U ovom snu ćutanje je mesecima liveno zvono. Oglašavalo se u etapama i Kastor ga nije uzeo zaozbiljno, bio je to incidentni žmigavac: trep, trep, trep. I povukao bi se. Ćutanje bi se povuklo i Kastor bi odahnuo. A nije trebalo to da radi, jer se svaki pa i najneprimetniji žmigajući potisak smutljivo odmetao u hermetične pogone železare ćutanja. I Kastor je počinjao da gluvi.
Zanimljivo, ćutanje je nastupilo nakon klimaksa Kastorove muzičke odiseje. Za one koji su tada imali privilegiju da ga dožive, Kastor je bio onaj koji čuje sve ono što niko drugi ne čuje. U neku ruku, bio je on medijum, kroz njega su se transferisali i superkompleksna harmonijska geometrija, i prapredački tribalni kolektivizam razdirućih vokala u sudaranju, i improvizacijski vokabular kom se nije dalo parirati. Kao olimpijac koji je doživotno tempirao formu, odazivao se Kastor svim imalo uljudnim pozivima, putovao, nastupao, zarađivao, svugde uz kontroverze koje su donosile novi benefit, moglo mu se tako, osećao je jednu sazdanost, sraslost sa samim metaprincipima muzike, s nečim prvobitnim što je u jednom, po smisaonoj matrici drugačijem deljenju, pripalo njemu.
Boravio je u nedeljivoj bestežini, osposobljen da peva, svira, komponuje, diriguje, da poteže za muzikom i tamo gde je drugi nisu ni nanjušivali, stizao, svemirski preprodavac pod zaštitom ne tek u nedogled izbačene inspiracije, preciznomehaničarski upodobljenog talenta i jedne faustovštine svakog mogućeg muzičkog znanja – već fiksacije na izjednačavanje onog što stvara s onim što živi, a sve kako bi u telo planete urezao posvetu devojčici sa sferama, izvorištu, portalu, tajni ispeglanog, livenog dvoglasja. Takva, demonska motivacija, učinila je da se ne štedi, moglo mu se i tako, da od tog razbacivanja sobom izvede životni i kreativni kredo, otud je nastupao bez tračka treme, ne obraćajući se čak ni sebi – intuitivno i saznajno on je znao gde je, stoga su ljudi iz branše primećivali koliko u njegovoj muzici ima provokacije njima bačene pod pojas, koliko arogancije, nepotisnutog razmetanja, nekolegijalnosti. Mali dečak, pravio se važan, aha, to je on radio, da, da, hteo je da zadivi, jeste, tako je to bilo.
Erotizam njegove muzike dolazio je od imanentnog erotizma, od puke zadatosti erotizma, i reakcije publike video je kao antiintelektualne, pošto je svaki intelektualni odsjaj u njegovom delu, a takvog odsjaja na kamare je bilo, bio zaprečen rabidnim čulnim senzacijama, pucnjavom, diranjem u ranjavu idiosinkraziju svakog pojedinačnog slušaoca. Kupovali su preskupe ulaznice da čuju rastakanje korenja endemičnih travki, sušenje žulja premorene radnice s fabričke trake, kotrljavo r u predrazvodnoj svađi, stepenaste, odlagane orgazme i, Kastor upijač, Kastor šleper, auditivna krstarica, neštedimice ih je opskrbljivao, posednik nadtonalne narkoze, izumitelj neizračunatih intervala.
Kastor to nikada nije sanjao.
Sada sanja ćutanje.
U tom ćutanju, Kastor je u zvonu. Ne može da ga vidi, ali zna da je tu, i da to zvono prekida sve dotoke prema njemu. Ćutanje nije ništa. Nije ni lomatanje opijenih protona, ni naslut, nema u njemu ni bubamare koja je nesmotreno zapala u šlag. Nije to ni vrapčić pod lednim stalaktitima, ni molerska četka na palijatriji, nije ni suza muzejskog portira. Ćutanje je manje od svega toga. Ćutanje je infekcija duha. U ovom snu, Kastor je kažnjenik. On je manje od svega što bi mogao da bude.
Pristao bi i da bude nedelja. Smotuljak od tetrapaka na železničkom koloseku. Poništena lična karta. Jednoruka ljuljaška u gradu duhova. Nikada promenjeno platno na aspiratoru. Žeton za rasturenu telefonsku govornicu. Ali nije ni to. Nije ni statista kog je režiser saleteo. Nečiji podanik. Otac koji kasni na pokop vlastitog deteta. Stoperka koja ulazi u kamion silovatelja. Pregorela sijalica na svećnjaku u seoskoj kapeli. Na sve bi to pristao, ali to se ne nudi. Ne nudi se ni ćutanje. Ono je tu. Od njega Kastor postaje gluv kao arhitrav. Naherena baštenska garnitura.
U tom zvonu ćutanja, Kastor priziva silu potiska. Ali nje nema. Nema ničega što bi ga odvezlo u neke druge orbite, bilo kakve. Ćutanje je bioskop kad svi odu. Mače lipsalo na parkingu. I dok je bilo tamo, napolju, Kastor se izmicao, mislio je, prebrodiću, mislio je, proći će. I tako, sve u maštariji o sebi koji je prevario gluvilo, prevideo je mogućnost da ono više nije spolja. A ono više nije bilo tamo. Da, i tamo, ali rilo je pod njegovim prosečenim tabanima, glockalo ga i isušivalo. Otkidalo ga od zvukova, tonova, preprečilo se, i apsorpcija je doživela fijasko. Počeo je Kastor samom sebi da liči baš na to zvono od kog se toliko uklanjao, kao da je sva njegova nesreća postala to što napolju i nije ništa drugo nego on sam. Neki drugi on sam. Zvonasti on sam. A iz tog sebe nije imao kud.
Trebalo je videti kako sad. Kako sad? Šta raditi sa sparušenim sobom, šta sa svelim uhom? Imaš dijafragmu, ali preko nje je prešla ekscentarska presa. I dijafragma je tu, nije da nije, ali sada je to herbarijumska dijafragma. I Kastor se sa sobom pomirio oko novostečenog herbarijumskog ja. I rekao je: „Pa dobro, sad.“ Još je rekao: „Presanjaću to.“ Ali, ni tako nije moglo. Jer, neki su snovi počeli da ćute.
U ovom snu ćutanje hoda na štiklama. I ume to da radi, dabome, o, da, i te kako ume. Njegova ulica nije violina. Ali je njoj paralelna. I taj hod koji dopire do Kastorove ulice, e, on je ćutanje. Ako ne sanja, Kastor ne ume da čuje. Nekad sanja, ali ne može, gluv je. I ti snovi nisu snovi. To su najlon kese koje kite autobuske prozore pre letnje nepogode. I kažeš sebi: „Ne bi valjalo da sam tamo.“ I otputuješ. I zaspiš. I pred utonuće izradiš narudžbenicu, kao Kastor. Izmoliš od tamo nekog da to bude nešto od čega bi kasnije moglo da se živi.
Probudi se Kastor, kao oni nemrtvi što pri uskrsu nalete na poklopac sanduka. Pa traže put kroz poklopac, do krvi.
„Krenem jednom po cigarete, Ajmane. Fobičan sam, nekad me spopadne, šta ako ostanem bez dima. Krenem stazom, nedelja, ne krenem prema gradu, već od njega. Ima benzinska pumpa tamo, nikada ne prestaje s radom. Možeš računati na njih, šta god da jeste. Noć, prošlo deset, naiđe tek neki vozač, kamioni, zabasali sinovi. Krenem penzionerski – neće oni nigde, mislim, njih može tornado da pomete, vulkan, ali nema toga tamo, ma otkud. I ne sretnem nikog, mada je središnjica leta, nedelja je, porodični svetac. S desne strane ojađena šumica, levom stižeš do fabričkih dveri. Klupe, neka još i nepolomljena, korpe za đubre, sve se preliva. U sećanju mi nisu komarci, nikakve mušice, izgleda su se tad starali o njihovoj eliminaciji.
Da bih stigao do pumpe, pređem ja put tamo gde se ne sme, prekršim nekoliko paragrafa Zakona o saobraćaju. Nije da su me videli, nije imao ko, a i da jesu nikoga nisam ugrožavao do sebe, a svako ima pravo da sebe ugrožava, tako ti ja to vidim. Od svih ljudskih prava, to je najpretežnije. Može biti da je na pumpi nekoga i bilo, a može biti i da nije, ništa ne menja jedno, kao ni drugo. Ako nam je do začkoljice, reći ćemo: nije. Može biti da je neki točio dizel nasušni, ali ne bih rekao da taj veristički detaljčić odlučuje u našoj priči. A ovo jeste naša priča, kad ti kažem, Ajmane.
Tek, morao sam ja proći točionu kako bih se dočepao dima za spasavanje, pa sam tako i uradio. Tamo mora da su me kao kneza dočekali, jer nema nedeljom navečer mnogih koji bi ih potrošački protresli i splinove im proterali. A ja, ovakav, možda sam i lakrdijašio tamo, od mene je za očekivati, pa ih je dupla dobit u zlo doba ogrejala. Znam da nisam zaiskao drugo, nego ovu jednu da mi daju, neka je, za puta. Pa su me uslišili, pa smo se razišli, svak o sebi dalje da se stara.
Da bih se vratio otkuda sam došao, prošao sam kuda sam već prošao. Neke kapitalne rezove nisam uočio. Ali jesam klupu što nakraj staze dođe. A nije da se nisam na toj klupi i ranije nasedeo. Zabodem se i tad na nju da porazmislim o stvarima i kako one stoje. A tu kad čovek sedne, leva polovina lica mu sva u neon s pumpe zapadne. Eto blaženstva. Sve ostalo počne da čili, a šta je bolje od svega ostalog, iščilelog? Zapušim jednu i istranscendiram, kao Mahariši Maheš Jogi, nek mu je večna slava i hvala.
Na povratku nikog, i manje od nikog. Gde su svi, nisam se u problematiku prezadubljivao. E, na skretanju posle kog sam u svom domu, zašušulji iz šumice. A vedrija noć nikad nije pala. Kad, četiri kučeta tamo, ali sva ista, od iste majke kučeće. Raskakutani po travnatom pravougaoniku između drveća i puta. Zaprija mi da ih gledam, pa ne budem lud i stanem. I automatski, proglasim se ludim. Jer, to tamo nisu bili psi. Četiri laneta, slikovnice srndaći, kao kad sam bio mali. Na mesečini, za mene. Jeste, Ajmane, to je bilo za mene. Neustrašivi, zaplesani, ko zna odakle došli. Ja znam odakle. I ustravim se ja za njih, da ih neko ne vidi i ne prepadne, noću jaše mesečeva konjica. A oni su moji i ja ne dam, i nije meni proreknuto, ja sam prepoznao. I stajao sam, i stajao, i nisam dao.
Od fabrike naišla je žena, neka usukana mučenica, od onih što čiste za grobljanskim smenama. E, neka te je, kažem ja i uz dobro veče je dočekam. Kad, ona bi me prošla, ali imam ja šta da pitam, pa pitam:
Vidite i vi ono?
Sad stojimo nas dvoje, a ona kroz mesečinu gleda. I odrekne ramenima.
Ne vidiš ti, ne izgovorim joj ja, i ode ona, kao da nisam ni bio tu. Kao da ničega nije bilo. I okrenem im se, još jednom. I poželim da pređem, tamo gde su oni. I ne uradim tako. Da ne bi pobegli. I nikada nisu, moj Ajmane. I nikada neće.“
Srđan Srdić, “Ljubavna pesma”, Partizanska knjiga, 2020.
Knjigu možete nabaviti na: Partizanska knjiga
