majka više nije obala.
majka je neoštrina kroz koju se stvari spuštaju u kofer.
zove taksi do aerodroma.
po dogovoru, nešto nalik na ruke maše kroz staklo.
majka napušta ostrvo
nikada nisam video ništa tako crveno
kako je izgledao taj avion sa zemlje,
pitao sam se.
bilo je važno znati odgovor na to pitanje.
tražio sam ga u linijama budućih aviona na nebu
kako da se odbranim od tumačenja
da li je moje ime vreme
majka ne može da odgovori na pitanje
šta je lepota
ali može da pokaže gde se nalazi
za mene je to bila krhka grana nara
slomljena majčinom rukom,
sakrivena vremenom
u vreme.
ne znam zbog čega ju je zakopala
majka ponekad plače za ostrvom,
ali ne razmišlja o povratku.
možda je tamo prepoznala lepotu,
shvatila njenu snagu, svrhu.
pobegla je od saznanja,
kao i svi
želim da budem smisao u svetu.
ranije sam želela da pobegnem.
nisam, zbog bola.
za neke stvari je potrebno čekati da bi se ostavile.
ta tišina, skoro je sveta, kad se osvesti nešto što je dugo bilo zakopano.
to je osnova na kojoj mogu da gradim svoju kuću
potom je morala da napravi novo ostrvo.
govorila je da joj nije potrebna ničija pomoć
imenujem stvari da bih mogla da ih zavolim
i one mi uzvraćaju imenom.
ja ne znam svoje ime,
ali se upravljam po njemu
ljubav spasava ono malo što preostaje nakon straha,
govorila je.
ja sam bio previše mali da bih pomogao
u građenju, u imenovanju,
previše mali da bih razumeo
crvenu kičmu stare obale,
zaključana vrata u praznini zimskog jutra
kuću je ofarbala u belo,
a drvo nara je toliko naraslo
da je krošnja bila veća od površine ostrva.
koren nara pretio je da uništi kuću
morali su da ga odseku
ne pamtim trenutak kad su ga nasumični putnici odneli u delovima.
majka mi nikada nije odgovorila šta su uradili sa njim
obala je tada progovorila:
kad sam bila mala,
mislila sam da svi hrle ka meni.
prekasno sam shvatila da oni,
putnici, jer svi su putnici,
u stvari, traže ono što se nalazi iza mene.
ne ja, već davno nasukano blago koje je u meni skriveno.
ne ja, već mesto nekadašnje plime gde se može uočiti temelj doma
majka je zagrlila obalu.
dala joj je polovinu svog srca
nikada nisam videla ništa tako crveno
da li je svetlost moguća bez izgaranja
tad je, verujem, lepotu počela da posmatra isključivo teleološki.
smatrala je da je uzrok lepote nebitan,
nebitan jer je nesaznatljiv.
a lepota postoji,
govorila je,
ona je vreme.
ona stvara krhkosti
iako je sposobna da stvori himalaje
i seme nara
da bi se dokazala,
da bi bila vidljiva,
ne nužno očigledna.
kao ja
možda je morala da me žrtvuje
zbog tajne lomljivosti,
zbog saznanja,
a da bi to uradila
morala je prvo da me protumači
mislim da, iako to stvarno može biti slučaj,
nikada to nije uspela da ostvari do kraja.
verovala je da se nekakav robinzon kruso
krije u uglovima rasečene tišine ostrva.
bez nekoga ko ne postoji, ne može postojati reč lepota.
nakon te reči slede:
obožavanje
utapanje
poricanje
poricanje
poricanje
oklevanje
brod
a šta je to lepota, mama
kako da se odbranim od tumačenja
zafrljačila je granu nara duboko u šumu.
nije znala da je posmatram,
ja, robinzon kruso.
slomljeno telo majke u sumraku,
pogled u pravcu vavilona.
nepoznatost je teši.
na nekoliko dana je mirna.
ne razmišlja o otrovanim ježevima.
granu je zakopala.
mi ne znamo šta sve može da postane sećanje
da li postoji išta lomljivije od himalaja
ja ne mogu biti ništa izvan tvog pokreta,
ja, obala,
ja, čudljiv sporazum vremena i tvoje ranjivosti
majka je volela sve što je jače od nje.
zbog težine stvari koje ne potonu.
njihove lepote.
njihove banalnosti.
njihove konačne predaje
majka je često govorila o plemenima
koji nisu imali reč za prošlost
ne razumem te, mama
šta si to uradio, elifase
nikada nisam video ništa tako crveno
bila sam na rubu lepote
zašto si me spasila
kako da se odbranim od tumačenja
kako da nestanem
kako da se dovoljno otvorim
da bi mogla da me uništiš
sa nepoznatog drveta
prezreo nar pada na zemlju
kao sidro
ili se spušta nevidljivom rukom
kao draga knjiga
majčina ruka je pokušaj ptica da pronađu svoj dom
majčina ruka je vreme
