Nekada smo živeli u brdima. Ta brda su poput kosmatih pasa ležala pod nogama. Ta brda su već odavno postala pitoma, vukući nemirni prtljag naših staništa, naših ratova, naših pesama. Naše vatre oprljile su im krzno.
Nekada smo živeli u brdima. Stada ovaca pokrivala su procvetale padine. Potoci – brzi, zapenušani, beli, kao nož i bes – izvijali su se oko teških, mokrih stena. Sunce se topilo na snažnim jermenskim potiljcima. U žbunju su lutale senke, plašeći oprezne.
Prolazile su godine, svalivši na pleća teret istopljenog sunca, hladeći se lokalnim novinama, usporavajući korak da bi kupile sladoled. Prolazile su godine…
Nekada smo živeli u brdima. Sada naseljavamo stanove…
*
Juče me je pozvao moj ujak Armenak:
– Dođi kod mene na rođendan. Ja sam se rodio – sutra. Ako ne dođeš, naljutit ću se i udarit ću te…
Kad sam došao, gosti su bili na okupu.
– Nisam te video četiri godine – obradovao se ujka Armenak – baš sam te zaželeo!
– Nisam te vidio jedanaest godina – prihvatio je ujak Ašot – užasno sam te zaželeo!
– Prvi put te vidim – prišao mi je ujak Horen – dugo sam te se zaželeo.
Na to su svi zaplakali, a ja sam otišao u kuhinju. Hteo sam da zagrlim tetku Siranuš.
Pre trideset godina Armenak ju je oteo iz kuće starog Beglara. Evo kako se to desilo.
Armenak je stigao do kuće Termateuzovih na riđem konju. Ostavio je konja pored plota i uzviknuo:
– Beglare Fomiču! Hoću nešto da se dogovorim s tobom!
Bilo je zvučno junsko podne. Beglar Fomič je izašao na dokstat i besno upitao:
– Da nećeš možda da otmeš moju ćerku jedinicu?
– Nemam ništa protiv – odgovorio je ujak.
– Ko je tebi nju preporučio?
– Sarkis je proporučio.
– I ti si odlučio da je ukradeš?
Ujak je klimnuo glavom.
– Čvrsto si odlučio?
– Čvrsto.
Starac je pljesnuo dlanom o dlan. Odmah se pojavila Siraniš Beglarovna Termateuzova. Podigla je glavu, i svet je istog časa obuzelo nevreme njenih tamnih očiju. Nekontrolisano se izlio pljusak njene kose. Pobeđeno sunce povuklo se u šikare kupina.
– Neka vam se sa srećom – rekao je Beglar – nemojte da se zadržavate. Poteru ću poslati za jedno četrdeset minuta. Tad će se moji sinovi vratiti sa kupanja. Mislim da će hteti da te ubiju.
– Naravno – klimnuo je glavom Armenak.
Krenuo je ka plotu. Ali tada se ispostavilo da je konj izdahnuo.
– Nema veze – rekao je Beglar Fomič – daću ti moj bicikl.
Armenak je posadio uplakanu Siraniš na ram bicikla. Zatim je rekao, obrativši se Beglaru:
– Hteo bih, oče, da potera deluje pristojno. Neka obuku čiste košulje. Znam ja tvoje sinove. Da ne moram da crvenim zbog njih.
– Vozi i ne brini – poručio je starac – poteru ću ja organizovati.
– Čekamo ih u roštiljnici na brdu.
Armenak i Siraniš su nestali u oblaku prašine. Posle pola sata su sedeli u roštiljnici.
Još pola sata kasnije širom su se otvorila vrata i upala su braća Termateuzovi. Bili su odeveni u tamna odela i čiste košulje. Kosmate kape pokrivale su njihove lakomislene glave. Od strašnih povika na zidovima su se pojavljivali tragovi vatre.
– O, nitkove! – povikao je najstariji, Aram. – Ti si ukrao našu jedinu sestru! Umrećeš! Ej, vi koji ste mu bliže, ubijte ga!
– Pvokletstvo, izvinite – rekao je najmlađi, Levan, kotrljajući “r”. – Zabovavio sam pušku u pvtljažniku taksija.
– Dobro je što sam zapisao registraciju – umirio ga je srednji, Gigo.
– Ali mi se volimo! – uzviknula je Siraniš.
– Tako dakle? – iznenadio se Aram. – To menja stvar.
– Tim pre što smo izgubili pušku – dodao je Gigo.
– Možemo da ga pridavimo – rekao je Levan.
– Bolje da popijemo – miroljubljivo je predložio Armenak…
Od tad se nisu rastajali.
*
Zagrlio sam tetku i upitao:
– Kako je zdravlje?
– Nešto sam bolesna – odgovorila je tetka Siraniš. – Trebalo bi da pogledam u ambulanti.
– Pogledaj u svoju ličnu kartu – rekao je grubijan Armenak. I dodao: – Tamo sve piše…
U međuvremenu su gosti seli za sto. Na sredini se sijao hokejaški teren pihtija. Šunka je bila kao procvetala crvena ruža. Kitnjasta šara salate od cvekle potirala je geometrijsku jednostavnost sireva i maslaca. Plastovi kobasica navodili su na razmišljanje o njihovoj strašnoj predistoriji. U oklopima sardina mutno su se presijavali zraci nemačkih zidnih lampi.
Ujak Horen je podigao čašu. Svi su ćutali.
– Srećan sam što smo se okupili – rekao je on – to je divno! Jermeni već odavno treba da se ujedine. Naravno, svi narodi su jednaki. I beli, i žuti, i crveni… I oni… Kako ono beše? Ma ono? Kad se ukrste belac i crnac?
– Mule, mule – rekao je učeni Ašot.
– Da, i mule – nastavio je Horen – i mule.
Ali ipak su Jermeni poseban narod! Ako se ujedinimo, svi će nas poštovati, čak i Gruzini. Ispijmo za našu otadžbinu! Za naša brda!
Ujak Horen je imao težak život. Pre rata je negdje bio šef nabavke. Onda je oktrivena pronevera – milion.
Sud je trajao mesec dana.
– Osuđeni ste – svečano je objavio sudija – na najvišu kaznu – streljanje!
– Jao! – povikao je ujak Horen i pao na pod.
– Izvinite – osmehnuo se sudija – šalio sam se. Deset dana uslovno…
Kako je stario, ujak Horen je voleo da prepriča kako je nastradao tokom teških godina vladavine Ježova.
Za stolom se orila graja. Fleke od vina činile su stolnjak sličnim geografskoj karti. Klizišta od tanjira pretila su da naprave katastrofu. U drhtavim ruinama pihtija beleli su se pikavci.
Ujak Ašot je podigao čašu i uzviknuo:
– Ispijmo za našeg oca! Sećate se kako je to mudar čovjek bio?! Sećate se kako nas je tukao uzdama?!
Odjednom se ujak Armenak udario po stomaku. Zatim je zveknuo nogom polirani kredenac. Počeo je ples!
Ujak Horen se okrenuo ka meni i rekao:
– Nema dosta votke. Ti si najmlađi. Idi u prodavnicu.
– Jel’ daleko? – pitam.
– Do tamo ima dva kvarta, a nazad otprilike isto toliko.
Izašao sam na ulicu, ostavivši iza sebe odjeke horskog pevanja i plesni žamor. Imao sam osećaj da jedno dvesta ljudi istovremeno isprobava kaljače.
Vratio sam se posle petnaest minuta. Pred ujakovom zgradom bila su parkirana vatrogasna kola. Na balkonima su stajali radoznalci.
Iz prozora trećeg sprata kuljao je dim, gubeći se u plavom prostranstvu neba.
Otvorila su se ulazna vrata. Milicionari su izveli ujka Armenaka držeći ga ispod ruku.
Kada me je ugledao, ujak je živnuo:
– Jermeni odavno treba da se ujedine! – uzviknuo je. I krenuo ka meni.
Ali milicionari su ga čvrsto držali.
Vodili su mog ujaka ka automobilu s rešetkama na prozorima. Vrata su se zalupila. Kola su nestala iza ugla…
Tekta Siraniš mi je prepričala šta se desilo. Kako se ispostavilo, ujak je predložio da se zapali vatra i ispeče roštilj.
– Upropastićeš parket – zaustavila ga je Siraniš.
– Imam u torbi malo lima za oluke – rekao je ujak Horen.
– Daj ga ovamo – naredio je moj ujak, gledajući finsku garnituru….
*
Nekada smo živeli u brdima. Ona su se protezala poput stada duž južnih granica Rusije. Mi smo ih naučili na zatočeništvo, na jaram. Mi nismo prestali da ih volimo. Ali ta ljubav je ostala samo u pesmama.
Nekada smo bili crni. Po čitave dane ležali smo na obali jezera Sevan. A kad bismo ugledali lepu devojku, pisali bi iverom na stomaku reči ljubavi.
Nekada smo jahali konje. A sad se koprcamo u fabrikama za proizvodnju trolejbusa. I spavamo u pokretu.
Nekad smo silazili u podrum. A sad trčimo u prodavnicu.
Umesto brda, izabrali smo strme padine novih zgrada. Vređamo žene i palimo vatre na parketu.
ALI NEKADA SMO ŽIVELI U BRDIMA!
Sergei Dovlatov, Uloga, LOM, Beograd, 2021.
S ruskog prevela: Natalija Nenezić
