SENKA MARIĆ
Od kada pišeš? Kako su izgledali početci?
SRĐAN SRDIĆ
Rano, nekako uvek. Eskaliralo je u srednjoj školi, ali to ništa nije valjalo. Nije valjalo ni za vreme studija. Imao sam neke ideje, ali nisam razumevao stvari. Mnogo sam čitao, u jednom trenutku sam shvatio da moram da čitam sve do čega dođem, stao sam s pisanjem. To je bila pametna odluka. Ne kažem da se stidim tih pokušaja, kažem da to nije valjalo.
SENKA MARIĆ
Šta te najviše zanima u književnosti, u kontekstu vlastitog pisanja?
SRĐAN SRDIĆ
Interesuje me kako radi jezik. Kako se određene stvari zapisuju i zašto je to tako. Čega ima u jeziku. I iza njega.
SENKA MARIĆ
Pored knjige eseja (Zapisi iz čitanja), objavio si četiri romana (Mrtvo polje, Satori, Srebrena magla pada i Ljubavna pesma) i dvije zbirke kratkih priča (Espirando i Sagorevanja). Kome se obraćaš kada pišeš?
SRĐAN SRDIĆ
Prvo sebi. Postoji sada već užasavajuća surovost koju ispoljavam prema vlastitim tekstovima. Ako ja nisam zadovoljan, onda niko ne bi trebalo da bude, tako razmišljam. Želim da volim svoje knjige onoliko koliko je to za posao prirodno. Da ne dođem u situaciju da ih se u perspektivi odričem. I da mogu da kažem sebi kako je to bilo najbolje od mene tad, u tom času. Dalje dolaze neki drugi ljudi. Kad registruju da bi neka od mojih knjiga mogla da im znači, koliko god da ih ima, oni budu ti kojima sam se obraćao, a da nisam znao. I ne moram to da znam. Ne moram sve da znam.
SENKA MARIĆ
Neki kažu da je tvoja proza hermetična, kako ti gledaš na to?
SRĐAN SRDIĆ
Ta kvalifikacija mi je daleko draža od nekih drugih. Iza nje često stoji slabo čitanje, napraviš policu, a, ovo je hermetično. I tako, ja objavljujem knjige, a oni ponavljaju, ovo je hermetično. Kao neki alibi, ljudima je često potreban alibi. Lepo je imati zdrav alibi. Malo se čita. I za to je potreban alibi.
SENKA MARIĆ
Mnogi će reći i da je tvoja proza izuzetno intertekstualna i da traži koncetrisanog, obrazovanog čitatelja. Kojim se principima vodiš tokom pisanja?
SRĐAN SRDIĆ
Rekao sam, bavim se radom na jeziku u datom tekstu. I ne želim da mi bude dosadno, ovo je najzabavniji posao za koji ja znam. Trebalo bi da bude tako. Ako ne, a imao sam i takvo iskustvo relativno nedavno, onda se trudim da sačuvam zdrav razum, da preživim to što radim. Kad dođe do mnogih, ja sam na svakoj vrsti distance. To je bolest, valjda. I sve je progresivnija. Mnogi govore mnogo toga. Nije mi najjasnije ko bi bili dekoncentrisani i nedovoljno obrazovani čitaoci. Otkud oni ovde. Ima toliko drugih mogućnosti.
SENKA MARIĆ
Muzika igra vrlo važnu ulogu u svakoj tvojoj knjizi. Zašto je to tako?
SRĐAN SRDIĆ
Ja sam, vrlo verovatno, isto toliko čitalac koliko sam slušalac. Kao muzičar sam propao. Kao pisac, ne u toj meri. Muzika je drugačija. Nije moguće tumačiti muziku onako kako se tumače književni tekstovi. Valjda sam hteo da udovoljim sebi, da budem muzičar u književnosti, kad već drugde nisam mogao. Da zapisujem stvari koje se zvuče isto onoliko koliko znače. Ili slično.
SENKA MARIĆ
Ako bih sabrala sve ono što si do sada objavio, te simlificirala i pokušala da to objedinim pod jedan nazivnik, rekla bih da govoriš o otuđenosti, pokušavanju pronalaženja smisla, te upornoj nemogućnosti da se to ostvari. Slažeš li se sa mnom ili misliš da se tu radi o nečem drugom?
SRĐAN SRDIĆ
Nije besmisleno. Mislim da je tema komunikacija, sagovorništvo i njegovo odsustvo. Da li je moguće sagovorništvo. Istorijsko, političko, emocionalno, spiritualno, seksualno. I kako se sve to kaže. Kako može da se kaže.
SENKA MARIĆ
Kako pristupaš pisanju romana, da li imaš unaprijed određen plan kojeg se držiš, ili puštaš da te priča sama vodi?
SRĐAN SRDIĆ
Uvek sam imao plan. Čak i prilikom pisanja Mrtvog polja, kad nisam znao gotovo ništa o metodologiji rada, imao sam prilično jasan plan. Danas mi se čini da je to sačuvalo knjigu. Kako je vreme prolazilo, bilo je potrebno sve više planiranja. U poslednja dva romana kretao sam se na granici vlastitih mogućnosti. Nemanje plana u takvim okolnostima garantuje propast nekome s ovoliko pameti i talenta koliko ih ja imam.
SENKA MARIĆ
Kada i kako pišeš?
SRĐAN SRDIĆ
Nikad nije isto. Voleo bih da uvek mogu da pišem onako kako sam radio roman Srebrna magla pada. Dve godine u kontinuitetu, svake noći po nekoliko sati, uz ispravke preko dana. Uz sve raspoložive intelektualne, emocionalne, voljne, pa i fizičke kapacitete koji su mi dostupni. Ali, plašim se da je to bilo nešto što se desi samo jednom, ovakvima kao što sam ja.
SENKA MARIĆ
Da li pišeš lako ili teško?
SRĐAN SRDIĆ
Neke priče sam napisao veoma lako. Roman Satori, takođe. Pisanje Ljubavne pesme je najbolnija stvar koja mi se dogodila u književnosti. Zahvalan sam lekarima koji su me popravljali nakon pisanja.
SENKA MARIĆ
Koliko se vraćaš na napisano?
SRĐAN SRDIĆ
Vraćam se neprestano. Manijakalno, čak.
SENKA MARIĆ
Znam da poeziju nikada nisi objavljivao, da li si je ikada pisao?
SRĐAN SRDIĆ
Nisam. Nisam ja taj. Ili nisam imao potrebe, nakon što sam određene delove, bitne delove svojih proznih tekstova do kraja poetizovao.
SENKA MARIĆ
Doktorirao si na temi odnosa fikcije i realnosti u prozi Johnatana Swifta. Zašto Swift?
SRĐAN SRDIĆ
Ovde se nije pisalo o Sviftu. Osim Sretena Marića, gotovo uopšte. A Svift je velik, opak pisac. Strašan pisac. Svirep koliko i zabavan, on je jedan od velikih incidenata u svetskoj književnosti. I Irac. Kao Beket, Džojs. Kao neko moj.
SENKA MARIĆ
Kako generalno gledaš na ulogu savremene književnosti?
SRĐAN SRDIĆ
Nema je. Mi smo živeli u socijalizmu. Jedan deo ljudi koji ovde pokušavaju da pišu teško pate zato što nije onako kako je bilo. Nema više šamana iz udruženja književnika. Savremena književnost nije potrebna nikakvom sistemu. To je blagovest, što se mene tiče. Postoje ljudi koji iz nekog razloga pišu i oni koji iz nekog razloga čitaju jedan deo napisanog. Nedostaje nam samo Kant.
SENKA MARIĆ
Koja je uloga tradicije?
SRĐAN SRDIĆ
Da se razume. Ne može da se razume bez tradicije, baš ništa. Devedesetih se po nekakvim jurodivim tv stanicama šunjao ludak koji je tvrdio kako je otkrio planetu Džimi. Bez tradicije kao da si pao s te planete.
SENKA MARIĆ
Kakva se književnost piše danas u regiji? Da li postoje dominantni trendovi, dominantne teme?
SRĐAN SRDIĆ
Uglavnom loša, ako je sve to književnost. A nije. Ali možete da kažete bilo šta, danas, nema posledica. Za to smo se borili, da nema posledica. Postoje dobre knjige i loše knjige. I to je ta regija, mesto dobrih i loših knjiga. Da je više dobrih knjiga, bila bi to bolja regija.
SENKA MARIĆ
Čini mi se da je važnost uredničkog posla često zanemarena. Ti si u prilici da posmatraš urednički proces sa dvije strane, i kao pisac i kao urednik. Kako gledaš na posao urednika? Koliko si kroz proces bivanja urednikom naučio? Šta čini urednika dobrim?
SRĐAN SRDIĆ
Ovde su proglašeni nekakvi tranzicioni viškovi. Ne treba nam urednik, lektor, svako može da bude dizajner, kritičar, član žirija. I to ide, uz međusobno povlađivanje, manje-više. Što rekao Ed Haris: „Ovaj je mutav, ovaj je bilder, i svi su glumci.“
Ja od početka radim s Ivanom Radosavljevićem. To je čast, privilegija. Vlada Arsenić i ja smo odavno zaključili da je Ivan neka vrsta gurua. Moraš da radiš s nekim ko zna više od tebe, ko je temeljan, čija koncentracija je fascinantna, ko razume tvoj jezik, ko psihološki dobacuje do tebe. To su esencijalne stvari. To je produkcija. To su majstori, ljudi koji znaju kako se radi. Ja dajem sve od sebe. I nikada se ne bavim knjigama u koje ne verujem, za koje ne mislim da su potrebne, da neće ostati. Ne uvek meni kao referentnom čitaocu, nego onima kojima su namenjene.
SENKA MARIĆ
Tvoje knjige su prevođene na strane jezike. Roman Satori je, spomenimo, doživio veliki uspjeh u Ukrajini. Koliko smo kao regija interesantni u kontekstu svjetske književnosti? Da li nas se dovoljno prevodi? Koliko se tu radi o zakonima tržišta, a koliko o vrijednosti samog teksta? Kakav odnos imaš prema vlastitom tekstu prevedenom na jezik koji ne razumiješ?
SRĐAN SRDIĆ
Nismo mi potrebni nikome. Mi smo barabe iz trećeg polusveta od kojih se nešto očekuje. Najčešće je tako. Nekakva plemena u kojima postoje relativno pismeni pojedinci. Ako ćemo reći nešto o tome kako smo klali i palili jedni druge, odlično. Ali da bude što jednostavnije napisano. Srbija ima sasvim dobar program podrške prevodima, rekao bih na mahove čak i previše liberalan. I desi se da vidite rezultate konkursa, svašta se tu prevodi, ali centralno pitanje jeste pitanje recepcije tih knjiga. Meni su se dešavale najneverovatnije stvari u Ukrajini, ali niko me i nikada nije obavestio šta se desilo s prevodima mojih knjiga u Engleskoj, pa i Makedoniji. Tržište je jedna stvar, to je u redu, ali metafizički sticaj srećnih okolnosti sasvim druga. Kad sam razumeo, u Ukrajini, Albaniji, Nemačkoj, da se i tamo nalaze stvarni ljudi koji smatraju da su moje knjige nešto bez čega bi njihovi čitalački životi bili znatno oskudniji, počelo je da mi biva važno, radoznao sam, zašto te negde čitaju, a negde ne, kako uopšte dođu do tvojih knjiga. U Ukrajini, sam se sakrivao od ljudi koji su želeli da im potpišem knjige, ne postoji mogućnost da mi se tako nešto desi ovde. I ne treba, ne žalim se na to. Samo primećujem. Ne pišemo za ovde i za sad. Ne bi trebalo.
SENKA MARIĆ
Srebrna magla pada bila je u finalu Ninove nagrade, Ljubavna pesma i Satori u užem izboru. Dobitnik si nekih od značajnijih nagrada u regiji, kao što su Laza Lazarević, Biljana Jovanović i Edo Budiša. Također, godinama si selektor za Srbiju regionalne nagrade Meša Selimović, te član žirija nagrade Dušan Vasiljev, kao i nekih dugih. Tu isto imaš uvid s obje strane medalje. Koja je važnost nagrada? Šta one znače, u ličnom ali i opštem smislu?
SRĐAN SRDIĆ
Ovde je sve maligno. To su smehotresni tumori. Nekad me zabavlja sve to, transparentno je, sve se zna – odnosi svedeni na nivo kućnih poseta, sitni, trgovački marifetluci, trijumf starletoidnog duha, čežnja da te neko voli, da te pita za mišljenje, da ti se nešto da, da neko negde potvrdi da si ti taj, postoji čitava antipoezija književnih nagrada ovde. I izostanak bilo kakvog dostojanstva, odgovornosti, bilo kakvog kanona – pet nagrada, osam različitih najužih izbora. I lagodno je, dosta nehajno se pristupa svemu tome. Čitao sam kolumnu jednog od članova eminentnog žirija u kojoj se neimenovani upinje da objasni kako nije čitao Bibliju iz „ideoloških razloga“, smatrajući to za svoj kvalitet, prednost, zvučalo je šeretski, nedostajao je Bulgakov na uviđaju. A lepo je kad te nagrade, pa novac. To s novcem je zaista lepo, čini ti se kako ti je neko nešto poklonio.
SENKA MARIĆ
Sa kolegom Vladimirom Arsenićem već pet godina vlasnik si i urednik izdavačke kuće Partizanska knjiga. Mislim da radite izuzetno dobar i važan posao. Imate probrane, kvalitetne naslove, te ste za kratak broj godina uspjeli da se pozicionirate na vrlo visoko i prepoznatljivo mjesto u kontekstu regionalnog izdavaštva. Zašto si se odlučio baviti izdavaštvom? Kako ti gledaš na rad Partizanske knjige? Koja ideja stoji u pozadini te cijele priče? Pripremate li nešto novo što ne smijemo propustiti?
SRĐAN SRDIĆ
Učinilo nam se da smo dosta naučili o poslu, da ima još manje pametnih od nas koji se time bave. A meni se pružila prilika da radim na svojim knjigama isključivo kako ja hoću, po srednjovekovnim principima. I da sva odgovornost bude moja. Partizanska knjiga smo Vlada Arsenić i ja dok se vraćamo iz Novog Sada gde smo na promociji prodali dve knjige i nemamo dovoljno novca da platimo gorivo. I onda, na putu, u pola noći, decembar mesec, razmatramo kako da pokrijemo gubitke koje smo napravili. I u to uspešno uvlačimo desetine drugih ljudi, a ovi nam veruju. Uz ozbiljno, veoma ozbiljno mišljenje da je sve što radimo ono što se ne sme propustiti.
SENKA MARIĆ
Također, s Arsenićem već godinama vodiš uspješnu radionicu kreativnog pisanja kratke priče, a odnedavno i romana. Neki od vaših polaznika su danas i autori Partizanske knjige. Kako je došlo do pokretanja radionice?
SRĐAN SRDIĆ
Pre osam godina su neki dobri NVO ljudi ponudili Vladi da osmisli ovakav program pri jednoj od beogradskih gradskih opština, i to u trajanju od mesec dana. Ja sam bio gost na na njegovoj radionici, nakon čega smo pomislili da ne bi bilo loše pokušati s oglasom. Nakon osam godina radimo s više od 30 polaznika različitih godina i profesionalnih, obrazovnih, životnih miljea, od kojih neki nikako ne žele da prestanu s radom, iako su tu 4-5 godina.
SENKA MARIĆ
Da li se nekoga može naučiti da piše?
SRĐAN SRDIĆ
Mi se trudimo da ljudima objasnimo kako nije sve što napišu književnost, ni oni ni bilo ko, prvi ja, kao i da im sugerišemo koji bi njihov put mogao da bude.
SENKA MARIĆ
Koliko je u samom pisanju zanatskog, koliko talenta ili nečega trećeg?
SRĐAN SRDIĆ
Potrebna je ideja da je to ukupan čovekov život, ili njegov veći deo. Uz talenat, rad, posvećenost, odricanje, pre svega stalno čitanje i učenje.
SENKA MARIĆ
Šta ti lično dobivaš od tog rada?
SRĐAN SRDIĆ
Dobijam novac, onda platim mesečne račune. I dobijam priliku da jedan deo svog vremena provodim s ljudima koji i dalje misle da je književnost istinski važna.
SENKA MARIĆ
Veoma si svestran u književnom polju. Pisac si, urednik, izdavač, voditelj radionice pisanja. Jesam li dobro poredala stvari? Postoji li tu neka rang lista u intimnom smislu?
SRĐAN SRDIĆ
Mislim da sam čitalac. To, pre svega. Sve ostalo je došlo kasnije.
SENKA MARIĆ
Dodatno, voditelj si Regionalnog centra za talente u Kikindi, gdje sa srednjoškolcima radiš književnost. Da li djeca danas čitaju? U odnosu na to kako vidiš budućnost književnosti?
SRĐAN SRDIĆ
Sve manje, a to je sasvim logično. U srednjim školama danas se nalaze deca koja ne mogu da razumeju svet bez vajrles interneta. Oni da čitaju 600 stranica Dikensa? To je nemoguće na nivou percepcije, imaginacije. Književnost je za njih spora, anahrona, nejasna i neisplativa u ma kom smislu. Ne deluje im da govori bilo šta što bi moglo da bude od presudne važnosti za njihovo razumevanje sveta. Njihove škole, način na koji se tamo predstavlja književnost, u potpunosti im daju za pravo. Da parafraziram dobrog Slobu Tišmu koji jednom prilikom sedeo pored mene i citirao sebe, pa i ja da citiram sebe: postojaće nešto što će ta deca doživljavati kao književnost, ali to neće imati nikakve veze sa mnom. I to je pošteno. Meni je ostalo znatno manje budućnosti nego njima.
SENKA MARIĆ
Kakvi su tvoji planovi, na čemu trenutno radiš?
SRĐAN SRDIĆ
Isto je. Postoje poslovi, i ja ih obavljam. Sve manje toga se menja, i sve manje toga će se menjati. Vreme nije naš prijatelj.
SENKA MARIĆ
Da li napisao svoju najbolju knjigu ili tek trebaš da je napišeš?
SRĐAN SRDIĆ
Ja možda mislim o tome na određeni način, ali to nije posao za mene. Mada, smatram da mogu dosta uverljivo da rangiram vlastite knjige i budem u pravu. Ali, to ne bi trebalo bilo koga da interesuje. Neki drugi će to obaviti. Ili neće. Želeo bih da napišem još dva romana. I da idem da pecam. Nikada nisam naučio da pecam. A hteo sam.
SENKA MARIĆ
Kakvu književnost čitaš? Postoji li knjiga koju misliš da bismo svi morali pročitati?
SRĐAN SRDIĆ
Mnogo čitam, koliko god mogu, a opet je nedovoljno. Čitam Artoa sad. Ne želim da neko nešto mora u književnosti. Bilo bi pametno da budemo slobodni. Bar tu.
SENKA MARIĆ
S obzirom na sve o čemu smo govorili, ostaje li vremena za druge stvari? Kako se odmaraš?
SRĐAN SRDIĆ
Oko 2 zaspim. U 6:31 se probudim, najčešće. Tako mu je to.
