Gdje je onaj cvjetak žuti*
Mnogo godina pre pakla,
išli su šumom,
učiteljica je pričala o listopadnom drveću.
Boško je bio nemiran.
Aleksandra je vrisnula,
kada joj je ubacio žabu krastaču u đačku
torbu.
Nemirni Boško dobio je grdnju od
učiteljice.
Razred se zaustavio pored vode.
Zapevali su:
Gdje je onaj cvjetak žuti.
Sedam godina kasnije
Aleksandra i Boško
napili su se u kafiću.
Prvo srednjoškolsko pijanstvo.
Zatim su otišli na obalu reke,
seli u vezani čamac,
i dugo se ljubili.
Kada je otišao kući,
Boško je masturbirao na Aleksandru.
Nisu se smuvali.
Mnogo godina kasnije,
Aleksandra se udala za Dina.
Sedela je uz dragog u podrumu
u sedmom mesecu trudnoće
dok su granate padale.
Kada je vojska ušla u grad,
Aleksandra i Dino su izašli iz podruma.
Boško je stajao sa tri vojnika,
preko puta,
pored deformisane crvene nadstrešnice
bivšeg autobuskog stajališta.
Kuće u celoj ulici
bile su izrešetane mecima.
Oklopni transporteri su prolazili…
Boško je uperio prst u Aleksandru i Dina.
Posle toga oni su nekuda odvedeni.
Gubi im se svaki trag.
Deset godina kasnije,
njih troje,
vode se kao nestali.
*Pesma nastala 2013. povodom dvadesetdvogodišnjice razaranja Vukovara
Voda je nekada pevala
U jednom kutku planete Zemlje,
na kraju sveta (ako kraj sveta uopšte postoji)
ako se prođe pet šuma,
pregazi pet močvara,
prepliva pet jezera
i prepešači pet betonskih staza,
može se pronaći jedno naselje,
koje je odavno počelo da se gradi
i kuće u kojima niko ne živi.
Na obodu naselja napuštena škola,
na kraju školskog hodnika
prostorija u kojoj se priprema nastava.
U prašnjavoj prostoriji,
prašnjavi udžbenici,
prašnjave knjige,
pokvareni šestari, polupani gramofoni,
iscepane geografske karte,
uništeni globusi…
Školu je čovečanstvo zaboravilo.
Teško se dolazi do napuštenog naselja,
ako se prođe pet šuma,
pregazi pet močvara,
prepliva pet jezera
i prepešači pet betonskih staza.
Na ivici stola u prašnjavoj prostoriji,
na obodu naselja u napuštenoj školi,
stoji staklena čaša puna ustajale vode.
Voda je nekada pevala,
kada je naselje počelo da se gradi.
Pevajući je izlazila iz cevi
kada se okrene česma.
Na ivici stola ustajala voda,
prašnjavi udžbenici, prašnjave knjige,
pokvareni šestari, polupani gramofoni,
iscepane geografske karte,
uništeni globusi…
Na vratima pripremnih prostorija,
na belom papiru piše:
„Promena sveta u pripremi“.
Vredi li proći pet šuma,
pregaziti pet močvara,
preplivati pet jezera,
i prepešačiti pet betonskih staza
da bi se pronašlo jedno naselje
koje je odavno počelo da se gradi
i ugledati kuće u kojima niko ne živi.
Da li je potrebno posetiti školu
u kojoj učenici odavno ne pohađuju nastavu,
da bi se kroz školski hodnik,
stiglo do pripremne prostorije,
u kojoj na ivici stola stoji ustajala čaša vode
koja je nekada pevala?
Mehanički monstrumi
– odgovor Vladislavu Petkoviću Disu sto godina kasnije
Ustao sam rano
(iz konzervativizma u normu)
preko običaja;
Uključio komp.
Otvorio prozor.
Izgledaše kao da je
u prirodi bilo okršaja,
nekog lepog, lakog.
Simulakrum mokar pao.
Neba nema.
Možda je propalo?
Stavio sam tada,
veb kameru na prozor,
oblaci se sivi uglađeni nagli,
elementi srećni,
svugde sad se
politički korektno bore.
Možda je i sunce
pobeglo iz ropstva kosmosa,
činjenica da je toga jutra
na zemlji bilo zore.
Oblaci sivi,
odjednom su se razišli ispred oka kamere.
Na veb-sajtu
nikog više ne mole,
ni ruka kontrole,
ne vuče ih dole.
Naglo odoh k njima,
tamo videh kako
izlaze sva bića,
i ponos ih nosi,
investirana tela,
retuširana lica,
sa elektronskog ekrana svetle
i svetlost i pakao.
U trenutku jednom,
ne znam šta se desi,
kada opet zaspah,
probudi me skajp,
uz očajni ropac,
oživeše gresi,
kupljeni životom
živi vasiona!
Zemlja, njeno vreme,
oživeše boje,
izumreše smrt,
i ljudi prisutni
ostali svi
u danu, u belini.
I naša planeta,
iz mog tela poče da kipti snaga.
Svi udovi redom behu izmaštani
zadovoljni, srećni,
mehanički monstrumi.
Dođe sve odjednom,
što je htelo biti ikad.
Raskošnijeg života
nisam gledao nikad!
Imao sam i ja
tužnih trenutaka
nije meni bilo
uvek kao sada!
Mehanički monstrumi, PPM Enklava, 2020.
