Živeti sam sa sobom Ustanem Nazujem japanke Operem zube U ogledalo detaljno gledam se Razmišljam Tibetanci ili brijanje Ponesem dilemu sa sobom Ćaskam sa njom dok nam kuvam kafu Kaže dilema oba Pa dobro, onda oba Pošaljem poruku „Doručak i čitanje?“ Dobijem „11? Staro mesto?“ Čekam 10 na wc šolji Skrolujem instagram Gledam živote koji nemam I neću ih kupiti za 5 dolara mesečno Subotnja Politika, Knjiga, Omlet Uhvaćen je zalet Idem da fotkam Koga? Prirodu i čoveka u njoj Hoće li neko ikad videti to? Možda Zar je važno da to neko vidi? Pa i nije Pa onda i nek ostane tu gde jeste U prirodi, u kompu I na hardu osobe sa slika Sunce prži, šuma nas hladi Komarci grizu delove kože do kojih se teško dolazi Glad nas tera u najbližu kafanu Nema izbora Kisela, ćevapi, paradajz i rukola Hoćete do nas večeras? Neka društvena igra? Može Gde si to ti? Neka šuma, potok, pećina Đerdap Dolaziš pravo? Da S domaćom rakijom Rakija, Lora, domaćinova gibanica Treš plejlista Subota, noć, daleko od grada Ulepljen od znoja, u istom od jutra Tuš Legnem I sanjam. Između nas i oblaka Na njegovim slikama samo oblaci Iza jednog se sunca šminka u roze za nekakav žur Nabujali beli, pa im fali fil šnenokli Tamni poput početka apokaltičnog nezavisnog filma Paperjasti kao da lete dok se dvoje jastucima tuku Svakodnevno obični, ni po čemu rizični Ljuti više od vasabija u sušiju Jutarnje lepi, pa traže pažnju psa kome se u praskozorje piša Žuti, ne daj Bože neke boleštine Sivi, k`o sa crno bele fotografije s` mora, al` bez mora Oblaci Oblaci Oblaci Nigde života ispod tih oblaka Nigde grada, ulice, pokislih mačaka Nigde vlasnika profila Spustim telefon Zagledam se u oblake Ustanem, naslonim se na štok prozora Gledam Oblaci Oblaci Oblaci Spustim pogled Kuće bez reda Antene bez dometa Stotine žica, puknute veze Ulice bez smera Žena sa izandjalom kesom iz koje viri hleb Mangupi se klibere ženi sa kesom Možda je vlasnik ovog profila u pravu Između nas i oblaka kotrlja se neki život s vratom okoštalim od zurenja na dole bez amplitude gipkosti da pogleda na gore bez impulsa da se zagleda u oblake sa strahom od života u oblacima A bez oblaka, nema života. Raspust na terasi Kafa Go Znoj u preponama Još jedna kafa Prelistavam dnevnike ljudi sa mora Još jedna kafa Toplo je Ne gledam u te ljude Oko ne krene za tim stavom na fotografiji Lepo mi je Lepo mi je Vidi Lepo mi je Oko zuri samo u more U stenu U uski prolaz kroz šumu U suve iglice koje se probiju kroz peškir U klizavi deo stene koga s lakoćom preskočim U plavo ispod nadmorske visine Nos priziva mirise Borovina i Coppertone Uvo čuje zrikavce Ili mi to samo odzvanja u ušima Jer danima ne viđam ljude Na raspustu sam Samo terasa, bicikl, peškir i pretoplo jezero Bez ljudi Na odmoru sam Od ljudi
