Država kostiju
I dalje nije znao šta s njom da radi. Podigao ju je s kuhinjskog stola i zagledao sa svih strana. Čak je i kucnuo njome po ploči stola kako bi se uverio da je prava, a ne plastična imitacija. Ljudska kost, po svemu sudeći butna, stvorila se niotkuda u stanu penzionisanog univerzitetskog profesora, koji je radni vek proveo u Institutu za zoologiju Biološkog fakulteta u Beogradu, baveći se izučavanjem endemskih vrsta balkanskog i karpatskog risa, čije je pretke lično doneo iz Čehoslovačke 1974. godine i nadgledao njihovo širenje od Slovenije, preko Hrvatske, Bosne i Hercegovine, do Srbije.
Vremešni naučnik je prepoznao ljudsku, dugačku, bedrenu kost. Ako je to predznak skore smrti, pomislio je, onda nema razloga da je se plaši, jer se kostima, životinjskim ili ljudskim bez razlike, bavi ceo život. Stvar je prosta, razmišljao je on tako, kad umrem, istrunuću kao i svi koji su umrli pre mene, a ostaće samo kosti, koje će potomci pronalaziti ponekad i na najneočekivanijim mestima. Ipak, nije mogao da se ne zapita o poreklu kosti koja se stvorila na njegovom kuhinjskom stolu. Čija je? Koliko je stara?
Ne razmišljajući nimalo o posledicama, napokon je prelomio i odlučio da pozove policiju. Prijaviće da je pronašao ljudsku kost u svom stanu, pa šta bude. Okretao je 192, ali bezuspešno. Ni posle pola sata nije uspeo da dobije vezu. Zaključio je da sa telefonskim linijama nešto nije u redu, presvukao se na brzinu, stavio kost u ceger za hleb i izašao iz stana.
Trebalo mu je svega desetak minuta da dođe do policijske stanice Stari grad. Već s vrata je primetio veliku gužvu. U tesnom hodniku, uniformisani policajci s mukom su se mimoilazili sa građanima, koji su se rastrčali po celoj zgradi. U metežu i galami svi su delovali kao da su pomahnitali. Zaustavio je jednog mladog policajca, koji se žurno spremao da izađe iz stanice. Rekao mu je da je pronašao ljudsku kost u svom stanu i upitao ga kome da prijavi slučaj. Mladi pozornik je samo odmahnuo rukom i bez reči izašao na ulicu. Okrenuvši se u neverici za njim, starac je tek tad primetio da na betonskoj žardinjeri stoji ljudska lobanja, a pored ulaznih vrata hrpa naslaganih kostiju. Njegovom čuđenju tu nije bio kraj. Svakog minuta je pristizalo sve više građana, koji su donosili kosti u kartonskim kutijama ili u platnenim džakovima, a jedna žena je čak dogurala gomilu kostiju u kolicima iz marketa. Starac je zaključio da se Beograd guši u ljudskim kostima, koje se pojavljuju odasvud.
Vratio se neobavljena posla u svoj stan. Ostavio je kost na cipelarniku u predsoblju. Seo je u fotelju i zaplakao od muke. Bilo bi mu kudikamo lakše da je znao da je neobjašnjivoj pojavi kostiju prethodio još neobjašnjiviji događaj koje se odigrao u Kući cveća. Mermerna ploča od belog venčačkog mermera, visoka osamdeset centimetara, široka metar i po, dugačka dva i po metra i teška devet tona, rasprsnula se u paramparčad, tačno na dvadeset i treću godišnjicu raspada Jugoslavije. Reklo bi se – iz čista mira, da nije simbolike misterioznog broja 23. Istog trena kad su radnici Muzeja istorije Jugoslavije otkrili u podzemnom mauzoleju četiri ljudska skeleta, počela je neviđena navala kostiju u Beogradu, Ljubljani, Zagrebu, Sarajevu, Podgorici, Skoplji pa i u Novom Sadu i Prištini.
Iako isprva nije poverovao svojim ušima, penzionisani profesor zoologije se sad već mogao zakleti da jasno čuje kako u predsoblju bedrena kost pevuši: “Tito, Tito, to smo svi mi, i mama i tata i ja i ti.”
