HALILOVIĆ
Opiši nam prvu sliku oca u tvojoj svesti? Prvo sećanje na oca?
TUCIĆ
Njegova putna torba crne boje na rasklapanje, pisaći sto pun fascikli na kojem nikada nije pisao. Imao je običaj da kupi novo pakovanje papira za kucanje, traku za pisaću mašinu, belilo. Sredi pisaći sto, zalepi pak papir na radnu površinu i uredno se pripremi za pisanje. I sve to stoji danima, netaknuto. Na kraju prenese pisaću mašinu za kuhinjski sto i napiše tekst. Kuhinja mu je bilo omiljeno mesto za rad.
HALILOVIĆ
Kada si postao svestan avangardne uloge koju je Vujica Rešin Tucić imao u Jugoslaviji?
TUCIĆ
Te činjenice sam postao svestan kada je Jugoslavija počela da se raspada. Svaki događaj je moj otac odbolovao. Verovao je u Jugoslaviju. Nikada nije sumnjao u svoje prijatelje u drugim jugoslovenskim republikama. Nije mi toliko bila značajna uloga koju je on imao kao avangardni umetnik. Vujica je bio učitelj, prenosio je znanje. Protiv rata i ludila nacionalizma borio se držeći školu „Tradicija avangarde“ u Beogradu tih nesrećnih devedesetih. Na nagovor svog generacijskog druga Gorana Babića, grupi srednjoškolaca pričao je o Tomašu Šalamunu, Franciju Zagoričniku, Davidu Nezu, Srećku Lorgeru, Borbenu Vladoviću, Borivoju Radakoviću, Katalin Ladik, Juditi Šalgo, Vojislavu Despotovu, Miroslavu Mandiću, Slavku Matkoviću… Iz njegove književne škole nastala je umetnička grupa MAGNET, poznata po angažovanim performansima na ulicama Beograda. Akcije koje su izvodila Miroslav Nune Popović, Ivan Pravdić, Jelena Marjanov preko noći su postale udarne vesti na BBC-ju, CNN-u, EURO NEWS-u i drugim velikim svetskim televizijskim stanicama. Snagu i značaj onoga što je moj otac radio spoznao sam u pobuni; neposrednoj avangardi na delu. Neki dan sam sedeo sa novosadskim muzičarem Slavkom Matićem, frontmenom poznatog novosadskog pank benda „Zbogom brus lee“, koji mi je rekao da je uticaj Vujicine poezije bio od presudnog značaja za njega da počne da se bavi umetnošću.
HALILOVIĆ
Da li si danas u kontaktu sa očevim prijateljima?
TUCIĆ
Redovno se putem mejla dopisujem sa Vujicinim velikim prijateljem Abdulahom Sidranom koji živi na relaciji Sarajevo – Goražde. U stalnom sam kontaktu sa Goranom Babićem, jednim od najvećih krležijanaca na ovim našim prostorima, koji je kao iskreni i dosledni jugosloven i levičar morao 1991. da napusti Zagreb i nastani se u Beogradu. Moj otac je posebno voleo slikara i pisca iz Makedonije Dimitrija Duracovskog. Njegov roman/dnevnik iz 1999. Insomnia, Vujica je preveo sa makedonskog jezika. Nedavno smo dobili Dimčetovu novu knjigu „Бледи сенки – далечни гласови“ koju nam je poslao po svojoj sestri.
HALILOVIĆ
Koliko te zaokuplja tema otac?
TUCIĆ
Moj omiljeni roman Danila Kiša Bašta Pepeo, pročitao sam veoma rano, u drugom razredu gimnazije. Mislim da bi ovo delo trebalo da pročitaju svi oni koji imaju očeve. Neshvaćenost, odbačenost, nesigurnost i sva težina života umetnika i njegove porodice mi je veoma dobro poznata. Odrastati pored oca koji stvara, ma koliko bilo lepo, nosi i određenu težinu. Poezija mog oca, verbo-voko-vizuelni eksperimenti, roman Struganje mašte i svi tekstovi koje je napisao, vidim kao ekvivalent Redu vožnje na kome je otac pripovedača radio u pomenutom Kišovom delu.
HALILOVIĆ
Da li bi tema otac za tebe bila značajna i da tvoj otac nije bio čuveni pesnik?
TUCIĆ
Na to pitanje ne mogu sa sigurnošću da odgovorim. Verovatno bi to bio sasvim drugačiji odnos između oca i sina. Ponekad sam maštao o tome da moj otac nema nikakve veze sa književnošću. Možda bi mi bilo lakše da je bio ekonomista ili pravnik sa kojim uveče mogu da sednem i pogledam fudbalsku utakmicu ili da komentarišem nove modele automobila. Ipak, bilo je drugačije. Vujica je voleo da igra šah i da ide na pecanje. U petom razredu osnovne me je upisao u novosadski šahovski klub, ali se nisam proslavio na tabli od 64 polja. Naučio me je šta je to Legalov mat. Žrtvovati najjaču figuru – kraljicu, da bi se dobila partija. Ribolovački pribor me nikada nije privlačio. Uvek kada me je vodio na pecanje, ja bih se dosađivao. Više sam voleo da se kupam u reci.
HALILOVIĆ
Kako se tvoj otac suočio sa činjenicom da si počeo da pišeš? Kakva je bila njegova prva reakcija?
TUCIĆ
U vremenu kada sam ja počinjao da pišem početkom devedesetih, društvo je bilo u potpunom rasulu. Postavljalo se pitanje bukvalno da li ćemo preživeti i fizički i duhovno. Mislim da moj otac nije o tome ništa loše video. Moje pisanje je video kao šansu da ne potonem u besmisao. Kao i polaznicima već pomenute književne škole „Tradicija avangarde“, želeo je da ponudi nešto drugo, da ukaže da postoji književnost koja nije u zvaničnim školskim programima i da se može drugačije živeti i pisati. Obično, kada bi ja nešto napisao, on me je podsticao da to objavim i da budem prisutan na knjževnoj sceni.
HALILOVIĆ
Kasnije, da li te je podržavao ili odvraćao od pisanja?
TUCIĆ
Uvek me je podržavao, mada je bio malo skeptičan kada je u rukopisu čitao moju drugu zbirku Krvava sisa. Rekao mi je – Šta je ovo? – Prljav ti je tekst, to treba da se pročisti. Nije mu se dopalo što upotrebljavam reč šareno, jer je to strana reč, ali sam je ja uporno koristio. Najviše su mu se svidele moje Nove domovine. Kad ih je pročitao, rekao mi je – Otkrio si prostor interneta. Ti si pisac novog doba. Ako bi se ja nervirao zbog nečega politički opasnog i provokativnog što sam napisao, bojeći se da će naići na negodovanje i osudu drugih, govorio bi mi – Ko ti je kriv, niko te ne tera da provociraš. Možeš mirno da sediš i pišeš o snegu, travi i drveću. U srednjoj školi sam pokušavao da pišem roman. Saopštio sam mu, na šta me je on poklopio – Nema šanse, ti nemaš životnog iskustva, nemaš još dece. Često me je podsticao da pišem pozorišne komade, jer je mislio da imam talenta za dijaloge. Govorio je da se to dobro plaća, jer se predstava uvek iznova igra i da je Krleža živeo od svojih drama.
HALILOVIĆ
Da li si se nekada plašio da će zlonamerni ljudi tvoje uspehe pripisati imenu tvog oca? Da li si uopšte razmišljao o tome?
TUCIĆ
Bilo je obrnuto. Pokušavali su mene da hrabre kako sam ja mlađi i bolji i kako treba da izgazim oca. Mislim da je to bilo nepotrebno i da ljudi robuju frojdističkim klišeima. Ne mora svaki sin da ubije svoga oca da bi uspeo. Jako je neumesno kada ljudi turaju nos u tuđe odnose. Mnogo mi je bilo lakše kad mene lično napadaju, nego kad predamnom negativno govore o mome ocu. Ipak, svestan sam da ne mogu svi voleti poeziju Vujice Rešina Tucića i da ima različitih pogleda na književnost.
HALILOVIĆ
Generalno, da li je Vujica Rešin Tucić ostvario na tebe veći uticaj kao roditelj ili kao pesnik?
TUCIĆ
U mom slučaju, to se ne može odvojiti. Za Vujicu je život važniji od književnosti i to se uvek osećalo u našoj kući. Poezija je uvek bila prisutna. Sve je uticalo. Od Vujice sam naučio važne zanatske stvari. Da tekst mora biti čist, pasusi uredno uvučeni, misao jasna. Kod njega nije moglo da se brlja.
HALILOVIĆ
Da li je njegovo ime za tebe obaveza, teret ili samo činjenica u biografiji?
TUCIĆ
Ne treba književnosti pridavati veći značaj nego što ona realno ima. Da li uopšte postoje biografije nas pesnika ili je to samo konstrukcija onih koji žele da od umetnosti prave muzej? Gde su obaveze, nema mesta za dobru poeziju. To onda prelazi u patetiku.
HALILOVIĆ
Da li je odnos oca-pisca i sina-pisca ponekad bivao komplikovan?
TUCIĆ
Osobinu koju nisam voleo kod svoga oca je ta da je ponekad pričao u krugu porodice o svojim književnim sukobima. Umeo je da pominje imena nekih književnika u negativnom kontekstu. Kasnije ja te ljude srećem u gradu, na fakultetu, književnim večerima i život mi postaje komplikovan. Njegovi književni neprijatelji ne moraju nužno da budu i moji. Ipak, pred kraj života, on se sa većinom svojih oponenata izmirio. Ako je neko imao dobru pesmu, priču ili roman on je to cenio. Bez obzira na lične odnose sa njenim autorom. U književnom smislu bio je krajnje objektivan o čemu svedoči i njegova posthumno objavljena antologija pesama o postojanju Kolektivni oblak.
HALILOVIĆ
Šta je tvoj otac pričao o svom ocu?
TUCIĆ
Vujica je prvi put video svog oca kada je imao šest ili sedam godina. Pre nego što će mu se sin roditi, Đura Tucić je u proleće 1941. bio deportovan u nemački logor kao komunista. U predgovoru Ostoje Kisića piše da je Vujicin otac kao predratni ilegalac u Melencima organizovao štrajk berača kamilice. Svo vreme rata Vujica je živeo sam sa svojom majkom Goricom. Sa Đurom je u dobrim odnosima, ali je postojala distanca tipična za relaciju otac-sin. Oboje su bili levičari i verovali su u ideju komunizma. Kada je Vujica došao u sukob sa vrhom pokrajinskog komiteta, njegov otac Đura je to na neki način razumeo, iako je u to vreme bio na funkciji predsednika Saveza boraca Zrenjanina. Što ne znači da je Vujica imao zaštitu.
Preuzeto iz časopisa za književnost, umjetnost i kulturu Sent, br. 37-38, Novi Pazar
