreno ispričati, možda će nam oprostiti…
– Ja hoću kući – rekao je Čikvaidze. – Ja ne mogu da živim bez Gruzije!
– Pa ti nikad nisi bio u Gruziji.
– Zato sam ceo život čorbu od kupusa kuvao od boržomnija.
Prijatelji su neko vreme ćutali. Pored njih su uz silno tandrkanje jurili tramvaji. Tiho su šaputale novine koje su ostarile preko noći.
– Obrati pažnju! – povikao je Čikvaidze. – Kakvi monstrumi! Vode crnca na linč!
I zaista. Po ulici prepunoj ljudi, uzdižući se iznad gomile, išao je čovek tamne puti. Njega su čvrsto držale ispod ruke dve zgodne plavuše…
– Tajno ćemo se probiti do otadžbine – rekao je Čivkaidze.
– Pomoći će nam najsiromašniji sojevi – odazvao se Šapovalov.
Prešli su most. Zatim su prošli pored apoteke i šarene pijace.
– Ne sviđa mi se turska obala – nežno je pevao Čikvaidze.
– I Afrika mi ne treba – pratio ga je Šapovalov.
Prijatelji su išli po keju. Skrenuli su u ulicu prepunu ljudi. Izlozi su se presijavali. Topio se sladoled. Osmehivale su se žene i semafori.
– Pogledaj, kakvo blagostanje! – uzviknuo je odjednom Šapovalov.
– Ne žive loše – potvrdio je Čikvaidze.
– A kako su obučeni!
– Pa ovo je Zapad!
– Svuda asfalt. Prepuno automobila! A sunce?
– Nego šta! Ovde vode računa o tome!
Zavaladala je pauza. Prekinuo ju je Šapovalov.
– Datiko, hoću o nečem da popričam s tobom.
– I ja.
– Nećeš me prezreti?
– Ne. A ti?
– Možda, ovaj… Ma kako ono beše. Da tražimo azil… Mislim, privatna trgovina…
– Noćni restoran!
– Zakon džungle!
– Trijumf odsustva duhovnosti!
– Kaubojski filmovi!
– Moralno propadanje! – zaključio je Čikvaidze.
Ubrzo su prijatelji, zagrljeni, išli prema trgu. Tamo je, izvadivši šaku makarona iz futrole pištolja, doručkovao čuvar reda, koji je po boji ličio na zebu.
Sergei Dovlatov, “Uloga”, s ruskog prevela Natalija Nenezić, LOM, 2021.
Knjigu možete nabaviti na: LOM
