Mirko Kovač je napisao u autorovoj belešci koja prethodi Uvodu u drugi život: „Književnost nije samo pisanje nego i ispravljanje svojih i tuđih pogrešaka.“ Ovo je knjiga baš takva; u njoj nameravam da kopam po vlastitim i tuđim delima, objavljenim i neobjavljenim, vraćajući se svojim starim tekstovima – koje sam još jednom podrobno pregledao, a neke od njih i iz korena preradio – tako da sad u novom okruženju daju i nova čitanja, ali pre svega: pretresajući sa svih strana jedno neugodno pitanje na koje već unapred znam da ne mogu dati jednostran odgovor.
Napokon, kako početi? Možda jednostavno ovako: 1944-1990.
Sedim sam u polupraznom Brancinu. Nezainteresovano posmatram turiste koji u kolonama hrle ka Svetoj Fumi. Čekam da mi neljubazni konobar donese jelo koje sam poručio. M. V. – moj bliski, ako ne i jedini pravi prijatelj – ponovo je otišao u restoran Veli Jože. I meni je to bilo omiljeno mesto za obedovanje u Rovinju, sve dok prošle godine nisam pokvario stomak njihovim grilovanim lignjama i izostao sa svečane dodele nagrade „Mirko Kovač“, koje se svake godine održava u malenom pozorištu „Antonio Gandusio“. Najednom mi se učini kako iz pravca Svete Eufemije, u beloj košulji podvrnutih manžetni, laganim hodom, u cipelama nezavezanih pertli, dolazi B. K. Kada se našao nekoliko koraka udaljen od mog stola, pozvao sam ga po imenu. Okrenuo se i mahnuo mi. Zamolio sam ga da mi se pridruži na ručku. Naručio je, bez previše predomišljanja, isto jelo koje sam i ja, sad već predugo, čekao. B. K. je poželeo da nam odbojni kelner donese i malo sira da mezetimo, ali je odustao kad je čuo da u Brancinu služe samo kozji sir. Pričali smo o vrlo podsticajnim, ali i o onim, nažalost, ne naročito inspirativnim izlaganjima o Kovačevom delu, koje smo slušali na prepodnevnim sesijama. Skakali smo s teme na temu. Prisećali smo se književnih anegdota iz vremena kada smo se upoznali u Beogradu. Dok je bio urednik u Književnim novinama, B. K. mi je pružio priliku da pišem kritičke prikaze knjiga za, u to vreme, najuticajniji književni list u zemlji. Naša saradnja se nastavila i nakon što su Književne novine preoteli nacionalistički frakcijaši, koji su tokom jugoslovenske krize delovali unutar Udruženja književnika Srbije. Potom me je, ima tome godina, zamolio da za jedan crnogorski časopis napišem priču o Danilu Kišu. I ja sam napisao „Moje majke“. Verovatno je to bio put kojim smo došli do razgovora o rukopisnoj zaostavštini moje majke, koju sam tog leta sređivao. B. K. je delovao vrlo zainteresovano da sazna nešto više o mojoj majci pesnikinji i razlozima zbog kojih je prestala da piše i objavljuje poeziju. „Pričaj mi o njoj.“ I ja sam mu pričao o tome kako je, nakon što je nastradala u saobraćajnoj nesreći, u njenom radnom stolu pronađena hrpa nesređenih poetskih beležaka i nedovršenih pesama različitih žanrova. Uz poeziju za koju sam odranije znao da se nalazi u našoj kući među njenim ličnim stvarima, njena rukopisna zaostavština za mene je decenijama prestavljala veliki izazov. „Da, sećam se“, reče, „u priči koju sam ti objavio u Podgorici govorio si o tome kako ne možeš da pišeš o majci, zar ne?“ Rekoh mu da sam se tek nedavno osmelio da se poduhvatim sređivanja majčinih rukopisa. Pokušao sam da mu objasnim kako sam bio nameran da tom poslu priđem objektivno i bez sentimenta. „Tako i treba. To je jedino ispravno.“ Završih time kako sam od svih, a ima ih više od stotinu, odabrao svega šesnaest pesama – pretežno socijalne i naturalističke provenijencije – kojima sam i zaključio izbor iz njenog stvaralaštva. „Međutim, kada sam u jednom blokčiću, pored pesme ‘Galop’ iz poeme o konjima ‘Crvene grive’, ugledao njen otisak prsta u mastilu, niz kičmu su mi prošli ledeni srsi. Shvatio sam da se nakon toliko godina ponovo susrećem s fizičkim prisustvom svoje odavno odsutne, mrtve majke! Istog trenutka sam postao svestan toga da će ona za mene uvek biti nešto mnogo više od mlade, neafirmisane pesnikinje o čijem delu treba da sudim. I tako, moj prijatelju, završih u glibu, ne znam šta da radim s njenom poezijom koju sam izdvojio, kao što ne znam ni šta da činim s onim pesmama koje sam odbacio. Kakav sam ja to sin?“ Na ove moje reči, kroz šake koje je držao na licu, B. K. je zaplakao. Potom je, nakon nekog vremena koje smo proveli u tišini, obrisao suze platnenom salvetom, pogledao me i tiho rekao: „Napiši knjigu o svemu tome.“
Fotografija: Imre Szabó
“Moje”, Arhipelag, 2019.
