U maloj kući na samom rubu naselja živela je poznata cincarska porodica Kon. Živeli su na staroj slavi. U čitavoj mahali, pa i u varoši, ljudi su znali da je porodica Kon davno izgubila na značaju i ugledu koji joj je vekovima pripisivan.
No, da se ne bavimo previše onime što su stekli, pa potom izgubili… Temelji ove priče zasnivaju se na jednoj večeri u porodičnom domu porodice Kon. Večeri na kojoj su prisustvovali gotovo svi njeni članovi, čak i oni koji su živeli u inozemstvu. Da da, čak i oni. Pa, vreme je da usredsredimo misli ka toj večeri. Raskošan dnevni boravak, pun stolica, fotelja, slika po zidovima… Grb porodičnog stabla koji doseže do nekih udaljenih predaka na prostoru današnjeg Epira u Grčkoj. I neki čudni zapis na samom dnu pergamenta, nešto o tome kako je porodica tu u Epir doselila iz Judeje.
Dakle, gde smo stali? Da, kredenac… Bilo je nešto čudno oko tog kredenca u kome se držala Biblija. Godinama su ga mnogi vrebali, no stari Anastas nije dao da mu se iko približi. Ljubomorno ga je čuvao, ili je možda ljubomorno čuvao ono što je bilo u njemu. Bio je taman, od višnjinog drveta…
Anastas: Dakle, dragi članovi velike obitelji Kon. Drago mi je da smo se ovde okupili. Bilo je i vreme, znate, u mahali su počeli da bruje o…
Jani: Ajde ajde, pusti to sada Anastase! Zašto si me dovukao ovamo? A? Šta si hteo od mene prokleti starče? Da me uništiš još više u glavu svojim bolesnim idejama o našem jevrejskom poreklu? Da na taj način opravdaš svoju cincarsku štedljivost! Gadiš mi se!
Despina: Staniiii! Svi smo ovde zbog jednog. Ostavinska rasprava. Da vidimo šta imamo a šta nemamo i kome je šta pripalo. Izgleda se stari Anastas sprema na večni počinak. Ahhahahah. I vreme mu je više.
Noć je bila kao i svaka druga proletnja noć. Zvona su zvonila iz obližnje crkve. Označavala pun sat. U tom delu varošice bila je stara pravoslavna crkva u koju Anastas nije ulazio. On je sedeo sam u svojoj sobi sa jevrejskom kapicom (kipa) na glavi, i čitao Talmud. Imao je služavku Martu, mađaricu odnekle iz Bečeja. Dobra žena. U kasnim pedesetim godinama. Ozbiljno je bila zabrinuta za zdravlje starog Anastasa koji je sve češće zvao rabina u svoj dom i opraštao se sa bližnjima. No, imao je on poseban način opraštanja sa tim svojim bližnjima. Čudila se tome Marta. Pričao je sa fotografijama, sa avetima.
Tomi: Dakle oče, pozvao si me. Došao sam. Reci, nije valjda da si opet umislio da umireš? Jel si zvao rabina Asijela? Šta je rekao on?
Milica: Pusti ga Tomi, vidiš da nije raspoložen za takve razgovore… Te religiozne teme o kojima bi ti jedino i pričao. Zvao nas je čovek zbog nečeg drugog!
Anastas: Eh, religiozne teme… Milice dušo, pa ti zaista misliš da imam sa njim o čemu da pričam na temu religije? Pa on tvrdi da je hrišćanin pravoslavac a ne drži se jednog slova iz te svoje ćitabe. Sakati intelektualac. Pusti me dete te priče.
Tomi: Slušaj matori šejtanu… Zvao si me da bi me vređao kao i uvek do sada? Je li? Kako te nije sramota, oterao si majku u grob svojim ponašanjem. Pa čak i na samom kraju, dok je umirala, ti si čitao na tom tvom hebrejskom Amosa Oza. Da, ti si čitao „Judu“ dok ti je žena urlala od bolova! Gadiš mi se, jevrejčino matora!
Na ulici je bilo tiho. Miran je to kraj bio. Ponekad bi prošao policijski auto, ali ništa značajno se nije dešavalo. Dok ulica paralelna sa njihovom, Dr Hempta, bila je ona koju je stari Anastas izbegavao u svojim šetnjama, čak je se i plašio. Bilo je nešto čudno u toj ulici. Samo, otežavajuća okolnost po gospodina Anastasa Kona bila je ta što je baš u toj ulici, u Dr Hempta, bila sinagoga. Mala, tamna građevina. Bilo je u njoj mesta za dvadesetak ljudi. Stara koliko i ova varošica. U njoj je večito bilo nekoliko starih Jevreja koji su proćelavim starim glavama vijali slova u njihovim Talmudima. Jedna od tih matorih glava koja je po vasceli dan čitala iz Talmuda, bila je glava Šalamuna. O njemu se ima štošta reći, ali o tom potom.
Oktobar, 1978. godina, Vrbas
Šalamun: Slušaj Anastase, ja verujem u te tvoje priče… Ima tu nečega, zaista. Cincari i Jevreji jesu sličan narod. Mnogo štošta ih spaja. Ali tebi, brate, niko ne može zabraniti da budeš Jevrejin koje god da si nacionalnosti. Jevrejinom se čovek oseća, to je duhovna osobina! Mi smo izabrani narod, ali to ne znači da je tom izboru ikada neko označio krajnju liniju i opseg, boju kože i jezik. Dakle, Bog i dalje bira među stadom svojim. A ti si Anastase, dobar Jevrejin cincarskog porekla.
Anastas: Eh, dragi Šalamune. Čim završimo ovde u Vrbasu posao i stignemo u varoš, vodim te kod mene kući. Eleni i Tomi verovatno spavaju. Imam u svom kredencu boje višnje jedan dokument… Ne smem ovde da pričam o tome, moram da spustim glas!
Šalamun: Prokleti Vrbas! Ovde su nas Nemci onomad poklali kao janjad. Srušili sinagogu, a bila je divna moj Anastase. Sada ovi Crnogorci ne misle da je obnove… Ništa im nije sveto. Oni čak ni u Boga ne veruju!
Tog oktobarskog jutra 1978. godine, veruju neki članovi obitelji Kon, Anastas je pokazao kredenac i otvorio škriputava drvena vratanca svom prijatelju Šalamunu. Dok njegov sin Tomi i danas tvrdi drukčije. On veruje da je Anastas ipak ostao veći Jevrejin čak i od Šalamuna, i uprkos želji da sa nekim to podeli nije mu otkrio tajnu koju čuva. Jednostavno nije mogao. Voleo je usađivati ljudima misli o sopstvenoj mističnosti… Zamišljao je sebe kao nekog suludog kabalistu čije misli ni najbistriji umovi ne mogu pohvatati. Tako je stario Anastas, a sa njim tajna koju je čuvao u svom kredencu od višnjinog drveta. Moguće da je upravo zbog toga i sazvao ovu večeru. Samo, zašto je u iventu na fejsbuku kao ime stavio „Ostavinska rasprava“? To je verovatno prolazilo kroz glavu svakome iz obitelji Kon. Šta li je sada naumio matori cincarski Jevrejin Anastas?
Anastas : Oh, neko zvoni! Mora da je Kostas!
Tomi : Eto, dolazi ti i treći sin, onaj koga najviše voliš… Tvoj ljubimac Kostica! Njega si uvek voleo najviše. Jani i ja smo ti bili vazda na teretu, dok si tvome Kostici kupovao knjige, igračke, najmoderniju odeću i obuću, pa čak si mu i fakultet u Nemačkoj finansirao.
Milica : Dobro, Tomi, dobro bre! Pusti to sada. Došli smo ovde da večeramo, šta si se okomio na svog starog oca.
Jani : Sad počinje preseravanje! Despina, molim te da idemo.
Kuća na samom rubu varoši, koja se nalazila paralelno sa ulicom Dr Hempta u kojoj je bila sinagoga, tonula je u sve veću tamu. Na nebu je kroz crne oblake na trenutak promicao Mesec. Mesec crven… Crven kao zaklano sunašce. Istina je, Anastas je najviše voleo svog sina Kostasa. Bio je najmlađi, mezimac. Eleni, žena starog Anastasa takođe je najviše pažnje pridavala najmlađem sinu Kostasu. No, ona to nije radila zato što je baš njega najviše volela. Sačuvaj Bože, sve ih je volela podjednako, ali iz straha da Anastas ne bi pravio u kući probleme i viku ona se o najmlađem sinu brinula sa najvećim strahopoštovanjem. Čak ju je Kostas par puta naočigled komšija i dalje rodbine vređao i dobacivao joj razne pogrdne reči ako ne bi udovoljila jednoj od njegovih razmaženih fantazija. Ona je to trpela, nasmejala bi se i gunđajući odlazila u kuhinju da kao pripremi nešto što je zaboravila da iznese gostima. Tako je Eleni, žena starog Cincarina Anastasa gunđajući starila a da na nju i njeno naborano lice niko nije obraćao pažnju. Druga dva sina, Tomi i Jani, očito povređeni ponašanjem pre svega Anastasa pa onda i njihove majke Eleni koja je sve to ćutke odobravala, kao da su zaboravili da imaju majku. Rasli su, odlazili od kuće, ženili se a da je nijednom nisu upitali kako je, šta radi i da li je nešto boli. Bila je sama na ovom svetu.
Kostas : Kalispera Anastas, oče moj!
Anastas : Kalispera dragi sine. Šalom alejhim!
Kostas : Šalom alejhim!
Jani : Evo našeg brata naučnika. Hahahahah! Gospodinčić iz Kelna! Ne brini Kostas, nisi zalud dolazio, svi znamo da je otac baš tebe najviše voleo.
Despina : Hihihihi! Džaba i to što Jani i ja čekamo sina, što nam je potrebna svaka pomoć, opet ćeš ti dragi naš Kostice najviše dobiti od oca u amanet!
Milica : Pa šta! I Tomi i ja imamo malu decu pa se ne žalimo. Šta je Despina, malo ti je to što živiš u prestonici i pratiš sva moguća dešavanja po gradu… Malo ti je to što ti je od oca ostalo nekoliko stanova u istoj toj prestonici, ti bi još Kostasu koji je i dalje student da otimaš iz usta.
Anastas : Tišina bre tamo! Oću da čujem šta ima Kostas da kaže. Godinu dana ga nisam video. Kako je u Nemačkoj sine? Ima li ljudi u sinagogama? Odlaziš li ti na bogosluženja? Kako studije napreduju?
Kostas : Oče, napustio sam studije. Nisam hteo ovako odmah s vrata to da ti saopštim, no mislim da je bolje i ovako, nego da ti to govorim posle dok večeramo i pijemo…
Dok je Anastas pokušavao da dođe sebi od reči koje je čuo kako izlaze iz usta njegovog najmlađeg sina, njegovog mezimca i ponosa, opet je neko zazvonio. U kući Konovih za trenutak je nastao muk. A ispred vrata, u crnom mantilu sa velikim šeširom na glavi, stajao je povijeni rabin Asijel. U rucio je držao knjigu. Mrmljao je neke svoje molitve… Možda kadiš (molitva za upokojene) za Anastasa. Iako je ovaj još uvek bio živ. No, možda je mudri rabin Asijel znao nešto što ostali članovi obitelji Kon nisu znali. Možda je znao da je ovo poslednja večer starog Anastasa među živima. Pas je muklo zalajao. Vrata se odškrinuše.
Rabin Asijel : Šalom alehjim! Šabat šalom!
Anastas : Šabat šalom rabine Asijel!
Kostas : Šabat šalom!
Rabin Asijel : Eh, dragi Konovi! Puno mi je srce da vas vidim na okupu… Davno ovako niste sedeli zajedno. Stalno mi se žali vaš stari mudri otac kako ste ga zaboravili onoga trenutka kada vas je izveo na put i odškolovao vas.
Tomi : Dragi rabine Asijel, naš otac, taj koga vi nazivate „mudrim“… Mi za njega nikada nismo postojali!
Jani : Nemoj tako brate, a Kostas? On je itekako postojao za našeg taticu…
Kostas : Vazda sam ja bio Juda!
Rabin Asijel : Budi ponosan zbog toga sinko! Juda nije bio nimalo loš kakvim su ga predstavili u Novom zavetu. Juda, eh, Juda! Taj mudri rabin iz Kariota. Zaveo ga je Isus… Jednostavno, on se razočarao u život posle smrti Isusa na krstu. Bio je dobar čovek taj Nazarećanin…
Milica : Bože sačuvaj!
Despina : Ne verujem da ćete se opet dohvatiti biblijskih priča. Hajde više da večeramo, gladna sam, pa onda da se bacimo na posao. Na ono zbog čega smo svi ovde na okupu, sačuvaj me Bože ovakvih okupljanja!
Eleni Hristaki Kon. Žena Anastasa Kona. Rodom je bila iz cincarske porodice poreklom iz Bitole, oblast Pelagonija, jug današnje Republike Severne Makedonije. Došli su u Srbiju u potrazi za boljim životom. Neko vreme živeli su u Ćupriji, pa se selili dalje na sever dok se nisu dokopali Novog Sada. Tu je Anastas Kon upoznao Eleni. Oduševilo ga je njeno poreklo. Odmah joj je ispričao da je i on Cincarin, mada jevrejske veroispovesti. Ona ga je slušala i gutala njegove reči. Možda zapravo nije ni čula šta joj je govorio taj lepi čovek. Gledala je u njegove trepavice, obrve, obraze, usne… Da, usne su bile od krucijalnog značaja da se mlada Eleni u potpunosti preda Anastasu. Kasnije su joj te usne došle glave. Ni sumnjala nije da će joj neprestano brbljati jednu te istu priču. Eleni je bila mirna žena. Vredna. Gajila je cveće, imala je svoj mali vrt u toj bačkoj varoši gde su joj dani prolazili a vreme joj se rasipalo kao malo peska što klizi iz šake kroz prste.
Nije imala prijateljice. Bila je brižna majka, život je posvetila deci i domu. U mladosti, pre nego je upoznala Anastasa Kona, zanosila se mislima da će jednoga dana biti velika slikarka. Želela je da upiše Akademiju umetnosti u Beogradu. Na kraju, njeni snovi su propali… Brzo je zatrudnela sa Anastasom i rodila mu Tomija. Imala je tamnu kosu, bledi ten i predivne crta lica. Umela je da se oblači sa ukusom. Njena porodica je bila stara trgovačka familija na glasu. Čak su dali i par velikih arhitekti koji su odigrali presudan uticaj u građenju modernog Beograda. O nekima od njih pisao je Borislav Pekić u svojim romanima, naravno pod promenjenim imenima i prezimenima.
Anastas : Zašto si odustao od studija sine? Zar nisam dao sve od sebe da uvek imaš novca, hrane, odeće… Šta sam zgrešio?
Kostas : Oče, odlučio sam da se vratim doma. Jedan naš čovek koga sam upoznao u Nemačkoj obećao mi je dobar posao ovde. Samo pre toga, moram ući u partiju, biti aktivan neko vreme, vrbovati nove glasače! Neću morati da radim teške fizičke posle, dovoljno je samo da budem ubedljiv. Da pametujem i filozofiram.
Jani : Oho, pa jel to naš dragi batica rešio da bude političar? Šta je Kosta, i tebi je dragi predsednik isprao mozak? Nije valjda da ćeš postati deo njegove „unapređenje zemljice?“
Milica : Pa šta! Ja ga razumem! Nije lako živeti tamo u tuđini, među sve te hladne ljude… Ja sam bila jedno vreme u inozemstvu i vratila sam se. To je bila najbolja odluka u mom životu, zbog toga sam i upoznala Tomija!
Despina : Milice, ti nisi bila u inozemstvu draga. Ako Crnu Goru gledaš kao inozemstvo, onda te iskreno žalim. Naš Kostica se ne vraća iz neke vukojebine i krša, on se vraća iz Nemačke! I to zbog stranke! Eeeeej! Svaka čast, Kosta. Iskreno si me iznenadio. Moj otac ti može dosta pomoći… Znaš, on je takođe jedan od članova „Unapređene Srbije“.
Jani : Ma vidi, vidi… A meni ne može da pomogne? Šta je ovo Despina? Dvostruki standardi? Vi Timotijevići se ponašate kao članovi Evropskog Parlamenta.
Daspina : Eh, moj Jani. Nikada nećeš odrasti. Pa Kostas je nemački student… Znaš da našem predsedniku nije bitno ima li šta u glavi ili ne… Bitno je da dolazi sa studija iz Nemačke. To će mu se sigurno dopasti. Uzgred, ti ne voliš ni mog oca ni njegovu stranku a ni predsednika! Šta je, da se nisi predomislio? Da nećeš da pogaziš svoje političke ideale?
Anastas : Vidiš li ti ovo moj rabine Asijel! Ubiće me ova moja deca. Gotov sam! Koja bre Srbija Kostase… Da li si ti normalan? Koji predsednik? On je bre manijak! Ostani tamo u Nemačkoj, nastavi te studije, posveti se Bogu i štednji! Nikada nije kasno. Nisi puno izgubio. Uostalom, možda i rabin Asijel može da ti pomogne. Ima tamo naših Jevreja koji su na nekim bitnim pozicijama i imućni ljudi…
Kostas : Ali oče, mi nismo Jevreji! Mi smo Cincari. A naših Cincara više nigde nema… Mi smo izgubljen narod oče, stopili smo se… Mi smo Srbi sada, ja ne znam da beknem cincarski jezik, a ni ti takođe. Šta je tebi! Misliš da su Nemci naprasno počeli da vole nas Cincare, Srbe, Rome i Židove? Nas mešane! A kad su moji dragi susedi videli da se družim sa lokalnim rabinom i da odlazim u sinagogu, postao sam mrtvac za njih. Trebale su mi jednom merdevine da okrečim sobu, niko nije želeo da mi ih pozajmi od komšija. Morao sam ići na drugi kraj grada kod jednog prijatelja poljskog Jevrejina da bi ih pozajmio. Jebao te rabin!
Milica : Kosta! Jel moguće ovo?
Tomi : Oho, pa naš Kostica je pustio jezičinu?
Despina : Kosta, sve me više iznenađuješ! Bože bože! Pa ti si porastao! (Vrckajući na stolici, Despina namešta kosu damskim pokretom ruke i smeši se mladom Kosti na veoma sugestivan način).
Jani : (Hvata Despinu pod pazuhe i tiho joj sikće na uvo). Slušaj kurvo! Dosta mi te je više!
Anastas : Mir! Pre svega mladiću, srami se! Srami se! Sve sam u tebe uložio. I da, mi jesmo Cincari ali smo zato i Jevreji! Videćete sve večeras kada vam pokažem ono što čuvam u mom kredencu od višnjinog drveta, pa će vam biti jasno… Zbog toga sam vas i pozvao ovde! Da već jednom shvatite ko ste… A ja onda mogu na miru da umrem i da vam ostavim ono što sam zapisao u svom testamentu, koji je takođe u mom kredencu od višnjinog drveta udenut među Psalme Davidove.
Rabin Asijel : Tišina! Evo na vestima pričaju nešto o demonstrantima, stani da čujemo… Širom sveta se diže narod, u Francuskoj protestuju protiv vlade, Americi, Grčkoj… Pa evo i kod nas u Srbiji se počeo širiti plamen tog opšteg nezadovoljstva. Nemoj žuriti Kostas sa odlukama, budi pametan. Posle ćeš se možda pokajati.
Jani : E moj rabine… Pa naš narod voli da ga tlače! Mi uživamo u tome! Nikada neće pasti vlada kod nas. Zapravo, mi ni nemamo opoziciju, nekog ko će doneti neke promene. Ovi koji organizuju te proteste su gori neko ovi koji sada vladaju. Tek su se oni nakrali!
Kostas : Hoćemo li večerati više? Gladan sam!
Despina : I ja sam gladna. Hajde da jedemo pa da konačno pređemo na stvar, drugi put već ponavljam ove re…
Milica : (Prekida Despinu) Despina nam je trudna, nahranite je… A mogli bi joj Anastase ostaviti i ovu kuću, malo joj je ono što ima u prestonici! Velik je njen apetit! Hahahaha!
Nastaviće se…
