Stvar se odvija u sportskoj sali akademije Možajskog. Svi prisutni muškarci su plećati. Manjež osvetlavaju četiri velika fluorescentna reflektora. Na grubom tepihu tiskaju se finalisti šampionata Rusije. Za centralnim stolom – Žilvern Hačaturjan, koji je na Olimpijskim igrama u Melburnu dobio nadimak Ruski Lav…
Pre godinu dana Hačaturjan se upisivao na fakultet. Bio je najplećatiji među kandidatima.
U toku je bio ispit iz ruske književnosti.
Hačaturjan je sve redom pitao:
– Izvini, koje si ti pitanje dobio?
– Puškin – govorio je jedan.
– Imam sreće – uzvikivao je Hačaturjan – baš to nisam učio!
– Ljermontov – govorio je drugi.
– Sreća – uzvikivao je Hačaturjan – baš to nisam učio!
Najzad je došao red na njega. Ispitivač je izvukao cedulju s pitanjem. Na njoj je pisalo: “Gogolj”.
– Jao! – uzviknuo je Hačaturjan. – Kakav baksuz! Pa baš to nisam učio!
Ali skrenuli smo s teme. Najavljivač je rekao u mikrofon:
– Pažnja! Finalne borbe se nastavljaju. U plavom uglu Arkadij Disin iz Čeljabinska! U crvenom – Oleg Garbuzenko iz Melitopolja!
Na južnoj tribini se odmah začuo zvuk šamara.
Kako se ispostavilo, to je bio skroman aplauz. Rvači su se rukovali i počeli da skakuću.
Svaki je bio težak sto kila. Svaki je imao preko četrdeset godina.
Obojica su se gegali u hodu, a rvanje su mrzeli od malih nogu.
Rvači su dodirivali jedan drugog, udarali po vratu, kašljali i odmarali se, prislonivši stomake jedan o drugi.
– Pasivna borba! – povikao je najavljivač. – Sportisti dobijaju upozorenje!
Ali Disin i Garbuzenko nisu reagovali.
Počeli su da se rvu još delikatnije. Obojica su bila majstori svog zanata. Obojica su se sećala nekadašnjih borbi. Prevrtanje s ramena, dvostruki nelson, zahvat, tuš… Gruba strunjača odjednom juriša uvis i udara te sa strašnim besom u potiljak…
– Plavi se ne bori! – povikala je publika. – Otaljavanje!
– Ni crveni se ne bori!
Ali Disin i Garbuzenko nisu reagovali.
Rvanje su mrzili, a publiku prezirali.
Odjednom se nešto desilo. Pojavio se osjećaj zbunjenosti i nemira. Kao da je stao sat na međunarodnom aerodromu. Gledaoci i sekudanti počeli su da se osvrću. Rvači su se umorno ukočili, oslonivši se jedan o drugog.
Svi su gledali glavnog sudiju. A Žilvern Hačaturjan mirno je dremao, spustivši glavu na hrpu sudijskih zapisnika.
Hačaturjan je spavao. Prisutni se nisu usuđivali da ga probude. Sudija na strunjači i bočne sudije otišli su u roštiljnicu. Gledaoci su čitali novine, štirkali, krpili čarape, pevali pesme turista.
– Kad bi ti znao kako ja mrzim sport – rekao je Arkadij Disin – imam hipertenziju.
– I ja – rekao je Garbuzenko.
– Isto hipertenziju?
– Ne, isto radikulitis. Plus nesanica. Uvečer legneš, ujutru se probudiš, i onda – ceo dan bez sna. Čas jedno, čas drugo…
– Vreme je da prekinemo, drugar!
– Odavno je vreme…
– Izvini, ko je pobedio? – upitao je Žilvern Hačaturjan kad se probudio.
– Šta je to važno – odgovorio je Garbuzenko. Onda je seo na strunjaču i zapalio cigaretu.
– Šta to radiš? – zabrinuto je upitao Hačaturjan. – Pa stranci gledaju! “Procvetale jabuke i kruške…” – nežno je zapevao okrenuvši se zapadnim dopisnicima.
“Magla se spustila na reku” – živahno su se odazvali dopisnica Hari Zont i Bili Ard.
– Arkaša je pobedio – rekao je Garbuzenko – on je lep, neka njega fotografišu.
– Ni ti nisi loš – usprotivio se Arkadij Disin – ti si crnputast.
– Da skratimo, ti si sudija, Žilverne Aramoviču, ti i odluči – rekao je Garbuzenko.
– Kakav sudija – odmahnuo je glavom Hačaturjan. – Bog vam je sudija, momci.
– Imam ideju! – rekao je Disin, izvadio novčić, bacio ga na strunjaču.
– Glava! – povikao je Garbuzenko.
Disin se zamislio.
– Pismo – najzad je rekao.
Hačaturjan je zakoračio, pritisnuo novčić vrhom lakovane cipele.
– Pobedilo je prijateljstvo! – svečano je uzviknuo. Odjeknuo je aplauz. Sportisti su napustili salu, izašli na ulicu. Iza ugla, zaljuljavši se, pojavio se trojelbus. Prijatelji su ušli.
Tri starice su im učtivo ustupile mesta.
Sergei Dovlatov, “Uloga”, s ruskog prevela Natalija Nenezić, LOM, 2021.
Knjigu možete nabaviti na: LOM
